АНТОНИЋ: Да ли је икада могућ договор са Албанцима?

Слободан Антонић

22:20 17.12.2018.

Можда је ово тренутак када Срби и Албанци ваља да покушају сами да се договоре. Не мислим Тачи и Вучић, мислим на Србе и Албанце као политичке народе

Недавно сам дошао до књиге Јанићија Поповића Живот Срба на Косову 1812-1912. Добио сам је од оца Андреја, архимандрита манастира Св. Стефана (у Сланцима), који је и сам велики део живота провео на Косову и Метохији. Књигу је, иначе, штампао овај манастир 2017. године, али постоје и ранија издања других издавача из 1987. и 2007. године.

Јанићије Поповић је живео од 1883. до 1951, али прву половину књиге чине сећања Јанићијевог деде и оца, тако да је покривен практично цео 19. век на Косову. Поповићи су, иначе, свештеничка породица из Грачанице, а данас аматерско позориште из те варошице носи Јанићијево име.

Знам да смо на почетку треће рунде дијалога, који већ четврту годину водимо Фадиљ Љепаја и ја, рекли да ћемо да се манемо историје. Али, желео бих да из ове књиге наведем тек пар занимљивих етнографско-историјских детаља, како бих онда направио копчу с данашњицом.

Занимљиво ми је, рецимо, било да прочитам како одрасли Срби на Косову нису кратили косу. Мушкарци су, каже Поповић, пуштали косу већ како би се замомчили, везујући је у перчин или у две витице, спуштене низ леђа (стр. 47). Кратка коса за мушкарце сматрала се нечим неприличним и „мимо света“ (исто). Тек осамдесетих година 19. века млађи су – под утицајем из Србије – почели да прихватају кратку косу. Последњи косовски Србин који је носио две витице, до испод појаса, био је извесни „Акса од Сушице“. Он се ошишао у својој 70. години живота, када је српска војска 1912. године стигла на Косово. Акса је ставио шајкачу и пошто је видео да „перчин испод шајкаче ич не иде“ ошишао се (48).

Интересантно ми је било и да прочитам како су морална правила, која су владала међу косовским Србима, строго забрањивала сваки разговор или додир младића и девојака, укључујући и држање за руку у колу (63; 222-223). Девојка у присуству старијих чак није смела да дигне главу и погледа младића испред себе, јер би одмах била означена као „бесрамница“ (63). Уговарање брака била је дужност старијих чланова породице, али веренички стаж је трајао најмање годину и по дана, док су неке девојке „седеле под прстеном“ и три године (143).

Књига је пуна жалби на турске зулуме, а међу њима спада и то што су по косовским градовима лепи српски дечаци били принуђени да „ашикују“ с „дилберима“. Ево шта пише Поповић: „По варошима, Боже ме прости, родитељи нису волели да им се роди лепо мушко дете. Са лепим женским дететом је било лакше, јер оно ће седети код куће, између четири зида, а кад изађе на улицу биће забрађено марамом, тако да ће му се видети само очи. По очима, пак, нико не може знати да ли је лепо или ружно, младо или старо, и опасност му не прети. А лепо мушко дете? Њему је место у чаршији, да учи какав занат, да ради и заради. И због тога је било тешко оцу са лепим сином, јер је морао да живи стално под стрепњом да му једног дана не дође неко од дилбера и затражи дете за ашик, да с њим проводи блуд. Да похотљивца тужи суду? Судија би му само подсмешљиво одговорио: „А шта ће детету бити, бре кузум? Лепо ти га (дилбер) облачи и добро храни!“ (316-317).

Све сеоске српске куће на Косову биле су покривене сламом и без димњака, са огњиштем на средини, јер, како се говорило, „раја и аге не могу имати једнаке куће“ (106). „Хоћеш да ти, због оџака, порезници и заптије (полицајци) сваког дана навраћају на преноћиште?“ – опомињан је Србин који је помишљао да направи бољи кров. Тако је прва српска кућа на Косову, ван вароши, покривена „ћерамидом“ и с димњаком саграђена тек 1891. године (106).

Поповић пише да се „на Косову није знало за крађу све док се са Крима није доселило шест хиљада Черкеза“ (32). Черкези су се, иначе, у Кримском рату (1853-1856) борили против Русије, па се део њих повукао заједно с Турцима. Јанићије каже да се пре доласка Черкеза ниједна кућа није закључавала, а да су крда коња слободно пасла дуж Ситнице, све до зиме, када би сама дошла кући. „А од кад су се Черкези настанили, све се мораде код куће затварати“ (32).

На Интернету сам нашао да је Черкеза (Адигејаца) на Косову остало мање од хиљаду до 1999. године, али да су били очували религију, језик и обичаје, те су „за власти Милошевића добили први пут основну школу на адигејском језику“. По истом извору, уочи НАТО агресије на Србију, Влада Русије и Републике Адигеје (у оквиру Руске федерације) организовали су повратак Черкеза на историјску земљу. Иселило се тада преко пет стотина Черкеза, само с оним што су могли да понесу. Највећи део њих је у својој старој отаџбини добио куће и станове (исто). Шта ли је са Черкезима који су остали на Косову?

Србима је посебно тешко падао терор осамостаљених турских феудалаца, који се нису обазирали ни на законе, ни на Порту. Посебно се по злом гласу помиње Јашар-паша, који се тридесетих година 19. века осамосталио од Цариграда и управљао Косовом. Он је користио српске цркве и манастире као извор грађевинског материјала. Из Грачанице је дигао мермерни под и тим плочама испатосао свој амам, а после је цркви-манастиру скинуо и оловни кров, да би њиме покрио џамију у Приштини (281). Такође је на Ситници, код Липљана, градио мост тако што је порушио цркве у Батусу, Скуланову, Рајцу и Словињи, као и припрату цркве у Липљану, па је тај камен одвукао за грађевинске радове (исто).

У књизи има и доста жалби на некажњени зулум који је долазио од појединих Албанаца, али се каже и то да су Албанци „имали једну лепу особину: за њих је била највећа срамота ошамарити жену или употребити (против жена – С. А.) оружје“ (53). „Са људима (мушкарцима – С. А.), пак, поступали су обратно – и за најмање противљење плаћало се главом“ (исто).

Срби, као немуслимани, нису могли да добију никакав посао у државној управи, чак нису могли да буду ни полицајци (заптије; 29). „Цео српски народ на Косову био је чифчија“ (кмет на агином земљишту; 200). „Срба са сопственом земљом било је онда колико и белих врана“ – дакле, изузетно мало (274). Срби су се највише бојали да се „аге могу договорити и све нас са чифлука отерати и Арнауте населити“ (217). И тога је било, али досељени Албанци, како се показало, били су углавном сточари и мање вешти у земљорадњи, те су аге већма волеле да задрже српске чифчије, јер су од њих имале више прихода.

Чифчија је „агама давао четврти део од свега онога што ради у пољу“ (200), а осим тога држави је давао и порез од 12,5% (исто). И тако долазимо до копче са данашњицом. Део који је Србима узиман од њиховог прихода износио је 37,5%. Колика разлика у односу на 100%, на колико се ових дана попео порез на српску робу!

Добро, знам и ја да у београдским таблоидима има много претеривања: „Ово подсећа на потезе фашистичке Немачке према Јеврејима“; „Срби као у концлогору“; „Терор на Косову“; „Албанци српским бебама не дају кисеоник“. Али, остаје чињеница да ће оваква мера тешко погодити сиромашне, а њих је, према подацима Светске банке, међу косовским Србима 81,8% домаћинстава (међу Албанцима 42,5%, стр. 50).

Зашто је уведен тај драконски порез, којим је фактички објављен царински рат Србима? Приштински званичници кажу да је то „одговор на деструктивно понашање Србије“, будући да „Србија наставља своју агресивну кампању против Косова у међународној арени“. Ово „деструктивно“ и „агресивно“ изгледа да се односи првенствено на успешно настојање званичног Београда да „Република Косово“ не буде примљена у ИНТЕРПОЛ.

Колико су у Приштини важни ови спољашњи знаци суверености РК, видим и из слабо прикривеног ликовања мог уваженог саговорника због централног места које је, недавно у Паризу, добио Тачи и магареће клупе у коју је смештен Вучић. Али, ко год се залаже за „европске вредности“, као мој саговорник, зна да „ратови око симбола“ не смеју да угрозе реалну добробит становништва, поготово не оног најрањивијег.

Званични Београд је због царина од 100% дигао пропагандну галаму, као и обично, али је, мора се признати, у узвратним мерама остао умерен. Он није одмах применио царинске таксе на све стране производе који кроз Србију иду према „Републици Косово“ – што би било логично ако се Косово третира као саставни део Србије. Београд је само најавио своју тужбу ЦЕФТА-и и Бриселу, а то Приштину свакако неће превише погодити.

Али, замислимо да је Београд реципрочно одговорио. Царински рат би се разбуктао, на очигледну штету бар половине становништва Косова које једва саставља крај с крајем. Да ли је изостанак пријема у ИНТЕРПОЛ вредан тога?

Тако долазимо до поенте. На моје чуђење – зашто Албанци из Албаније имају негативне стереотипе о Србима, мада тешко да знају иједног од њих, колега Љепаја одговара: па и Срби из БиХ се исто односе према Косоварима, иако немају додира с Албанцима. То је добар противаргумент – мада Срби из Републике Српске за своје главне непријатеље не виде Албанце, као што Албанци из Албаније виде Србе.

Но све то, по мом мишљењу, само показује колико су односи између Срба и Албанаца контаминирани непријатељством, и колико је између нас нужан истински историјски споразум, ако нећемо поново да ратујемо. Љепаја, међутим, мисли да се овде „не ради о границама Косова и Србије, него о границама ЕУ и Евро-Азије,“ препознајући иза развоја овдашњих прилика деловање „руско-турског лобија у Вашингтону, те притисак на Европу,“ који долази од „коалиције Москва-Анкара-Техеран“.

Ја, међутим, верујем да је тренутно, када је реч о српско-албанским односима, утицај страног фактора мањи него што је икада био у последњих десетак година. Источни фронт „ЕУ (САД) и Евро-Азије“ тренутно је хиљадама километара далеко, на истоку Украјине; ЕУ је забављена Брегзитом, непослушношћу Вишеградске четворке и потенцијалним дисидентством Италије; САД имају своје унутрашње и спољнополитичке проблеме…

Ево шта о томе вели Томас Фридман, оснивач Стратфора: „Имамо (Американци – С. А.) пуно проблема широм света — Кореју, Блиски исток, присутни смо у Румунији и Пољској… Није у нашем интересу да нађемо нови проблем. Руси нису способни, изузев пропагандне кампање, да интервенишу у овом региону. Ово је редак тренутак у којем су Европљани преокупирани Европом, Американци другим стварима, Руси самим собом. Једна од ствари коју треба да престанете да радите (на Балкану – С. А) јесте да размишљате о томе да ЕУ, САД и друге стране силе долазе овде у улози посредника. Треба сами да решавате ствари (…). Када увлачите стране силе имаћете неочекиване последице јер оне не разумеју овдашњу ситуацију попут вас и имају другачије намере. Ово је тренутак када је изолација најбоља ствар за овај регион — не размишљати о Европљанима, Русима, Американцима“.

Рекао бих да је Фридман у овој ствари дубоко у праву. То се види и по изостанку озбиљнијих реакција на царински рат што га је започела Приштина. Докле год не дође до тога да једни на друге потегнемо оружје, велике играче овај наш проблем заправо не занима.

Можда је ово тренутак када Срби и Албанци ваља да покушају сами да се договоре. Не мислим Тачи и Вучић, мислим на Србе и Албанце као политичке народе. Али не може бити договора ако Албанци верују да, пошто им иза леђа стоји НАТО, могу да се према Србима понашају како хоће.

Или Ви, колега, просуђујете другачије?