Pročitaj mi članakPitanje iz naslova nije puka retorika, već ogledalo koje stoji pred nama i od koga godinama sklanjamo pogled. Jer kada se čovek iskreno zagleda u sopstvenu istinu, nema više izgovora, nema bekstva u komentarisanje po mrežama, nema sklanjanja pogleda pred tmurnom savešću. Ostajemo sami pred sopstvenim izborima, pred sopstvenim kukavičlukom, pred sopstvenim prećutkivanjem.
Последњих годину дана гледамо нешто што је и срамота и благослов истовремено. Гледамо најмлађе међу нама како раде оно што смо ми, одрасли, зрели, искусни, одавно морали да урадимо.
Студенти, наша деца, наша будућност, наша одбачена савест, они су устали тамо где смо ми поклекли
Кренули су у свако село, у сваку забачену махалу, у сваки сокак, па чак и тамо где ни режимска телевизија није могла да ,,добаци“.
Носили су реч, носили су истину, носили су очи које се не плаше да гледају у неправду, али не пристају само да гледају и чекају.
Али изнад свега, носили су наду која је одавно побегла из очију одраслих.
Ти млади људи нису жалили своје време, своју годину студија, своје здравље.
Нису жалили ни своју сигурност, јер сигурности више и нема у земљи где се власт поиграва људским животима као да су жетони на рулету. Пребијани су од криминалних група које служе режиму
,гажени су колима.
Јурени по пољима и градским улицама, застрашивани, привођени, снимани, обележавани као да су опасност, а не спас, сатанизовани од хушкачких режимских медија.
Ипак, сваки пут су устајали. Као да их нешто веће и дубље вуче напред, нешто што смо ми давно изгубили или закопали под сопственим страхом.
Када је Дијана Хрка изашла пред Скупштину, са болом који се не може измерити ниједном мерном јединицом на свету, мислили смо да гледамо трагедију, aли гледали смо рађање снаге.
Мајка која је изгубила сина, стала је уз студенте као да су сва та деца њена, као да јој је свака рана на студентском телу била једна рана на срцу.
Шеснаест дана штрајка глађу, шеснаест дана на бетону, у шатору, на киши, у увредама, у сузама непознатих. Она није водила, нити и даље води приватну битку. Она је водила битку за сву нашу децу, за сву нашу будућност, за све нас који смо заборавили шта значи устати кад је најтеже.
А ми?
Где смо били ми док је она падала и устајала?
Док су студенти гурали терет који није требало да буде њихов?
Док су ветерани од Ниша, Новог Пазара, Краљeва, Београда до Нповог Сада, Шапца, Суботице, Вршца, штитили ту децу својим телима?
Док су бајкери стајали на раскрсницама као живи штитови?
Док је сваки човек који још увек има срце могао да осети да се испред нас одвија борба која је већа од свакодневице?
Ми смо постали народ који тапше са дистанце.
Који коментарише са софе.
Који лајкује револуцију, али не излази из куће.
Који чека да други заврше оно што бисмо морали сами.
Постали смо као Марко Ђурић у свом најгорем издању, тапшачи за јавност.
Улепшана, површна, безопасна маса.
Људи који гледају трагедију сопственог народа кроз екран као да гледају серију или ријалити.
Као да ће следећа епизода решити све, без нашег учешћа, без нашег гласа, без наше храбрости.
И онда, кад се неко побуни, кад неко страда, кад неко плати цену за све нас, први смо да га прогласимо „УДБА-ашем“, издајником, плаћеником.
Систем нас је научио да сумњамо у сваку жртву, у сваку побуну, у сваку слободарску мисао.
Иронија је у томе што нам „УДБА-ши“ седе по затворима, што им суде у монтираним процесима, што се против њих воде поступци који би у свакој нормалној држави били предмет скандала.
Док нам Александар Вучић и даље влада, иако је његов систем изнутра иструлио као кућа без темеља, али много је и до нас због тога.
„Завади па владај“ то је једина његова идеологија.
Дуго нам је служила као дескрипција, али сада је постала клетва.
И ако му дозволимо да поново успе, онда заиста треба да се запитамо: Да ли смо ми као народ заслужили боље?
Или смо заиста пристали на то да нам будућност одређује човек који у страху тражи своју моћ, а у подваљеним изборима свој опстанак?
Наши преци су прешли Албанију.
Прешли су снег, глад, смрт, ратове, оставили су нам земљу коју су носили на сопственим костима.
И ми смо сада дошли до тога да се плашимо хаштага, коментара и једног диктатора који влада преко телевизије, страха и батинаша?
Ми смо народ који је изнедрио хероје, а сад чека да му дете од двадесет година покаже шта је храброст!?
Ми смо народ чији су дедови падали за слободу, а ми данас падамо за лајкове.
Но ипак, још није касно, још није све изгубљено. јер да јесте, не би се ова деца родила овако храбра.
Не би Дијана имала снагу да води нашу борбу, не би ветерани поново облачили своју част, не би бајкери стајали у првим редовима, не би се пробудио онај део Србије који се не види, али се осећа као подземна река која проналази пут кроз камен.
Још имамо шансу да докажемо да смо народ који заслужује боље, шансу да престанемо да чекамо спасиоце, шансу да схватимо да нема „њих“ и „нас“.
Постоји само један народ и један режим који га гуши.
И ако сада не устанемо, ако сада не кажемо да је доста, ако сада не станемо уз студенте, уз Дијану, уз све који су платили цену коју ми нисмо смели да им оставимо, онда заиста боље и не заслужујемо.
Ипак ја верујем да заслужујемо.
Верујем у народ који је толико пута васкрсавао из пепела.
Верујем у земљу која је преживела све што друге нације уништи.
Верујем у младе који нас враћају у живот.
Верујем у сваки крик који је претворен у храброст.
Верујем у Србију која није телевизија, није режим, није страх.
Верујем у Србију која се буди.
И зато, упркос свему, упркос мраку, упркос тишини која нас гуши, упркос дугим годинама владавине засноване на лажи и страху, ја верујем да јесмо народ који заслужује боље.
И да ћемо то боље и створити.
Сами.
Заједно.
Без страха.
Кад једном схватимо да су наша будућност, наша деца и наша част, важнији од сваког диктатора и да се слобода не добија, већ осваја.
И да нико осим нас то неће урадити.
Живела слободна Србија!
