Pročitaj mi članakPojam „pravna država“ nemačkog je porekla, i označava državu u kojoj su vladajuće strukture ograničene zakonima i ustavom utvrđenom podelom vlasti. Izraz „vladavina prava“ engleske je provenijencije i kod njega je akcenat na nezavisnosti sudske vlasti od izvršne vlasti, uz pravo i obavezu prve da dosledno i objektivno sprovodi zakone a druge da im se, kao i „običan“ narod, pokorava i isključivo u skladu sa njima deluje.
Да шире не улазимо у та два концепта и извесне разлике међу њима, битно је да им је носећи стуб заједнички, а то је онемогућавање оних који управљају државом да се понашају самовољно. Само тако се успоставља правна сигурност грађана, од имовинске до политичке сфере. Уосталом, без постојања „правне државе“ или „владавине права“, грађанство то и није, већ се своди на поданичку масу. Грађани – схваћени као пуноправни држављани – тада у пракси не постоје!
Полазећи баш од тога, важно је осврнути се на оно што је урадио министар Селаковић. Он се на позив судске власти на саслушање није одазвао, а онда, пошто је Тужилаштво за организовани криминал (ТОК) издало налог за његово привођење, праћен најгорим режимским медијским башибозуком, дошао је пркосно пред ту институцију. Наравно не да би се, макар и уз политички спектакл, одазвао на њен позив, већ како би одржао својеврсну црну конференцију за медије те извређао тужиоце на безочан начин.
То је урадио по налогу свог газде Александра Вучића. Његова правна свест – и самим тиме и оних који су његови слепи извршиоци – на нивоу је политичког вођства Трећег Рајха. „Раније смо имали обичај да кажемо – Да ли је ово добро или погрешно? Данас морамо да поставимо то питање на овај начин: Шта би фирер рекао?“ Ово је – како је још 1943. године посведочио чувени социолог и критичар нацистичког режима Карл Манхајм – рекао министар правде тоталитарне, нацистичке Немачке.
Код нас је и после Вучићеве узурпације власти номинално наставио да постоји демократски систем, али у пракси му много тога противречи. Наш спин диктатор је навикао да се његова воља реализује као да је фирер, какви год били закони, с тим што је све овако или онако, благовремено или накнадно, паковано као да је у складу са њима. То је значило да се закони баш не газе генерално, али се брутално злоупотребљавају па повремено и потпуно занемарују. Уз привид демократије имамо и привид грађанства, што не значи да се по потреби власти, део грађана волшебно не претвара у отворено злостављање поданике.
Тачку на такву, опскурну представу, која се већ деценијама игра на главној сцени нашег друштвено-политичког театра, почело је – под притиском пробуђеног и побуњеног народа – да ставља тужилаштво и судство. Један њихов део почео је да се понаша онако како у „правној држави“ и треба. То је резултирало процесуирањем неких од високопозиционираних слугу лажног цара Алека, због новосадске трагедије и противзаконите припреме терена за спровођење операције „Генералштаб“; уз то и неприхватањем неких из судске власти да, по налогу режима, неосновано кажњавају његове опоненте, од учесника у протестима до критичара СНС картела.
Алек без Косова је побеснео. Свестан је да све то не само што полако води крају његове владавине, већ и могућој одговорности њега и његовог најближег окружења за велеиздају, криминал, корупцију и потенцијалну умешаност у убиства (сетимо се само случаја Цвијан или бројних мафијашких обрачуна чији конци, готово сигурно, воде до важних људи у власти). Зато је Вучић у страху. У његовој глави се сигурно врти мисао: данас Селак, сутра Андреј, па можда и ја!
Отуда је и наредио Николи Селаковићу да у маниру, рецимо, сарадника Мусолинија – док фашисти још нису заокружили своју диктатуру иако су дошли на власт, односно када је још постојало понешто од италијанске демократије и „правне државе“ – пркоси судској власти. Следећи корак је – ако помахнитали аутократа не стане – диригована побуна полиције; другим речима одбијање оних који у њеним оквирима доносе одлуке да буде спроведено потенцијално хапшење Селаковића.
Никола ће прво покушати да „фино“ игра наметнуту игру па ће се, после нарученог безобразног испада, ипак одазвати судском позиву, али ако ТОК буде доследан и запрети му истинско лишавање слободе, онда ће све постати много драматичније. Вучић ће морати да бира: да ли да жртвује Селаковића и тако очува привид „владавине права“ али и дубински деморалише део својих следбеника јер виде да више нису безбедни и када му слепо служе, или да заигра тотално самовољно и насилнички, отворено негирајући независност судске власти.
Ако се то догоди, онда ће наша аутократија досећи нове висине. У политичкој теорији постоји израз „државни удар одгоре“. Њега спроводи врх власти, када нескривено поступа противно уставу и закону, као што је код нас радио Александар Обреновић који је повремено суспендовао устав, обављао оно што жели на неуставан начин (нпр. самовољно је разрешавао судије и постављао нове), и онда га у старом или измењеном виду поново оживљавао.
Вучић је и до сада, на имплицитан начин, извршио низ „државних удара одозго“, али са оним што није искључено да ће урадити са Селаковићем, приближавамо се и експлицитно антиуставном апсолутизовању његове власти. Ако му то прође – да то поновим – онда улазимо у нову фазу ауторитаризма. И од лошег постоји горе. Нећемо више имати ни привид демократије, а сви ми који мислимо да смо грађани, постаћемо у тоталитарном смислу поданици.
Да се то не би и догодило, сада када се ломе копља око ауторитета ТОК-а, морамо масовно да реагујемо, тј. да поново преплавимо улице и станемо уз оне у систему који се законито понашају. Вучић схвата да је притеран уз зид, и можда ће покушаће да све нас који желимо слободну и нормалну Србију, уместо себе, стави поред њега. Пође му ли то за руком, онда ће почети да се одмотава ново криминално клупче у које ће се заплети животи многих који нису по вољи режима или било шта имају што СНС банда жели да узме за себе.
Коликогод да смо се уморили од дугих протеста, будимо спремни на одлучан отпор безакоњу. Ради се о нашим животима. Питање је, ако Вучићу прође оно што сада ради, да ли ћемо годинама после тога поново имати шансу са дигнемо главе. Или ћемо дуго бити људско стадо, чије припаднике прождире српски Минотаур са својим ништа мање злим чопором монструма другог реда!
