Прочитај ми чланакОдлука Вишег суда у Нишу да после десет месеци укине притвор бившој градоначелници Драгани Сотировској отвара више питања него што даје одговора. Формално образложење суда да је „узнемирење јавности смањеног интензитета“ звучи као правна формула која више говори о протоку времена него о суштини случаја.
Јавност није престала да буде узнемирена зато што су чињенице мање тешке, већ зато што се у Србији навикла на крупне корупционашке афере без јасних епилога. Ако је узнемирење мерило правде, онда се шаље опасна порука да је довољно „сачекати да се јавност умори“.
Подсетимо, реч је о оптужбама које укључују оштећење градског буџета за око 250 милиона динара и стицање личне користи од преко 100 милиона динара, уз систематско заобилажење Закона о јавним набавкама. То нису споредни пропусти, већ опис механизма власти који је годинама функционисао без контроле.
Посебно забрињава чињеница да суд истовремено констатује да разлози за притвор „и даље постоје“, али да више нису довољни за најстрожу меру. Та логика оставља утисак селективног балансирања између права и политичке реалности, уместо доследне примене закона.
У пракси, ова одлука јача утисак да се код високо позиционираних функционера време користи као најбољи савезник, притвор се развлачи док интерес јавности не ослаби, а затим се мера ублажава, уз поруку да је „систем ипак функционисао“.
Ако се борба против корупције сведе на процес у којем је највећи успех преживети довољно дуго у правном вакууму, онда је јасно да проблем није у „узнемирењу јавности“, већ у самом односу институција према политичкој моћи.
Овај случај још једном потврђује да у Србији питање није да ли ће се истина утврдити, већ колико дуго ће трајати док јавност не престане да пита.
