Десетобој је гладијаторство! Силазимо у колосеум и два дана да се боримо са људима који су, малтене, најспремнији на планети. За победника у десетобоју се говори да је најбољи спортиста на свету, додуше незванично. Употпуности је то гладијаторско надметање. Мораш бити фул сконцентрисан, максимално борбен у сваком моменту и мораш сваку дисциплину да одрадиш на најбољи могући начин. И да ниједном не паднеш!

Десетобој је гладијаторство! Силазимо у колосеум и два дана да се боримо са људима који су, малтене, најспремнији на планети. За победника у десетобоју се говори да је најбољи спортиста на свету, додуше незванично. Употпуности је то гладијаторско надметање. Мораш бити фул сконцентрисан, максимално борбен у сваком моменту и мораш сваку дисциплину да одрадиш на најбољи могући начин. И да ниједном не паднеш!

Српска краљица спортова има свог племића. Ако Михаила Дудаша доживите само као успешног атлетичара, беспоговорно ће те упростити једну по много чему витешку каријеру у којој ментална чврстина помера такмичарске границе као лимите очекивања и одрицања. Освајач бронзане медаље са последњег Европског шампионата у Амстердаму – што је повод за гостовање у Експресу, а разлога је много више и од њих може да се направи лепеза друштвеног освежења и оптимизма – кроз живот иде поштујући правила вишебоја: брже, више, даље и још даље.

Десетобојац новосадске Војводине, гладијатор са меким срцем, рекордер из љубави, фини дечко из комшилука, промотер отмености и елеганције и шта не још, о себи прича као о пројекту Србије, о храбром уласку у колосеум и клинчу са најјачима спортистима на свету, рвању са невероватном серијом повреда после којих би огромна већина обесила спринтерице о клин предаје, али прича и о људима који су га заборавили и оним другима, породици и пријатељима, који су га једном руком придржали а другом руком показали на олимпијски Рио и рекли: „Тамо иду најбољи, ти припадаш њима”

– Јако ми је драго што сам се из целе ове ситуације, а било је интервала скоро од годину и по дана кад се нисам такмичио, извукао са бронзаном медаљом са Европског шампионата у Холандији. Надам се да ћу због начина на који сам се вратио атлетици, бити инспирација младима, клинцима, али и старијима који се суоче са сличним проблемом.

Заправо, свима онима који се у неким моментима нађу у ћорсокаку кад је у питању реализација циљева и свега осталог. Не сме бити предаје! Ако се себи постави јасан циљ, неки план да се до нечега дође, без обзира што не видимо светло оно на крају тунела ипак постоји. Треба ићи ка томе. Драго ми је што сам својим примером, верујем на најбољи могући начин, показао и како треба веровати у свој циљ и свој сан.

Био је 12. дан олимпијских игара у Лондону 2012. кад је пре старта трке на 400 метара осетио вртоглавицу и са стазе је одвезен у болницу. Провео је ноћ на прегледима.

– Све то што се тада издешавало за мене је тада био снажан шок који је временом прерастао у велики мотив. Много се више научи из негативних искустава, а Олимпијске игре у Лондону за мене су управо то.

Пре две године, средином јула, након силних перипетија са Ахиловом тетивом и задњом ложом из Хелсинкија је пријатељима послао поруку: „Морам на операцију”. Тако је одлучио чувени ортопед-хирург Сакари Орава, иначе лекар фудбалског клуба Милан и човек који брине о здрављу најбољих светских атлетичара као и других асова.

– Имам обичај да кажем да сам оперисао Ахилову тетиву, оно место где ме је мама држала кад ме је потапала у реку да постанем бесмртан. Шалим се, наравно. Рекао сам тада приајтељима да ћу се вратити јачи и бржи и уверићу целу планету колико вредим.

Шта све пролази кроз главу спортисти којег повреда одвоји од стазе, тренинга и такмичења?

– Пролази милион ствари, милион фактора, милион питања. Министарство омладине и спорта, Олимпијски комитет, Атлетски савез, покрајина и град су пуно уложили у мене. Очекивало се на неки начин да урадим ово што сам урадио, а оно што ће бити даље то је у извесном смислу бонус и неки поклон који ћу себи да приуштим. Ова медаља из Амстердама, као и све остало до сада остварено представља враћање дуга за оно што је у мене уложено. Себе сматрам пројектом Србије!

Значи, медаља из Амстердама има већу специфичну тежину од освојеног трећег места?

– Сигурно, представља победу над неким црнилом у мом животу. У те две године моји пријатељи, породица, девојка и тренери и цео мој тим су били уз мене. Док, неки други људи су, једноставно, по некој инерцији заборавили да ја постојим. Дефинитивно, бронза са Европског шампионата је моја победа и корак ка новим остварењима.

Резерве бронзе у Србији још једном су повећане?

– Колекција се обогаћује. Постајем краљ бронзаних медаља. Освојио сам бронзу на Светском јуниорском првенству 2008. године, потом на Европском првенству за млађе сениоре 2009. и 2011. године, и онда на дворанском првенству Европе у Гетеборгу 2013. Амстердам је моја пета бронзана медаља. Бронза као судбина, не жалим се, само бројим.

Десетобој важи за најтежу дисциплину. За његове најбоље такмичаре каже се да представљају врхунац телесне еволуције Потребни су спартански дух, фантастична припрема, снага и издржљивост.

– То је гладијаторство! Силазимо у колосеум и морамо два дана да се боримо са људима који су, малтене, најспремнији на планети. За победника у десетобоју се говори да је најбољи спортиста на свету, додуше незванично. Тако да је десетобој употпуности гладијаторско надметање. Мораш бити фул сконцентрисан, мораш бити максимално борбен у свим моментима и да настојиш сваку дисциплину да одрадиш на најбољи могући начин и да ниједном не паднеш.

Која је 11. дисциплина десетобоја?

– Једанаеста дисциплина? Организација ових десет дисциплина, тренинзи… И та једанаеста дисциплина је, заправо, најважнија. Та припрема за сам десетобој. Тренинзи и сав тај процес су много важнији него сам вишебој. Под умором сте и стресом, а у свакодневним околностима се морате припремати за скок мотком, бацање копља, спринт. Све то треба програмирати и исконтролисати пре уласка у борилиште.

Најтежа „десетина”?

– Нема најтеже! Све су дисциплине најлакше. Не бих могао ни да кажем коју највише волим. То је исто као да имате десеторо деце. Како да кажеш волиш само то и то дете. Дисциплина има своју лепоту, има наравно и своје негативне стране, али обазирем се само на лепе ствари, тако да их све волим. Да сам се одлучио да останем веран једној дисциплини, сигурно бих постигао боље резултате, али само у тој дисциплини.

Како одржати концентрацију од почетног спринта до завршних 1.500 метара?

– Свака дисциплина која се одради одлично, или пак јако лоше, остаје иза нас. Уосталом, као све у животу. Шта год да се деси, окреће се лист и идемо даље. Покушаћу да се у свакој дисциплини такмичим као да се само у њој такмичим.

Потичете из спортске породице. Отац Ђуро је играо рукомет, мајка Марија и брат Иван били су у атлетици. Колико значи њихова подршка?

– Подршка породице је огромна, најбитнија. Они су ти који ми најчешће причају и најчешће дају савете, е сад да ли су они добри или лоши, није ни важно. Али важно је да је све то из најбоље намере. Породица и подршка девојке и пријатеља су драгоцености.

Први резултат у памћењу?

– Имао сам седам година и отишао у Немачку на међународно такмичење. Трчао сам 60 метара и био други. И било ми је јако криво што нисам победио. Исто сам сада незадовољан зашто у Амстердаму нисам био први. С друге стране, задовољан сам. Успео сам да у једној тако јакој конкуренцији освојим треће место, али тежим највишем могућем.

Кад је стигла потврда „изабрао сам прави спорт”?

– То је било оног момента кад сам крочио на стазу. Имао сам пет година, а мој брат Иван, који је старији шест година, тренирао је атлетику. И ја сам се онда заљубио у њу. Практично, од кад знам за себе припадам ателетици. Сви смо ми предодређени за нешто. Неко за науку, неко за сликање, неко за музику, неко за одбојку, неко за пецање, а неко за десетобој. Уз таленат, потребна су велика одрицања и велики труд, али, незаборавимо и срећа, да се човек пронађе и оствари у сфери коју је изабрао. То исто важи за десетобој.

Чиме осваја атлетика?

– Мене је освојила наранџасто-зеленом комбинацијом. Бојом терена и бојом стазе. Кад имаш пет, шест година, најбитније је да је око тебе све шарено. На крају крајева, током ових двадесет година бављења атлетиком освојило ме је то што је реч о нај фер спорту, нема да се прогураш због тога што ти је неко у породици нешто или што имаш везе или не знам шта. Колико си скочио толико си скочио, колико си брз толико си брз, колико бациш толико бациш. Колико скупиш на крају поена на крају крајева толико и вредиш. То је оно што одликује атлетику, јако фер спорт.

Како су се слагао мозаик звани десетобој?

– Почео сам трчањем на 400 метара, потом сам кренуо са скоком удаљ, па бацањем копља и на крају сам 2006. године завршио у вишебоју. Боље речено, почео… Свака дисциплина, у то сам се уверио за ових десет година, има неке своје чари. Још сам на почетку, кад сам одлучио да се бавим вишебојем, схватио да морам да заволим све дисциплине и да у њима постигнем оно најбоље. Свака ми је драга, јер у себи садржи оно што је лепо и зато је искључен приступ да се од десет дисциплина пет воли, а пет не воли. Не би волео да се бавим оним што не волим.

Колико је важна ментална снага?

– Глава је најважнија! Оно што је карактерисало моје две, три последње године, ову медаљу јесте што сам ментално ојачао. Вишебој у Амстердаму је био јако тежак и стресан, био је јако компликован. Многи су поиспадали, организација сама по себи је била лоша. Ми, такмичари смо морали сами да се сналазимо у том целом хаосу. Добра ментална припрема ме је извукла, тако да сам успео да стигнем до медаље.

За време такмичења на кога усмеравате пажњу?

– На самог себе. Прво себе морам да победим. Зашто? Зато што сам себи најтежи противник. Како онда да пратим остале? Замислите, имате десет дисциплина, имате 32 атлетичара, значи 320 дисциплина ја треба да гледам, да видим ко је шта урадио, колико је скочио, какво време остварио, колико бодова направио, плус рачунице. То је море бројки и информација. Не, то нема смисла. Најбитније и ући на борилиште и изаћи са њега као победник пред самим собом!

Боравак у Јужној Африци, са тренером Феђом Камасијем и својим тимом, одвијао се у ритму једеш, спаваш и тренираш. Како је било издржати тих пет месеци?

– То је нешто најлепше, поготово ако си са људима које волиш. Био је мој тим. Ето, са мном је у јануару била моја девојка Сања. Било нам је прелепо и то бих свима препоручио, који имају прилику да то ураде.

Читамо из дневника: „25. април 2016. Потцхефстроом, Соутх Африца. Данас сам померио пар граница. Куглу од 4 кг иза леђа сам бацио 22,75 м, препоне су биле брзе, иако сам „полупао” пет од пет. Даљ сам скочио 7,10м из десет корака и у теретану урадио степ са 200 кг. Први десетобој се ближи, звер у мени се полако буди”.

– Не може другачије да се ради. Ако желиш да успеш мораш да помераш рекорде. Тешко је код нас вишебојаца сабрати шта се и колико одради. Огромна је бројка. Колико сам пута бацио копље, диск, скочио у вис, па у задњих годину дана то би било десетина хиљада. Дефинитивно, много рада и труда је уложено у последњих двадесет година колико тренирам, па и протеклих седам, осам, девет месеци. Пик је бачен на све дисциплине и пронашао сам у свакој дисциплини срж. Најважније је да се на самом такмичењу сетим те сржи и посветим пажњу свом телу, а не да размишљам о томе колико ће ко од ривала да скочи или баци.

Наставак припреме за Европски шампионат у Холандији одрађен је у Словенији.

– Бохињ је био одличан избор. Били смо на Бледу две недеље пред Европско првенство. Блед за познаваоце „Господара прстенова” изгледа као Ривендал. Тамо сам отишао тужан. Пас кога сам имао од 2009. године и који је махао репићем кад год се вратим са такмичења без обзира са медаљом или без ње, морао је због болести да буде успаван. За моју Бониту је чула цела Србија. Све то је проузорковао изузетно велики стрес у мени. И Блед је из мене извукао максимално сву ту негативну енергију.

Након што је, половином маја у Новом Саду, пала норма за Олимпијске игре, од Асмира Колашинца стигла је порука: „Браво, Звер!”

– Велика је ствар када неко такав то напише. Човек са 140 кила мишића и човек који баца куглу преко 20 метара кад напише да си звер онда то има посебну тежину.

У сновима сада да ли се више враћа филм последње трке са шампионата у Амстердаму или су већ упловили кадрови из олимпијског Рија?

– У целу ову годину сам ушао без неког притиска и птања шта ћу и како ћу. Можда лудачки звучи, али размишљам само о дисциплинама. Како радим сваку дисциплину, шта ми је најбитније у тој дисциплини. Апсолутно размишљајући, онако без заграде, да ће бити 100 хиљада људи и да ће бити 30 најбоиљих десетобојаца света и да су они исто тако спремни и одлучни као ја.

Две недеље пред паљење олимпијског пламена на „Маракани” на познатом сте „залетишту”?

– Вратио сам се у Словенију, на Блед и на Брдо код Крања. Потпуно сам посвећен Олимпијским играма. Време славља је истекло увелико, време је да се настави даље. Најважније је да се вратим у менталну зону и да се фокусирам на оно што ме тамо чека. Приступ сваком тренингу треба бити исти као да сам на Олимпијским играма. Једноставно, да се убацим у тај неки мод.

Кад је, заправо, Михаил Дудаш кренуо на ОИ 2016?

– Кад сам се родио! Не знам да ли људи у Србији могу да схвате шта значи бити олимпијац. Колико је само велика ствар бити учесник Олимпијаде и пласирати се међу 30 такмичара, борити се са најбољима на свету. Како то илуструјем. Пример који ја дајем кад сам код фризера или не знам већ где, па ме питају како ћеш ти тамо, да ли ћеш медаљу узети. Ја им кажем: “Океј, хајде да видимо колика је тежина узети медаљу на Олимпијским играма”.

Скупи све фризере на овом свету, дакле имаш оне који фризирају Вила Смита и оне који фризирају Карлеушу или свог комшију који долази да се фризира за дветсто динара и сад уђеш у хиљаду најбољих на свету. Питам ја њих: „Како би се осећали?” И добијем одговор: „Јао, супер би било.” Хајде , настављам даље: „Од тих хиљаду да се пласираш у првих сто?”.

Они поскоче: „Ју-ју, па ми бисмо зарађивали…не знамо колико”. Е сад, од тих сто буди међу првих тридесет. И међу тих тридесет буди први. Тако то људи треба да схвате и прихвате. Генерално, медаља је одлазак на Олимпијске игре. То је већ нешто што је велики успех. А бити међу првих петнаест је изузетно. Бити међу пет је абнормално. А узети медаљу је историја!

Шта ће рећи фризер кад се вратите?

– На Олимпијским играма могу да освојим 300 бодова више него на Европском шампионату у Амстердаму кад сам стигао до бронзе. То би могло да буде довољно за улазак међу првих десет и то био прави подвиг. Ако се поклопи да остварим своје најбоље резултате могу до високог пласмана. Нећу да се замарам калкулацијама, очекивања би ми поставила границе. То нећу. За мене не постоје границе! У свакој дисциплини треба да приступим безгранично. Онда могу да очекујем неки озбиљан резултат.

Олимпијско село је топ дестинација сваке велике каријере?

– То је енергија коју волим. Овог пута бих желео, по дифолту, да је доживим другачије у односу на претходну Олимпијади. У Лондону сам, нажалост, завршио у болници. Радујем се уласку у Олимпијско село, једва чекам да видим наше спортисте, који ће у Бразилу да се боре. Кад завршим своје такмичење онда ћу свакако погледати њихове борбе. Не смем да гледам док се неко од наших бори за медаљу или за неки пласман. Лупа ме адреналин, а то је велико трошење.

Кога бисте страног спортистуи волели да упознате у Бразилу?

– Никог! Само наше спортисте. За ове друге ми је апсолутно једнако да ли ћу их видети на телевизији или сусрести у селу, шетњи, на стадиону. Немам ту неку поставку према другим спортистима. Сви су они људи.

Школа „Дудаш атлетикс” је затворила врата?

– Нажалост… Школицу као и још неке идеје за сада не могу да реализујем., У потпуности посвећен атлетици. Толико сам преокупиран да немам времена за друго. То је,надаме се, ипак привремено затворено. Нећу одустати. Желим деци да омогућим оно што ја нисам имао кад сам почињао са атлетиком. Треба им створити услове да надграде љубав и таленат за овај прелепи спорт.

Каква је атлетика кроз објектив?

– Обожавам фотографију. То је вентил за ослобађање од стреса. Ипак, сад немам времена за шкљоцање. Можда у Словенији направим нешто. Природа је инспиративна. Сад је најважније добро се припремити за оно што ме чека у августу. Иначе, дан пред такмичење низаког „нисам у домету”, повучем се у изолацију. Искључим све друштвене мреже, мобилне телефоне и друга средства комуникације. Слушам музику и подижем адреналин.

Који је главни савет онима који ће после наредних олимпијских игара, можда баш због Вас, са мамом или татом, баком или деком, да дођу на „Карађорђе” или неки други стадион?

– Генерално, кад дајем савете волим да их покажем кроз дела. Живот је такав какав јесте, није лак, у неким моментима није једноставно доћи до оног што желиш. И чешће ће се наћи у ситуацији да ти оно што желиш изгледа недостижно, али и не знаш да л ћеш то упети и да ли ће се десити или неће. Најбитније је веровати у оно што желиш, да будеш упоран и просто да сачекаш свој моменат.

Требаш имати свој сан и не дозволити да те нико и ништа удаљи са тог пута. Али мораш и бити реалан према себи и проценити да ли можеш нешто да урадиш или не. Али, ако видиш један проценат реалности да можеш да урадиш, учини то. Да резимирам: сањај велико, ради вредно, остани фокусиран и окружи се добрим пријатељима. То су принципи којима се треба водити.

Било је понуда да се такмичите под „другом заставом”?

– Очигледно сам их одбио. Србија је у неким моментима онако тужна и неамбициозна због свега што се издешавало, па је велики и јако битан задатак свих нас спортиста да мотивишемо народ својим успесима како решавању својих ствари приступио на начин како то чине спортисти. Најважније је изборити се за себе и за своје циљеве.

Сви ми који се такмичимо под заставом Србије, без обзира у какве ситуације упадали – а ето ни ја нисам знао шта ће бити са мном у времену кад сам био ван атлетике, односно да ли ћу вратити и доћи до успеха или не – морамо да охрабримо народ. Морамо да својим примером покажемо овим људима, колико год да буде тешко, да је важно бити позитиван, оптимистичан, проналзати перспективу и ићи ка свом циљу. Што више људи буде успешно у Србији, Србија ће и сама да буде боља и успешнија. Србији јако пуно дугујем и на овај начин јој се одужујем- рекао је Михаил Дудаш, на крају разговора за Експрес.

Извор: ekspres.net

Ознаке: Бранислав Паровић, десетобој, Михаил Дудаш, олимпијске игре, Рио