Прочитај ми чланак

Битка на Кошарама: Четврт века од завршетка другог Косовског боја

0

Готово 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца стигло је у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера "апач", а положаје на државној граници нападале су снаге војске Албаније и терористичка УЧК

У историји српског ратовања пуно је славних борби, али само једна може да се назове „другим Косовским бојем“ – битка на Кошарама, која је окончана пре тачно 25 година.

Терористички напади на српску војску у граничним пределима почели су још 1998. године, а 30. септембра у заседи уз граничну линију, у близини карауле Кошаре, погинула су петорица војника.

Рат на КиМ је почео шест месеци касније, противправном НАТО агресијом на СРЈ. Најкрвавије битке, међутим, вођене су између Војске Југославије и терористичке УЧК, потпомогнуте НАТО авијацијом и регуларном албанском војском на граници са Албанијом од 9. априла до 10. јуна 1999. године.

Лажни напад и прави план

Терористичка УЧК и НАТО планирали су изненадан напад кроз караулу Кошаре и продор ка Метохији у циљу заузимања Ђаковице и пресецања линије ВЈ између Ђаковице и Призрена. Њихов крајњи план је био да заузму читаву Метохију и натерају ВЈ на отворени сукоб са њима, како би се откриле снаге ВЈ и омогућило НАТО авијацији да их бомбардује.

На православни Велики петак, 9. априла 1999, у три ујутру почела је масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Морина, где је био, испоставиће се, лажни напад, како би се интервентне јединице Војске Југославије одвукле у том правцу, да би се око 4.30 ватра пренела на караулу Кошаре, уз масовни напад пешадије терористичке УЧК. 

Ватру је отворила регуларна Војска Албаније према пограничним положајима Војске Југославије. У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи и ватру су координисали јако добро обучени припадници француске Легије странаца.

На почетку копнене агресије, српску границу чувало је 110 војника 53. граничног батаљона, али су се, рекао је раније за РТ Балкан командант одбране Кошара пуковник Љубинко Ђурковић, све до доласка појачања, борили као да су они ти који су у предности.

„НАТО планери су мислили да изврше напад под кодним именом ‘Стрела 1’ у правцу рејона Кошаре и да изврше пресецање јединица војске тадашње Савезне Републике Југославије“, каже Ђурковић за РТ Балкан, додајући да је циљ био да онеспособе 125. и 549. моторизовану бригаду, како би несметано могли да наставе дејства према Приштини.

Албанци су нападали у три правца: први је био према врху Расе Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе . Током артиљеријског гранатирања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримећено пришло граници.

„Тај план је био неочекиван“, казао је пуковник Ђурковић, како за њега, тако и за читаву команду. Због тога је непријатељ у првих неколико сати постигао ефекат изненађења. 

„Напад је почео силовито, рано ујутро, око 4 сата, прво нападом на суседну караулу, а потом у реону Кошара. Тих 110 граничара успело је да задржи темпо напада јаких снага. До 9 сати они су успоравајућим дејствима и одбрамбеним маневром успели да их задрже на линији од 100 до 300 метара на нашој територији, у зависности од конфигурације терена“, објаснио је Ђурковић, истичући да су снаге непријатеља биле вишеструко надмоћније, те је одбрана у моменту првог напада била изузетно значајна.

Два ешалона од око 5.000 људи напала су српску војску. У првом ешалону се налазили су се америчке „Зелене беретке“, као и припадници британске специјалне јединице САС. Други ешалон чинила је комплетна друга пешадијска дивизија албанске војске и НАТО снаге у резерви. Логистичку подршку за напад, пружала је Алијанса, присетио се пуковник Ђурковић.

„За тих неколико сати командовање се консолидовало,  доведене су свеже снаге које су непријатеља зауставиле, а 11. априла се кренуло у противнапад. За три дана су враћене све коте, односно све тачке наше територије„, објаснио је командант одбране Кошара.

Треба имати на уму крајње неповољну ситуацију у којој су се нашли припадници ВЈ. Нападачи су се налазили на вишим тачкама, били су бројнији, а авијација НАТО-а имала је потпуну превласт у ваздушном простору.

Планински рељеф је скоро у потпуности онемогућавао употребу ратне технике са наше стране и отежавао довођење нових снага. Иако је био април, у једном дану су се смењивала годишња доба, падала је киша, било је суснежице, на вишим тачкама и даље је било снега.

Највећи број припадника граничних јединица чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година. Погинуло је 108 припадника војске и добровољаца, а тела неколико војника никада нису извучена са границе. Њихова жртва је огромна, а бол породица настрадалих немерљив, као и понос што су њихови најмили отаџбини дали највредније што имају – живот. Ипак, остаје питање због чега млади војници нису замењени искуснијим кадром и како би то утицало на ток борби на граници са Албанијом.

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by МЕГДАН (@megdan.rs)

Снаге Војске Југославије у бици на Кошарама 1999. године чинили су и делови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде и мањим делом добровољци из земље и иностранства.

Остало је упамћено и да је Војска Југославије успела да попне два тенка T-55 на неприступачан терен, што није имало реалног значаја у борбама, али је свакако подигло морал српским борцима и створило панику у непријатељским редовима.

Наредна два месеца наставиле су се крваве борбе, али непријатељ није имао веће успехе. Снаге које су приступиле одбрани отаџбине биле су најбоље што српска војска има у том тренутку.

Срби као Индијанци

Током крвавих борби на Кошарама било је и многих бизарних сцена, у које је тешко поверовати. Дешавало се да људи са обе линије фронта због густе магле залутају у непријатељске ровове и врате се у сопствене, а да их нико не примети.

Припадницима ВЈ који су се грејали поред ватре једном приликом је пришао човек у војној униформи, сео поред њих и када су га после неколико минута питали из које јединице он је одговорио на албанском.

Тај припадник ОВК је заробљен, а утврђено је да се после једног од напада дуго скривао у жбуњу, али је изашао када је видео ватру и људе.

Двојица припадника Војске Југославије су по магли успели да ушетају у непријатељски ров, „заробили“ тешки противавионски митраљез и безбедно га донели у свој ров.

Због сталног прислушкивања један резервни официр ВЈ се присетио америчких Навахо Индијанаца из Другог светског рата, и ангажовао двојицу Рома, припадника ВЈ, који су на свом језику радио везом наводили југословенску артиљерију и минобацаче.

До краја рата НАТО и терористичка УЧК нису успели да схвате о чему се ради, јер нису разумели ромски језик.

Након потписивања Кумановског споразума уследило је повлачење српске војске, од 10. до 14. јуна. Хероји одбране Кошара нису очекивали повлачење у миру, када су у рату успели да одбију вишеструко надмоћнијег непријатеља, питали су „Команданте, ко нас мења?“.

Сва та жртва коју су поднели, и све што су преживели, након чега је стигла вест да се повлаче било је, увек кажу сви ветерани са кнедлом у грлу, „нешто веома тешко„, једино теже од тога је, сведочили су они, „када погине