Прочитај ми чланакНакон што је у фебруару Синдод Српске православне цркве донео одлуку о суспензији митрополита Јустина, уз образложење да није на адекватан начин управљао Епархијом жичком, паралелно траје и обрачун са његовим најближим сарадницима. У једном објекту надомак манастира Студеница далеко од очију јавности, већ месецима под строгим надзором борави архимандрит Дамјан Цветковић, некадашњи финансијски секретар епархије и један од најближих сарадника суспендованог митрополита.
Према информацијама „Нове“, архимандрит Дамјан се налази у својеврсној изолацији у оквиру манастирског комплекса. Одузет му је мобилни телефон, под непрекидним је надзором и онемогућено му је кретање без пратње. Посете су строго контролисане, а контакти са спољним светом сведени на минимум.
Његов брат Ненад Цветковић у разговору за Нова.рс описује немоћ човека који већ недељама покушава да оствари оно што би у свакој нормалној околности било подразумевано – да види свог брата кад то пожели.
„Као и сваки брат, имам потребу да га видим и чујем“
„Ја сам рођени брат Дамјана Цветковића, секретара владике Јустина. Као и сваки брат, имам потребу да се понекад видим и чујем са својим братом. Звао сам оца Виталија, који је задужен за надзор над њим, покушавао да организујем сусрет, али то више није могуће“, прича Ненад.
Говори смирено, готово тихо, али иза сваке реченице осећа се дубока забринутост. У његовом гласу нема љутње, већ тескобе човека који месецима покушава да успостави нормалан контакт са чланом своје породице.
Према његовим речима, одмах након суспензије митрополита Јустина уследиле су мере против његових најближих сарадника.
„Отац Дамјан, као и отац Сава, суспендовани су и раздвојени управо да не би могли да буду заједно. Комуникација је најпре била отежана, а сада је практично потпуно онемогућена.“
„И до сада је било тешко, сада је немогуће“
Једини начин да породица ступи у контакт са Дамјаном био је посредством оца Виталија. Ненад би позвао њега, а тек потом би му било дозвољено да на неколико минута разговара са братом, уз стални надзор.
„Дамјану је ускраћен телефон. Ја нисам имао могућност да га директно позовем. Звао сам оца Виталија, он би укључио телефон на спикерфон и тек тада бих могао да разговарам са својим братом. Никада нисмо добили било какво објашњење зашто му је телефон одузет.“
Ни ретке породичне посете нису протицале без контроле. Кад су га једном посетили, сваки минут разговора одвијао се под будним оком човека који је задужен да га прати.
„Породично смо били код њега, али је све време отац Виталије седео уз нас и није се померао ни корак. Нисмо имали прилику да насамо разговарамо, нити да га искрено питамо како се осећа.“
После Првог маја, каже, и такав контакт је потпуно прекинут. Порука коју је добио била је кратка и без додатног објашњења.
„Дамјан нема благослов да прима посете и све мора да сачека завршетак Сабора.“
„Они трпе, али ја као брат не могу да ћутим“
Говорећи о свом брату, Ненад покушава да разуме и другу страну приче. Подсећа да су свештена лица дала завет послушности и да оно што им се догађа прихватају као искушење које морају да поднесу.
„Они свесно трпе све што им се догађа, без побуне и без отпора, јер верују да је то Божја воља. Подносе све стоички.“
Али, како каже, он није монах.
„Ја верујем у Бога, али не могу да се не побуним против неправде. Говоримо о мом рођеном брату. Можда би ми он, да можемо нормално да разговарамо, рекао да не излазим у јавност. Али ја његово мишљење не могу ни да чујем, јер ми то није омогућено.“
„Највише страхујем за његово психичко стање“
У једном тренутку глас му задрхти. Каже да не сумња толико у физичко здравље свог брата, колико у последице које вишемесечна изолација може оставити на човека.
„За његово физичко здравље не страхујем толико, али за психичко страхујем веома озбиљно. Замислите да сте у најстрожем затвору. Чак и тамо имате право на посету супруге, адвоката или породице. Мој брат нема право ни на кога.“
То поређење, колико год било тешко, најбоље описује осећај беспомоћности који прати целу његову причу.
Без права на шетњу
Ненад тврди да су ограничења отишла толико далеко да Дамјан нема ни могућност свакодневне шетње.
„Пошто отац Виталије није у могућности да прати његов темпо, онда је и њему ускраћено кретање.“
Ни верницима који су му годинама долазили на исповест, додаје, није дозвољено да га виде.
„Једном човеку из Неготина, који је желео да се исповеди код Дамјана као и раније, речено је да мора да сачека да прође Сабор.“
„Не верујем да ће се било шта променити“
Док чека епилог Сабора, Ненад, како каже, нема илузије да ће уследити позитиван расплет.
„Верујем да ће Сабор само потврдити одлуке које су већ донете и да побољшања неће бити.“
Прича Ненада Цветковића превазилази црквене процедуре и унутрашње односе у хијерархији. У њеном средишту налази се једноставна, људска потреба, а то је да брат чује брата, да га види без присуства надзорника и да га пита да ли је добро.
У тренутку кад и такав, најосновнији породични контакт постаје недостижан, питање више није само шта се догађа унутар црквених зидина, већ колико далеко могу отићи одлуке оних који су дужни да преносе верном народу поруку – „Љуби ближњега свога“.
Овим поводом Нова.рс обратила се оцу Виталију, који је према наводима породице задужен за надзор над архимандритом Дамјаном, као и Епархији жичкој, али до објављивања овог текста нисмо добили одговоре на наша питања.
Питања на која нисмо добили одговоре:
Ко је одредио да отац Дамјан буде под надзором и због чега је то учињено?
Због чега је отац Дамјан онемогућен да се виђа са члановима породице?
Да ли је отац Дамјан у некој врсти заточеништва/казне и до кад ће та казна трајати?
Јесте ли овим поводом имали контакт и са полицијом?
