Novac, stečen pljačkom javnih resursa i privatne imovine, naprednjaci iznose u kešu, prebacuju na račune fantomskih firmi i menjaju u kripto-valute. Ivica Dačić kupuje stanove u Švajcarskoj, Dušan Bajatović u Francuskoj, Bratislav Gašić gradi vile u Dubaiju, kao i Siniša Mali, dok su se u Trstu okućili Aleksandar Šapić, Goran Vesić i Damir Zobenica. Aleksandar Vulin nema gde, više nije dobrodošao u Rusiji, a naročito ne u Kanadi. Ni šef kartela nema mnogo izbora, svi njegovi kanali vode prema Zabeli. O planovima predstavnika režima za bekstvo iz Srbije, sa mesta zločina, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom Telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića.

Пре него што је кренуо на Наиф Соук, најраскошнију пијацу у Дубаију, Ивица Дачић се нашминкао, ставио женску перику, обукао шарену хаљину и обуо Миу Миу ципеле са штиклом од 15 цм.

Добро маскиран, опуштено је разгледао робу на богатим арапским тезгама. На једној је видео лепе црвене јабуке. На свом ћириличном енглеском језику, обратио се продавачици под црном бурком: „Ван кило епл, плиз“. „Изволи, Ивице“, рекла му је продавачица на српском. Престрављен, Ивица је отрчао са пијаце, све ломећи ноге на штиклама. Сутрадан, радозналост је савладала страх. Ставио је лажне седе бркове и браду, обукао белу бедуинску мантију и опет отишао на Наиф, до исте оне тезге. Опет је затражио јабуке, а продавачица му је рекла: „Изволи, Ивице“. Шокиран, Дачић ју је запитао: „Па, добро, како си ме препознала?“ Она се насмејала: „Ивице, ово сам ја, Вулин“.

Сцене из оваквих вицева ускоро ће постати стварност. Припадници напредњачког картела разбежаће се по целом свету, не би ли избегли казну за пљачку Србије. Паметнији међу њима већ су почели да се припремају за бекство. Већина примењује старомодне начине, па новац износе у кешу, у торбама. Има и оних који су овладали савременијим механизмима. Они отварају фантомске фирме у Босни, Црној Гори и Македонији, па на њихове рачуне депонују новац, који касније трансферишу на рачуне у швајцарским и америчким банкама.

Највештији користе услуге берзи и сервиса за трговину крипто-валутама, као што су крипто-мењачнице Црyпто12 и ЕЦД, које су основане још пре тринаест година и имају лиценце Народне банке Србије. Активни су и сервиси, који посредују у трговини виртуелним новцем преко страних берзи. Један од њих налази се у власништву двојице кумова Александра Вучића. Новац, стечен криминалом, раније су преко таквих берзи прали и скривали Вељко Беливук и Марко Миљковић, а данас то раде скоројевићи из напредњачке касте милијардера.

Финансијски извештаји предузећа која се баве трговином крипто-валутама откривају колико се убрзава ритам припрема за бекство из Србије. До 2022, најуспешније берзе су остваривале приходе од око четрдесетак милиона динара, а прошле године су прешле ниво од 2,5 милијарди динара.

Без обзира на начин на који га извлаче, припадници напредњачког картела новац не инвестирају у послове, него у некретнине. На имена чланова своје породице и других повезаних приватних и правних лица, купују виле, куће и станове широм света. И у тој делатности је, опет на карикатуралан начин, истакнут Ивица Дачић.

Кад је објављена вест да је свом сину Луки купио вилу у Монте Карлу, чија вредност се процењује на шест милиона евра, Дачић је тврдио да би због тога „могао да тужи, али неће“.

– Мој син Лука има 26 година и живи у мом стану. Нисам му чак ни нашао посао нигде јер нећу никога молити да ми запосли сина. Ни моја жена није запослена јер не желим да ме неко уцењује и говори да ми некако помаже. Могао бих да тужим оне који објављују такве ствари, али не желим да губим време на судовима. То је класичан пример који показује да свако може да каже нешто неодговорно, наводећи људе да помисле да неко заиста има такво богатство. Мој син Лука је штићена личност, има обезбеђење јер према закону и прописима постоји одређени број људи који то морају да имају. Нажалост, ја сам штићена личност од 2008. године и што се тиче мог кретања, све од тада је евидентирано. Сада сам равнодушан према томе, али моја породица није – рекао је Дачић у интервјуу на Телевизији Пинк.

Кад би тужио све који „кажу нешто неодговорно“, Дачић би морао да тужи и Вучића. Управо Вучић најгласније и најупорније говори о Дачићевом богатству. И недавно се, после проширене седнице Владе Србије, Вучић наругао Дачићу, за кога је тврдио да је био у Швајцарској, да обиђе својих осам станова у Цириху. Међутим, рекао је Вучић, Дачић је понео кључеве својих десет станова из Лозане: „Помешао човек, не може да се снађе са толиким становима“. Иако Вучићево ругање личи на хиперболу којом пренаглашава Дачићеву колекционарску склоност ка некретнинама, неће бити изнанађење ако нека будућа истрага покаже да у томе има истине.

За Дачићеву будућност није ни битно колико и где све има виле и станове. Ни у једном од њих неће моћи да се сакрије. Више од три деценије, Дачић је успешно градио свој имиџ питомог, доброћудног политичара. Никада није претио и застрашивао политичке противнике и новинаре, који су га критиковали. Напротив, често је, чак и у кризним тренуцима, покушавао да нађе разумна решења сукоба.

У време најбруталније хајке на Дневни телеграф, Дачић је, у присуству аутора овог текста, четири пута разговарао са Славком Ћурувијом. Са функције портпарола СПС-а, није могао да помогне на неки конкретан начин, али имао је довољно храбрости да бар преноси поруке Слободану Милошевићу, иако је од тога могао да има много штете, а никакву корист. Хајка је завршена са 18 метака у Ћурувијиним леђима, али остала је чињеница да је Дачић био једини функционер из злочиначког црвено-црног режима који је показао људскост.

Тај Дачић више не постоји. Уништио га је Вучић. Под Вучићевом командом, Дачић је постао марионета крвавих руку. Као министар полиције, дозволио је прекомерну употребу силе, пребијање студената, жена и деце, употребу звучног топа, па и криминалних банди. Дачићу се на терет ставља заштита полицајаца који су убили Далибора Драгијевића, осакатили Илију Костића, претукли и претили силовањем студенткињи Николини Синђелић… Дачић је од закона штитио Марка Кричка, Игора Жмирића, Марка Зафировића и Радослава Репца. За сва злодела, која су годину дана вршили против студената и побуњених грађана, он их је наградио вишим положајима у МУП-у. Дачић штити и директора полиције Драгана Васиљевића, кога његове колеге из Новог Пазара, где је и он некада радио, оптужују да је са Косова и Метохије донео најсавременију стоматолошку опрему, за коју никада није званично утврђено где је завршила и по којој цени.

Дачић је Нинославу Цмолићу, дојучерашњем шефу Управе криминалистичке полиције, доделио обезбеђење. Након што је, на свој захтев, отишао у пензију, Цмолић има 24-часовно обезбеђење у коме учествују припадници Одељења за посебне операције СБПОК-а и дежурне службе Полицијске управе за Град Београд. Цмолић је добио нови БМВ и картицу за гориво у износу од 100.000 динара месечно. Дачић јесте сусретљив и галантан, али не баш толико. Биће да је Цмолићу дао обезбеђење и ауто не зато да би га заштитио, него да би га контролисао. Да би га стално имао на оку, да не збрише из Србије.

Док је био Вучићев министар спољних послова, Дачић је стране дипломате увесељавао певањем евергрина „Миљацка“ и „Осман ага“. Глумио је кловна како би свима, и дипломатама и српској јавности, доказао да се он ништа не пита, да о свему одлучује Вучић, па он треба и да одговара.

Сада, као министар полиције, може да пева „Пристао сам бићу све што хоће, продао сам душу врагу своме“. Може, али узалуд. Као и његов враг Вучић, Дачић неће моћи да избегне суочавање са оптужницом за све злочине које су извршили здружени одреди полицајаца и криминалаца. Може заиста, као у вицу с почетка текста, да се маскира у бабу или бедуина, мораће да каријеру заврши на оптуженичкој клупи, а онда на вишегодишњој робији.

Иста судбина чека и Дачићеве претходнике на челу Вучићеве полиције, Александра Вулина и Братислава Гашића. Вучић је извукао Вулина из пост-јуловског муља и постављао га у најважније министарске фотеље. Ипак, Вулин зна с ким има посла. Зна да ће га Вучић лако и брзо гурнути назад на дно. Зато Вулин опстанак на слободи, а и у богатству које је згрнуо, гради на нади да ће му помоћи руски амбасадор Александар Боцан Харченко. На његову жалост, та опција је изгубила на значају услед Вучићевог антируског заокрета, који добија на замаху како одмиче криза око НИС-а.

Ни Боцан Харченко не може да рачуна на будућност у Русији, а камоли Вулин. Уосталом, Вулиново русофилство је исто као и левичарење, 0:0. Кад је ушао у политику, уживео се у улогу српског Че Геваре. Само, уместо да, као Ел Цоманданте, ратује с пушком у руци, Вулин је револуцију водио на фронту од Клуба књижевника и Клуба „Радовић“ до дискотеке „Трезор“, све са флашом Хаинекена у левици јуначкој.

Тако се заклињао у љубав према мајци Русији, а скретао удесно, на Запад. Непозван, долазио је на коктеле у америчку амбасаду, а често је посећивао и Лондон. Зорана Михајловић је сину Драгану недавно купила стан у главном граду Велике Британије, а потом и ноћни клуб Цоцкоо за 18 милиона фунти. За успомену на дане изузетне блискости, Зорана је Вулину предлагала да се и он окући у Лондону. Засад није познато да ли ју је послушао, али зна се да му се свиђа тај град. Нарочито коњи краљевске гарде. Док је, као министар полиције, гостовао у Лондону, Вулин је тражио да јаше коња. Нажалост, Британци су строго поштовали протокол, па му нису дозволили да галопира око Бакингамске палате. Тек што је почео да бледи тај мини-скандал, Британце је саблазнуо други, још актуелни министар полиције Ивица Дачић.

Он је, на истом месту, затражио телефон од официрке из краљевске гарде. Можда га она није разумела, с обзиром на његов нагласак „хау ду ју ду, туру руту ту“, али свеједно је одбијен. Ако ништа друго, Дачић је бар показао нормалнији укус приликом избора објекта за јахање. Углавном, Вулин неће моћи да бежи ни у Русију, ни у Енглеску, па чак ни у Канаду, код женине тетке. Супруга Наташа неће му опростити аферу са полицајком Бојаном Бојанић, па може да заборави на скровиште у Канади.

Планове за бекство прави и бивши министар полиције, актуелни министар одбране Братислав Гашић. У луксузном делу Дубаија, Гашић гради три велике виле; Владану, Николи и Милану, сваком сину по једну. Са истанчаним инстинктом за самоодржање, Гашић је већ предузео све што је могао како би добио заштиту страних центара моћи.

Ставио се на располагање америчким службама. Колико је добро прихваћен види се и по томе што му је дозвољено да незванично, у приватном аранжману, присуствује седници Политичког савета НАТО-а прошле године. Још док је био познат као Бата Сантос, Гашић је успео да једну те исту бензинску пумпу прода двема грчким компанијама. Данас, као министар, покушава да тргује и са Вучићем и са Американцима, надајући се да ће му ЦИА дати појас за спасавање након што потоне напредњачки Титаник. Неће бити први који се тако преварио.

С обзиром ко су и какви су Вучићеви министри унутрашњих послова није чудно што је једини полицијски службени, који је поштено радио свој посао, био онај пас, специјализован за откривање дроге, који је лајао на Вулина. Осим тог пса, остали припадници МУП-а требало би да одговарају за припадност картелу који предводи Вучић.

Ни Слободан Милошевић није имао среће са својим министрима полиције, а ни они с њим. Зоран Соколовић и Влајко Стојиљковић су, после пада с власти, извршили самоубиство, а Радомир Марковић је осуђен на 40 година робије. Ако буду имали среће, Дачића, Вулина и Гашића ће дуг држави одслужити у истом павиљону са Марковићем.

Александар Шапић не помишња на самоубиство. Он прети да ће, кад падне с власти, убијати политичке противнике и неподобне критичаре, нарочито оне који су описивали женствену страну његове осебујне личности. Иако изгледа опасно, нема разлога за бригу. Ем је познато да Шапић из сваког сукоба мишљења излази у гипсу, ем нема сумње да ће збрисати у Трст, у своју вилу.

Тамо може да се дружи са Дамиром Зобеницом, Вучићевим зетом, који се у Трст преселио након што је објављен снимак на коме се види како он организује батинашке батинаше да туку грађане који су протестовали због масовног убиства под надстрешницом железничке станице у Новом Саду.

У том италијанском граду има вилу и Горан Весић. Но, Весић нема шансе да стигне до Трста. По Вучићевом налогу одузет му је пасош, а он и сви чланови његове породице, познаници и пословни сарадници, сви су стављени на мере. Истог дана кад је пала надстрешница, 1. новембра прошле године, и пре него што су сва смрскана тела извучена испод 200 тона бетонског шута, припадници БИА су ушли у Весићев кабинет у Министарству грађевинарства. Копирали су сав садржај с његовог компјутера, укључујући и приватну комуникацију. Очигледно, Вучић је већ тада одлучио да жртвује Весића.

Весићев претходник на месту министра грађевинарства, Томислав Момировић, проблеме са истрагом око корупције приликом изградње пруге Београд-Нови Сад-Суботица покушава да реши уз помоћ кума Милорада Вељовића. Династија Момировић је задужила бившег директора полиције и вечитог саветника за безбедност Вучића, па сад очекују да им он заштити престолонаследника Тому Мону. Вељовић је обећао да ће учинити „све што може“, а може много. Момировић неће бити први коме је он помогао да избегне заслужену казну.

Момировић је намеравао да се дислоцира у Француску, у Лион, где породична компанија има своју филијалу. План је пропао кад му је одређен кућни притвор, у коме се и сада налази. Међутим, ни ту му ђаво није дао мира, па се огласио на Инстаграму, први пут од пада надстрешнице.

У свих шест тачака писма, Момировић је оспоравао начин на који је вођена истрага. Засметало му је што у првих 55 дана од масовног убиства тужилаштво није предузело никакве истражне радње. То је у праву, тужилаштво је требало да га ухапси 55 минута након што је пала надстрешница.

Даље, Момировићу смета што је кривичну пријаву потписао тадашњи шеф УКП-а, овде поменути Нинослав Цмолић, а оспорава и обим пљачке, који је процењен на 115 милиона долара. Да је ово писмо срочио, по свом уму и моралу, лично Томислав Момировић, сваку сумњу отклања чињеница да ниједном речју није поменуо жртве и чланове ожалошћених породица.

Неспособан и да одглуми емпатију, Момировић се брине само за себе, да му се укине притвора, па да збрише у Француску или било где, и тако оконча кратку и крваву епизоду у политици, обележену са 16 гробова недужних жртава напредњачке корупције.

Склониште у Француској тражи и Душан Бајатовић, Дачићев ортак из врха СПС-а. Иако има станове у Бечу, Бајатовић намерава да купи стан у париској Авенији Фош, најскупљој стамбеној локацији у Европи. Грешком, Бајатовић се за помоћ обратио припаднику дворске свите, који се већ удомио тамо, недалеко Тријумфалне капије. Наравно, овај га је одмах оцинкарио код Вучића. Отуда Вучићеве јавне увреде на рачун Бајатовића, па и оптужбе да „као прави блокадер, троши државни новац само на себе, а узима 34.000 евра месечно на седам функција које има“.

Много више новца, а и опција за бекство, има Синиша Мали. Попут Гашића, и он диже зграде у Дубаију. Тамо је већ пребацио неколико својих фирми, преко којих послује и у Србији. Мали је свесно пристао на тај ризик, иако зна да шеици који владају Уједињеним Арапским Емиратима неће моћи, а ни хтети да га заштите од потраге међународних институција. Уместо у њихову лојалност, Мали се узда у моћ новца. А њега има у неограниченим количинама.

Као и осталим челницима СНС ОКГ-а, Малом највећи проблем представља његов шеф.

Вучић, сигурно, ниједном свом саучеснику неће дозволити да се тек тако извуче од одговорности и побегне из Србије, са места злочина. Напротив, он само за себе припрема пацовски канал од винског подрума у Јајинцима, па за било где. Не сме у Америку, а нарочито не у Русију. Но, у недостатку бољих решења, може и у Монтевидео, Макао, није битно…

Ипак, сви његови канали вуку према Забели. Ако буде било среће, и за њега и за Србију, Вучић ће тамо окајавати грехе заједно са осталим припадницима напредњачког картела.

Izvor: Magazin Tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, iznošenje, nekretnine, novac, pacovski kanali, Predrag Popović