Прочитај ми чланак
Ако Путин дође и Србија га дочека, биће то знак да је политичка класа део својих политичких права вратила у руке народу.
Мир у Украјини постао је могућ, иако још увек не и вероватан. То се догодило оног момента кад се видело да се Русија не може морално сломити санкцијама и да отпор Новорусије не може ни уз сву помоћ Американаца да угуши распадајућа украјинска армија. Питање је, међутим, кад ће могући мир постати вероватан: кад новорусијске снаге дођу пред Одесу? Или пред Кијев?
Наравно, то није први пут да се Амерички изабраници понесу као пропала инвестиција: сетимо се Изетбеговићевих „зелених беретки“, па ОВК, па „ослободилачких армија“ у Либији и Сирији. Тај башибозучки војни концепт, који данас видимо и у жалосним траговима формација IDIL, по правилу, није давао резултат, и сваки пут је NATO непосредно морао да се умеша. У Украјини прилике су, међутим, нове: тамо је од једне чак не тако слабе регуларне армије убавцивањем у игру свих тих „коломојских“, „јароша“ и „љашка“ поновљен башибозучки војни концепт. Друга разлика је у томе што се снаге NATO за брзу интервенцију неће окупити да би напале Москву, па чак, за веровати је, ни Доњецк и Луганск. Оне ће спасавати пуко постојање своје украјинске инвестиције, и то не толико од Захарченка и Плотњицког, колико од украјинских нациста, који ће, повлачећи се с фронта, обавезно имати неколико питања за Порошенка и Јацењука.
Са поверењем у отворене процесе у самој Украјини, Путин и Новоруси неће обавезно инсистирати на наставку рата иако би, према садашњем војном замаху, већ с почетка јесени могли да се попну на врх одеских Потемкинових степеница. Американци, са друге стране, вероватно ће трошити Кијев за исцрпљивање Русије све док се сасвим не приближе тачци украјинског слома, која им прети да ће изгубити своју најскупљу источноевропску играчку. Та тачка до пре само две недеље изгледала је годинама далеко, али се показало да није баш тако.
![zeljko-cvijanovic]()
О АУТОРУ
Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.
Нема никакве сумње да ће Вашингтон у Украјини покушати да извуче још неколико зечева из шешира, да ће отворити још кризних жаришта у свету и да ће црпети постојећа. Оно што су до сада показали и Руси и Кинези није само то да су спремни да се бију већ, што је још важније, да воде политику на глобалном терену, и то веома успешно.
Како савремени ратови, сем часних изузетака, нису места на којима се разрешава сукоб политика, већ простор на коме се кажњавају раније поражене политике, упркос незапамћеној медијској хистерији која се надвила над западну полулопту, ипак је највероватније да ће се данашњи глобални спор завршити преговорима о новој подели и уређењу света.
Такође, вероватније је да се ти преговори неће бавити, како је то некад било, искључиво поделом глобалне територије, већ ће акценат бити на уређењу нових односа. Пре него што покушамо пронаћи место Србије у тој новој подели света, вредно помена је обележити и највећег губитника украјинског процеса. Наравно, то је Европа, која је можда већ у Украјини почела да исправља своју деценијску разрокост економског џина и политичког патуљка, и то тако што ће своју економију почети да саображава свом пигмејском политичком формату.
Проблем Европе који се показао у украјинској кризи фундаменталнији је од њене превелике зависности од Вашингтона, недостатка политичке визије и рђаве процене. На делу је проблем непостојања идентитета, тачније његове замене, где је хришћанска Европа на либералном крају историје, у коме, је ли, никад више неће бити крвавих европских ратова, одбацила свој темељни идентитет као узрок својих вековних невоља и заменила га либералним идеологемама, које данас на њеном телу зјапе као негација претходног идентитета, али не и као потврда неког новог, чак ни будућег.
Таква Европа тек ће почети скупо да плаћа своје украјинске и друге рачуне, и неће бити лако за то време стајати у њеном предсобљу и чекати на пријем, чак ни за оне будуће чланице, попут Србије, којима се ових дана обећава пријем по скраћеној процедури, само да Русији кажу једно мало „не“. Истинабог, из те чекаонице се у временима која долазе и не излази тек тако, посебно не залупивши врата, јер то може да кошта још скупље.
Како у српским односима са ЕУ већ постоји извесна инерција, можда би за Србију данас било најцелисходније да се по тој инерцији и понаша. Тек, ЕУ не сме бити у истинском фокусу српске политике, таман онако како сва позитивна очекивања од Европе у овом моменту ваља заборавити, а негативних се чувати.
У српском фокусу наредних недеља биће Владимир Путин и Русија, више он него она. Зашто? Путин и Русија у српском историјском и политичком искуству нису исто. Наиме, као човек веома јасне геоплолитичке визије, Путин је, готово од самог почетка своје владавине, имао већу склоност за Србију од било кога у његовој околини и, можда није претерано рећи, уз цара Николаја Другог, од било кога у руској владарској историји. Ту склоност није довољно објаснити тиме што су између Путина и Николаја били прозападни Јељцин, деца и унуци Коминтерне и есерски олош Керенски. Умела је Србија и пре тога да се прерачуна са Русијом, а ова опет да Србију не види, што, наравно, не мења просту истину да Русија јесте највећи, ако већ не једини, српски традиционални пријатељ међу великим силама.
Поента овог разматрања је следећа. Путин је много већа српска шанса од Русије. Притом, за готово 15 година његове владавине готово сасвим неискоришћена, ако се не рачуна то што Емир Кустурица не претерује много кад каже да нас данас вероватно не би ни било да он за то време није био на челу Русије.
Једног не тако далеког дана кад се буде поново склапао расути свет могуће је замислити да Србија прође рђаво, чак и ако Русија прође добро. То ће зависити, поред осталог, и од две ствари: прве, ко ће бити на челу Русије – надајмо се Путин – и од тога колико ће Србија у том моменту бити снажан фактор, односно колико ће сама моћи да сопствено фактичко стање приближи потребном и жељеном. Јер нема никаве сумње да ће снажнија Србија, која буде међу првих десет тачака руско-западних преговора имати веће шансе за себе него још слабија, која буде при дну листе спорних питања.
На прво Србија не може да утиче, с тим што може да почне да много више користи шансе које јој Путинова владавина отвара. На друго итекако може да утиче. Ако је улазак у NATO оно што ће Србију ојачати, зашто не би ушла у NATO; ако ће у ЕУ имати перспективу макар једне Финске, нека уђе у ЕУ; ако је цена њеног опстанка да буде антируска, па, дођавола, нека буде и антируска – када морал не обавезује велике, зашто би обавезао мале.
И да ове „антимитолошке“ и „антиисторијске“ претпоставке доведемо до краја: неће јој бити боље. У геополитици NATO Србија има места као парија; ЕУ, ако неким чудом и избегне катастрофу у коју срља, наредних година неће бити боље место за живот ни за њене централне земље, а камоли за оне на ободу; на крају, Србија не може опстати као антируска јер своје место може да пронађе само у руској геополитици, и то – nota bene – чак не ни у свакој руској, али у путиновској у сваком случају. Лишени сваког сентимента, вреди се запитати постоји ли данас ишта у западној понуди што Србију не слаби, као што се вреди запитати постоји ли ишта у руској што је не јача?
Зато ће датум Путиновог доласка у Србију – 19. октобар – догодио се тај долазак или не – бити најважнији датум у Србији за наредних неколико година. Ако дође – а доћи ће као победник, човек који је спасио Доњецк и Луганск и надмудрио своје противнике у Украјини – и ако свет у Србији добије и искористи прилику да га дочека онако како доликује, биће то знак да је овдашња политичка класа део својих политичких права, што легитимних што узурпираних, вратила у руке народу, укључујући га после дуго времена у политички процес. А од те ствари не видим која би се боља и значајнија данас у Србији могла догодити.
Ако не дође, покушајмо бар да не будемо глупи и не псујмо овдашње политичаре, који, по замисли твораца наше невоље, и служе да бисмо их псовали како не бисмо радили нешто паметније. Тада се утишајмо и слушајмо потмули хук понорнице испод наших ногу. То ће бити велика вода која ће тражи пут ка површини.
P. S. Све фотографије у овом и наредна два текста дело су Андреја Стењина, фоторепортера РИАН Новости који је у петак сахрањен у Москви.
Стењин је погинуо 6. августа на новинарском задатку у предграђу града Снежноје, у Доњецком региону, кад се његов аутомобил нашао под паљбом украјинске војске.
Готово месец дана водио се као нестао.
Редакција Србин.инфо и Новог стандарда најдубље жале због Стењинове смрти.
