Део разгранате мреже малих добављача те компаније биле су тек основане фирме без иједног или са једним запосленим и служиле су за извлачење новца. Против неких се воде кривични поступци, а многе су већ избрисане из регистра или је у току њихова принудна ликвидација, наводе чланови Анкетне комисије професори Огњен Радоњић и Владимир Обрадовић.

Београдски огранак кинеске компаније China Civil Engineering Construction Corporation Balkan (CCECC), који је био задужен за реконструкцију Железничке станице у Новом Саду, формирао је читаву мрежу малих добављача за извлачење новца из система, са једним запосленим или без њих. Сада су све те фирме углавном у ликвидацији, скоро против свих су се водили кривични поступци, а неретко су им законски заступници били странци, кинески, мађарски и македонски држављани, показало је истраживање које су спровели аутори овог текста и чланови Анкетне комисије за испитивање одговорности за урушавање надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду.

Таква предузећа се у литератури, која се бави прањем новца и утајом пореза, називају „љуска“ фирмама“ (схелл цомпаниес), јер су ништа друго до кулисе за одлив новца из законитих токова преко фиктивних фактура. О сличним шемама Радар је писао и у прошлом броју (Послове добијали од државе, подизали кеш и куповали криптовалуте), као и у новембру прошле године, у тексту Археолошки радови и фирме из подземља.

Кривичне пријаве за пореску утају и преваре

Према нашим информацијама ту разгранату мрежу CCECC-a чинило је најмање 21 приватно предузеће и сва су основана у периоду од само неколико година, између 2020. и 2024. Постоје индиције да је преко тих „љуска“ фирми CCECC, како сазнајемо, из законитих токова новца извукао, или како се то колоквијално каже „опрао“, више од седам милиона евра, при чему списак ових „љуска“ фирми вероватно није коначан. Важно је напоменути и да су против скоро свих тих фирми поднесене кривичне пријаве за пореску утају и превару у помагању.

Медији су у марту 2025. пренели званично саопштење да су припадници УКП-а ухапсили 11 од 16 осумњичених лица која се терете да су извршењем различитих кривичних дела оштетили Републички геодетски завод за скоро 100 милиона динара. Међу ухапшенима били су и Зоран Ђорић и Горан Антић, једини власници фирми Danube Crown и Глобална прича. Обојица су пре хапшења били „добављачи“ и CCECC-a, с тим што је са кинеском компанијом Ђорић пословао преко друге своје фирме Geverb, а Антић преко Глобалне приче.

То што су заједно ухапшени и што су обојица били партнери CCECC-a није једино што спаја ова два „бизнисмена“. Антић је, наиме, Глобалну причу основао у септембру 2023, а већ у јануару 2024. власништво над њом преузима Petrivax, а управљање, преко фирме Ceprovex, њен законски заступник Горан Гоце Проев. Управо тај македонски држављанин био је једно време директор и фирми Geverb и Danube Crown, које је Ђорић основао у августу и новембру 2023. Ниједна од њих никада није објавила ниједан финансијски извештај, власницима је забрањен пренос власништва, а рачун фирме Danube Crown је од марта у блокади због дуга од скоро 8,6 милиона динара.

Део „екипе“ са којом је сарађивао CCECC био је и  Nima Construction, који је од прве власнице Марије Николић преузео Јован Антонијевић. Четири године раније, као 18-годишњак Антонијевић је постао газда прве своје фирме, Корал из Барајева. Према нашим информацијама, његова Нима била је ангажована и на реконструкцији Железничке станице у Новом Саду, а током целог њеног пословања Антонијевић је био на издржавању затворске казне.

Пре две године, у априлу 2024, Корал је избрисан из регистра и у том тренутку му је рачун био блокиран због дуга од 6,7 милиона динара. Nima Construction није до сада објавила ниједан извештај о пословању, а одлуком НБС од јануара 2025. „дужник не може да располаже средствима на рачунима код банака“.

Не зна се ко су формални, а ко стварни власници

Код значајног броја ових „љуска“ фирми, насталих крајем или након 2023, чији су оснивачи српски држављани, већ неколико месеци после оснивања дошло је до промене власника. Сама по себи, та промена је потпуно законита и може имати различите економске разлоге – продаја удела, неуспешан бизнис, улазак новог инвеститора… Међутим, када се такав образац масовно понавља, нарочито код фирми без реалне пословне активности, без запослених и имовине, он може бити сигнал да су првобитни оснивачи били само формално „лице на папиру“, а да се прави, стварни власници скривају у позадини.

У пракси су управо фирме са кратким животним веком и брзом променом власништва препознате као један од индикатора могућег прања новца и скривеног власништва. Прво се оснива друштво на име једног лица, а затим се удео преноси на другог власника, често из иностранства или из групе повезаних лица, чиме се додатно замагљује траг новца и одговорности.

Управо у том слоју власника на папиру и прикривених стварних власника најчешће ничу шеме са фиктивним фактурама. У свакој причи о фиктивним фактурама и извлачењу ПДВ‑а у позадини стоји исти, прилично једноставан мотив који се своди на жељу да се плати мање пореза и да се новац из фирме претвори у кеш. На папиру, све изгледа савршено уредно, фактуре, печати, потписи, банковни налози. У стварности, никакве робе, услуга ни радова нема.

Претпоставимо велику грађевинску фирму, која послује добро, ради послове за које је регистрована, има праве клијенте и на својим рачунима у банци има доста новца. Власник те фирме жели део тих пара да извуче за себе, али не тако што ће себи једноставно исплатити већу плату или дивиденду, јер би тада морао да плати све порезе и доприносе које систем предвиђа. Уместо тога, тражи други начин, у чијем центру су мале фирме, обично са једним запослених или без њих, регистроване у систему ПДВ‑а, без пословног простора, без опреме, често без иједног реалног клијента. Оне су формално легалне, али суштински постоје само да би служиле као димна завеса.

Механизам извлачења новца

Механизам извлачења новца из система функционише тако што мала „љуска“ фирма издаје великој фиктивну фактуру за услугу или робу која никада није испоручена. Врло често се као опис услуге користе консултантске услуге, маркетинг, ИТ подршка, грађевински радови по уговору, баш зато што се такве услуге тешко проверавају на лицу места. На фактури стоји износ, датум, број, све као да је посао стварно обављен.

У ПДВ систему свака фактура носи две кључне цифре и то основицу и ПДВ. Ако „љуска“ фирма изда рачун на 100 динара нето, уз стопу ПДВ-а од 20 одсто, укупна вредност фактуре је 120 динара. Велика фирма плати тих 120 динара преко рачуна и ту се већ ствара илузија законитог пословања. Банка види да је рачун плаћен, књиговођа види уредан улазни документ, а у пореској пријави се појављује улазни ПДВ од 20 динара, који велика фирма има право да одбије и поврати на рачун државе, односно њених грађана. На први поглед, све делује нормално, набављена је услуга, плаћен је ПДВ добављачу, држава ће добити свој део.

Суштина злоупотребе крије се у томе што је посао из фактуре измишљен. Велика фирма користи овај имагинарни трошак на два начина. Прво, тих 20 динара исказује као улазни ПДВ и на тај начин смањује своју обавезу према држави. Друго, нето износ од 100 динара књижи као трошак у својим пословним књигама и смањује основицу за порез на добит. На папиру, компанија послује мање профитабилно, јер јој је добит смањена захваљујући фиктивним трошковима.

Три модела за прикривање трагова новца

Шта се дешава са новцем? Са рачуна велике фирме тих 120 динара одлази на рачун мале, али се након тога, договореном рутом, новац враћа власнику велике фирме, често у готовини, подигнутој са банкомата и подељеној у ковертама, понекад преко нових фиктивних уговора, позајмица или услуга према повезаним лицима.

Мала фирма, односно њен власник, задржава своју провизију, рецимо 10 динара, а остатак од 110 динара испоручује организатору шеме, власнику велике фирме. На тај начин, од 120 динара који на папиру изгледају као законито плаћање, 110 динара завршава у џепу власника фирме, неопорезовано и тешко за праћење.

Други модел је да власник „љуска“ фирме подигне готов новац, задржи провизију, а остатак пребаци на неког трећег, рођака или посредника. Трећи модел је да мала фирма подигне новац од наплаћене фактуре, а да власник или треће физичко лице отвори налог у крипто‑мењачници, прође основну верификацију и уплати тај новац. За тај износ затим купује криптовалуту, најчешће Tether, због релативне стабилности његове вредности.

Зашто перачи новца воле криптовалуте

Тако новац, који је са рачуна предузећа најпре претворен у кеш, а затим преко мењачнице приказан као легално уплаћен новац физичког лица, на крају постоји као крипто‑имовина у дигиталном новчанику. Криптовалуте су у овој шеми погодне као инструмент прања новца јер се трансакције бележе на  blockchainu (дигиталној бази података), али идентитет власника није аутоматски јаван. Види се адреса дигиталног новчаника, али не и име и презиме власника.

За ову шему фиктивних фактура нужна је мрежа „љуска“ фирми, јер се на тај начин ризик незаконитог пословања дели, али и постаје тежи за праћење. Једна мала фирма која сваког месеца издаје огромне фактуре једној те истој великој компанији брзо би привукла пажњу инспекције. Са друге стране, десетине или стотине „љуска“ фирми са умерено великим прометом стварају утисак диверсификованог тржишта добављача. Када нека од њих постане сумњива, лако се угаси, пребаци на друго име или замени новорегистрованом. Уместо да траг води директно ка великој фирми, губи се у мрежи формално различитих субјеката.

Већини наводних добављача CCECC-a блокирани рачуни

Управо такву мрежу добављача изградио је CCECC. Њен део био је Importanza Consulting, који је 2020. под именом Pribanović M Company основао Владица Милинчић. Од тада је фирма мењала и делатност, и име, и власнике. После Милинчића њен власник био је Бранко Томин, а касније Дејан Јоксимовић. У прве три године приходи су јој били мањи од 10 милиона, 2023. су скочили на 19,3 милиона, а наредне године пали на 1,6 милиона, па је исказала нето губитак од милион динара и од 6. марта ове године јој је блокиран рачун.

Горе од ње прошао је још један „добављач“  CCECC-a, Nanoxide tech, који је такође основан 2020, а до марта ове године, када је после покретања поступка принудне ликвидације фирма избрисана из регистра селила се од Новог Сада, преко Београда до Гаџиног Хана. Са адресом мењала је и власнике. Прве газде били су Игор и Ана Маравић, потом кинески држављани Руи Жанг и Тијан Шуанг, па Немања Стефановић, а последња Тијана Ђаковић. Она је и угасила фирму, која је у 2022. имала скок прихода са четири на 13,5 милиона динара, али је упркос томе све док је била активна константно бележила губитке.

Делатност и газде мењао је и Фјорд 2020, јер су му прве две године, до 2022, власници били Вук Машић и Јанко Ранковић, а након тога Божидар Борковић. Од 2021. фирма није објавила ниједан финансијски извештај, а власнику је од октобра 2023. забрањено да располаже новчаним средствима, којих додуше није ни било, јер је рачун био у блокади. Фјорд 2020 је принудно ликвидиран и пре десетак дана, 28. априла, дефинитивно је избрисан из регистра.

Знатно пре њега, у децембру 2024. из регистра је избрисан и LYQ, који је у јануару претходне године основао кинески држављанин Танг Хенгжен. У првој години постојања без иједног запосленог имао је чак 94 милиона и нето добит од 6,5 милиона динара, а већ следеће је покренут процес принудне ликвидације и на дан брисања из регистра рачун му је био блокиран због дуга већег од 10 милиона динара.

У фебруару ове године из регистра је избрисан и Elios nt. 23, чији је власник био Ернес Авдић, који је до пре седам година био сувласник Pasta Fasta To Go у Новом Саду. Његова фирма није објавила ниједан биланс пре него што је принудно ликвидирана. Специфичан је случај и IMC пројект градње, коју је Милан Стојчић основао у марту 2023. Та фирма никада није објавила ниједан годишњи финансијски извештај, а рачун јој је блокиран већ дуже од 800 дана, од фебруара 2024.

Од августа 2024, због дуга већег од 1,8 милиона динара блокиран је и рачун Брајкоса, чији је власник Милош Милосављевић. Његову фирму, да за 258.000 динара набави пехар и медаље, ангажовао је Самбо савез Србије, чији је представник Татјана Тривић са новосадског ДИФ-а, која је на том месту заменила садашњег декана ДИФ-а Патрика Дрида. Милосављевић је био власник и Мајкока, али је он у децембру избрисан из регистра.

Српска посла фирми чији су власници држављани Кине и Мађарске

На списку прилично чудних партнера  CCECC-a  нашле су се и фирме чији су власници држављани Мађарске. У прототип „љуска“ фирме савршено се уклапа The Growth CO LLC, чији је власник Золтан Рудолф Хорват 2023. у Србији основао још две фирме, Falu Haz 78  и Tenger 11. Њему је, међутим, од новембра 2023. забрањено да располаже њиховом имовином.

Као јаје јајету на Хорватове фирме личе и њихови „земљаци и вршњаци“, HEGY 2023 i Folyo 73, које је исте године основао Петер Карољ Канчар. Пре годину и по Пореска управа им је одузела ПИБ, а НБС забранила располагање средствима на рачунима код банака. Занимљиво је и да Хорватове и Канчарове фирме имају исту електронску адресу, а заједничко им је да ниједном нису објавиле редовне годишње финансијске извештаје.

Исто важи и за фирму Владков, коју је пре три године основао Владо Ковачевић, а после само месец дана преузела ју је Кристина Саитовић, да би пре две године њен формално једини газда постао македонски држављанин Даниел Ђорђевски. И тој фирми је одузет ПИБ и забрањено располагање новчаним средствима. Без ПИБ-а је остао и TAS COM 011, који је Горан Тасић само месец после оснивања пренео на Зорана Кеџића.

За V Team 040  почетак је био обећавајући, јер је основан 2023. и већ у првој години је остварио нето добит од 139.000 динара. У 2024. је приходе повећао са 1,1 на 13,7 милиона, а профит на 926.000 динара. Власник фирме је Милош Вујачић, који је место директора у октобру 2025, када јој је и блокиран рачун, препустио Милошу Пејичићу, који је уједно власник и директор фирме Сунчано злато. Њена електронска адреса је  [email protected], а иза компаније West Balkan Hidraulik  се налази Милан Дивљак, оптужен 2014. за извлачење новца из Азотаре Панчево, заједно са Драганом Ђурићем.

Много боље од већине сарадника CCECC-a стоје фирме које су у Србији основали кинески држављани. Ђије Сју је 2023. основао QIAO Limited и већ наредне године је приходовала 54 милиона динара. Ансонг Шен је, пак, пре две године Xingjun Construction преузео од земљака Жонгчаи Шија. У 2022. фирма није имала ни динар прихода, у 2023. су они били 39 милиона, а 2024. су, са само једним запосленим, порасли на 169,5 милиона динара.

Иако је регистрована у септембру 2023, фирма Green Arbutus, чији је власник и директор Ming Dong, ту годину завршила је са приходом од 3,5 милиона и нето профитом од 431.000 динара. Од тада није објавила ниједан финансијски извештај. Још је активна, али не може да располаже средствима на рачунима код банака.

Своје место у пословима са београдским огранком CCECC-a нашле су и фирме које су у Србији основали македонски држављани. У тој групи су Vigol од Игора Вељановског, Toniks Тонија Алексића и Lekoten Јована Поповског. О њима нема званичних података, осим што је прва у блокади већ дуже од 580 дана, друга скоро 500 дана, а трећој је одузет ПИБ.

У пракси сарадња са оваквим фирмама често се своди на пореске утаје или пореске преваре, јер се коришћењем лажних фактура намерно приказује мања пореска обавеза, било кроз ПДВ, било кроз порез на добит. Ту је затим и проблем лажне пословне документације. Фактура која описује посао који никада није обављен је документ неистините садржине, а њено књижење у пословне књиге значи да су и саме књиге фалсификоване.

На крају, када новац из „љуска“ фирме буде враћен власнику велике фирме као кеш, криптовалута или провучен кроз низ трансакција тако да се сакрије његово порекло, улазимо у зону прања новца. Тада фиктивна фактура постаје алат којим се незаконито извучени новац трансформише у закониту форму пословног трошка или зараде.

Ако се вратимо на нашу фиктивну фактуру од 100 динара, могло би се учинити да је штета симболична. Али исти принцип, примењен на фактуре од милион, 10 или 100 милиона, мења све. Оно што је у малом примеру десет динара провизије и двадесет динара мање ПДВ‑а, у реалним случајевима постају стотине хиљада или милиони које држава никада неће наплатити. Додатно, сваки појединачни папир изгледа безазлено, али када се мрежно повежу, добијамо слику система у коме се јавни приходи систематски поткопавају, а разлика завршава у приватним џеповима.

Шире гледано, фиктивне фактуре не значе само крађу од грађана, већ и скривени ударац свима који поштују закон. У крајњој линији, када се фирме које служе за незаконито извлачење новца појављују као извођачи грађевинских радова, готово је извесно да ће последица бити небезбедна грађевина, што, како је показала трагедија у Новом Саду, директно задире у наше фундаментално право на безбедност и на сам живот.

Вучићев ексер на ковчег Србије: Постајемо рударска колонија белосветских фондоваhttps://t.co/nGb8ppMeEC

— СРБИН инфо (@srbininfo) May 9, 2026

Извор: Радар

Ознаке: Анкетна комисија, железничка станица, кинеске фирме, корупција, пад надстрешнице, прање пара