Прочитај ми чланакКлинички психолог Спомена Милачић у ексклузивном интервјуу за „Србин.инфо – Канал Центар“ упозорила је да савремени Породични закон и „нула толеранција на насиље“ често занемарују суштину васпитања. Уместо да штите децу, оне могу да угрозе природни однос родитељ–дете и да доведу до још опаснијег проблема – занемаривања.
„Није драматично лоше када се дете ћушне по гузи у одређеном контексту, али је драматично када га родитељи потпуно занемаре“, поручила је Милачићева. Она је нагласила да се васпитање не може посматрати изолованим догађајима попут батине, већ у ширем контексту породичних вредности, љубави и ауторитета. Држава која родитељима забрањује чак и да подвикне на дете, а истовремено игнорише занемаривање, ради супротно од онога што треба.
Лично искуство васпитања које је променило живот
Водитељ Дејан Петар Златановић поделио је своје дечје искуство: у четвртом разреду почео је да краде из авантуризма, а отац га је једном приликом „научио“ војничким каишем по ногама. „Од тада нисам украо ништа у животу, нити ми је пало на памет“, рекао је.
Спомена Милачић је потврдила да таква казна у контексту љубави и ауторитета родитеља може бити ефикасна лекција, али да се данас изолује и осуђује без разумевања целокупног породичног односа. „То није само каиш – то је отац који је иначе био пример и који је дете волео“, истакла је.
Породични закон и опасност од државног претеривања
Милачићева је директно критиковала Породични закон који родитељима ускраћује чак и право даподвикну детету. „Држава не сме да замени родитеље. Она треба да подржава породицу, а не да је контролише до те мере да се родитељи плаше да васпитавају своју децу“, рекла је. Упозорила је да се данас више пажње посвећује забрани физичке казне него стварном занемаривању, које је најчешћи разлог за отимање деце из породице.
Занемаривање – највећа претња савремене деце
Према речима Спомене Милачић, највећи проблем није батине, већ родитељи који су физички присутни, а емоционално одсутни. „Родитељ може да буде пасивно-агресиван, да не зна ништа о детету, да проводи време у својим личним активностима, а да мисли да је ‘добар родитељ’ јер га није ударио“, објаснила је.
Додала је да друштвене мреже и претерана заштита само погоршавају ситуацију – данашња деца губе реално искуство и „идеју добра и зла“.
Улога улице, школе и шире заједнице
Милачићева је истакла да „улица“ (у позитивном смислу) није само опасност, већ и важан део социјализације. „Деца која су превише заштићена и која живот проводе на друштвеним мрежама немају представу о правди, о поштеној тучи један на један, о реалном животу.“ Позвала је на повратак шире породице и заједнице – „целог села“ које помаже у васпитању.
Религија и психологија – савезници, а не непријатељи
Клинички психолог је подвукла да се психологија и православље могу одлично допуњавати. „Пост, принцип ‘нема Ускрса без Великог петка’, одрицање ради вишег циља – то су ствари које религија живо преноси деци, а које психологија често тешко објашњава.“
| Аспект | Традиционално васпитање | Савремено васпитање (по Породичном закону) |
|---|---|---|
| Физичка казна | Део контекста љубави и ауторитета | Забрањена чак и вика |
| Занемаривање | Ретко, јер је породица била јака | Најчешћи проблем, а слабо се кажњава |
| Улога шире заједнице | „Цело село подиже дете“ | Индивидуализам и изолација |
| Религија и вредности | Јасни идеали добра и зла | „Нулта толеранција“ без јасног узора |
| Државна улога | Подршка породици | Контрола и мешање у приватност |
Закључак
Спомена Милачић је поручила да се не можемо вратити на стари патријархални модел, али да морамо да градимо нови који ће чувати српску породицу. „Држава треба да подржава оно што функционише, а не да намеће стране моделе који се код нас не примају.“
Једини прави пут је јачање породице, шире заједнице и јасних вредности – јер без тога данашња деца расту без корена и без отпора према изазовима савременог света, закључила је на крају Милачић.
