Novac, stečen pljačkom javnih resursa i privatne imovine, naprednjaci iznose u kešu, prebacuju na račune fantomskih firmi i menjaju u kripto-valute. Ivica Dačić kupuje stanove u Švajcarskoj, Dušan Bajatović u Francuskoj, Bratislav Gašić gradi vile u Dubaiju, kao i Siniša Mali, dok su se u Trstu okućili Aleksandar Šapić, Goran Vesić i Damir Zobenica. Aleksandar Vulin nema gde, više nije dobrodošao u Rusiji, a naročito ne u Kanadi. Ni šef kartela nema mnogo izbora, svi njegovi kanali vode prema Zabeli. O planovima predstavnika režima za bekstvo iz Srbije, sa mesta zločina, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid, Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom Telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak saradnik i prijatelj Aleksandra Vučića.

Pre nego što je krenuo na Naif Souk, najraskošniju pijacu u Dubaiju, Ivica Dačić se našminkao, stavio žensku periku, obukao šarenu haljinu i obuo Miu Miu cipele sa štiklom od 15 cm.

Dobro maskiran, opušteno je razgledao robu na bogatim arapskim tezgama. Na jednoj je video lepe crvene jabuke. Na svom ćiriličnom engleskom jeziku, obratio se prodavačici pod crnom burkom: „Van kilo epl, pliz“. „Izvoli, Ivice“, rekla mu je prodavačica na srpskom. Prestravljen, Ivica je otrčao sa pijace, sve lomeći noge na štiklama. Sutradan, radoznalost je savladala strah. Stavio je lažne sede brkove i bradu, obukao belu beduinsku mantiju i opet otišao na Naif, do iste one tezge. Opet je zatražio jabuke, a prodavačica mu je rekla: „Izvoli, Ivice“. Šokiran, Dačić ju je zapitao: „Pa, dobro, kako si me prepoznala?“ Ona se nasmejala: „Ivice, ovo sam ja, Vulin“.

Scene iz ovakvih viceva uskoro će postati stvarnost. Pripadnici naprednjačkog kartela razbežaće se po celom svetu, ne bi li izbegli kaznu za pljačku Srbije. Pametniji među njima već su počeli da se pripremaju za bekstvo. Većina primenjuje staromodne načine, pa novac iznose u kešu, u torbama. Ima i onih koji su ovladali savremenijim mehanizmima. Oni otvaraju fantomske firme u Bosni, Crnoj Gori i Makedoniji, pa na njihove račune deponuju novac, koji kasnije transferišu na račune u švajcarskim i američkim bankama.

Najveštiji koriste usluge berzi i servisa za trgovinu kripto-valutama, kao što su kripto-menjačnice Crypto12 i ECD, koje su osnovane još pre trinaest godina i imaju licence Narodne banke Srbije. Aktivni su i servisi, koji posreduju u trgovini virtuelnim novcem preko stranih berzi. Jedan od njih nalazi se u vlasništvu dvojice kumova Aleksandra Vučića. Novac, stečen kriminalom, ranije su preko takvih berzi prali i skrivali Veljko Belivuk i Marko Miljković, a danas to rade skorojevići iz naprednjačke kaste milijardera.

Finansijski izveštaji preduzeća koja se bave trgovinom kripto-valutama otkrivaju koliko se ubrzava ritam priprema za bekstvo iz Srbije. Do 2022, najuspešnije berze su ostvarivale prihode od oko četrdesetak miliona dinara, a prošle godine su prešle nivo od 2,5 milijardi dinara.

Bez obzira na način na koji ga izvlače, pripadnici naprednjačkog kartela novac ne investiraju u poslove, nego u nekretnine. Na imena članova svoje porodice i drugih povezanih privatnih i pravnih lica, kupuju vile, kuće i stanove širom sveta. I u toj delatnosti je, opet na karikaturalan način, istaknut Ivica Dačić.

Kad je objavljena vest da je svom sinu Luki kupio vilu u Monte Karlu, čija vrednost se procenjuje na šest miliona evra, Dačić je tvrdio da bi zbog toga „mogao da tuži, ali neće“.

– Moj sin Luka ima 26 godina i živi u mom stanu. Nisam mu čak ni našao posao nigde jer neću nikoga moliti da mi zaposli sina. Ni moja žena nije zaposlena jer ne želim da me neko ucenjuje i govori da mi nekako pomaže. Mogao bih da tužim one koji objavljuju takve stvari, ali ne želim da gubim vreme na sudovima. To je klasičan primer koji pokazuje da svako može da kaže nešto neodgovorno, navodeći ljude da pomisle da neko zaista ima takvo bogatstvo. Moj sin Luka je štićena ličnost, ima obezbeđenje jer prema zakonu i propisima postoji određeni broj ljudi koji to moraju da imaju. Nažalost, ja sam štićena ličnost od 2008. godine i što se tiče mog kretanja, sve od tada je evidentirano. Sada sam ravnodušan prema tome, ali moja porodica nije – rekao je Dačić u intervjuu na Televiziji Pink.

Kad bi tužio sve koji „kažu nešto neodgovorno“, Dačić bi morao da tuži i Vučića. Upravo Vučić najglasnije i najupornije govori o Dačićevom bogatstvu. I nedavno se, posle proširene sednice Vlade Srbije, Vučić narugao Dačiću, za koga je tvrdio da je bio u Švajcarskoj, da obiđe svojih osam stanova u Cirihu. Međutim, rekao je Vučić, Dačić je poneo ključeve svojih deset stanova iz Lozane: „Pomešao čovek, ne može da se snađe sa tolikim stanovima“. Iako Vučićevo ruganje liči na hiperbolu kojom prenaglašava Dačićevu kolekcionarsku sklonost ka nekretninama, neće biti iznanađenje ako neka buduća istraga pokaže da u tome ima istine.

Za Dačićevu budućnost nije ni bitno koliko i gde sve ima vile i stanove. Ni u jednom od njih neće moći da se sakrije. Više od tri decenije, Dačić je uspešno gradio svoj imidž pitomog, dobroćudnog političara. Nikada nije pretio i zastrašivao političke protivnike i novinare, koji su ga kritikovali. Naprotiv, često je, čak i u kriznim trenucima, pokušavao da nađe razumna rešenja sukoba.

U vreme najbrutalnije hajke na Dnevni telegraf, Dačić je, u prisustvu autora ovog teksta, četiri puta razgovarao sa Slavkom Ćuruvijom. Sa funkcije portparola SPS-a, nije mogao da pomogne na neki konkretan način, ali imao je dovoljno hrabrosti da bar prenosi poruke Slobodanu Miloševiću, iako je od toga mogao da ima mnogo štete, a nikakvu korist. Hajka je završena sa 18 metaka u Ćuruvijinim leđima, ali ostala je činjenica da je Dačić bio jedini funkcioner iz zločinačkog crveno-crnog režima koji je pokazao ljudskost.

Taj Dačić više ne postoji. Uništio ga je Vučić. Pod Vučićevom komandom, Dačić je postao marioneta krvavih ruku. Kao ministar policije, dozvolio je prekomernu upotrebu sile, prebijanje studenata, žena i dece, upotrebu zvučnog topa, pa i kriminalnih bandi. Dačiću se na teret stavlja zaštita policajaca koji su ubili Dalibora Dragijevića, osakatili Iliju Kostića, pretukli i pretili silovanjem studentkinji Nikolini Sinđelić… Dačić je od zakona štitio Marka Krička, Igora Žmirića, Marka Zafirovića i Radoslava Repca. Za sva zlodela, koja su godinu dana vršili protiv studenata i pobunjenih građana, on ih je nagradio višim položajima u MUP-u. Dačić štiti i direktora policije Dragana Vasiljevića, koga njegove kolege iz Novog Pazara, gde je i on nekada radio, optužuju da je sa Kosova i Metohije doneo najsavremeniju stomatološku opremu, za koju nikada nije zvanično utvrđeno gde je završila i po kojoj ceni.

Dačić je Ninoslavu Cmoliću, dojučerašnjem šefu Uprave kriminalističke policije, dodelio obezbeđenje. Nakon što je, na svoj zahtev, otišao u penziju, Cmolić ima 24-časovno obezbeđenje u kome učestvuju pripadnici Odeljenja za posebne operacije SBPOK-a i dežurne službe Policijske uprave za Grad Beograd. Cmolić je dobio novi BMV i karticu za gorivo u iznosu od 100.000 dinara mesečno. Dačić jeste susretljiv i galantan, ali ne baš toliko. Biće da je Cmoliću dao obezbeđenje i auto ne zato da bi ga zaštitio, nego da bi ga kontrolisao. Da bi ga stalno imao na oku, da ne zbriše iz Srbije.

Dok je bio Vučićev ministar spoljnih poslova, Dačić je strane diplomate uveseljavao pevanjem evergrina „Miljacka“ i „Osman aga“. Glumio je klovna kako bi svima, i diplomatama i srpskoj javnosti, dokazao da se on ništa ne pita, da o svemu odlučuje Vučić, pa on treba i da odgovara.

Sada, kao ministar policije, može da peva „Pristao sam biću sve što hoće, prodao sam dušu vragu svome“. Može, ali uzalud. Kao i njegov vrag Vučić, Dačić neće moći da izbegne suočavanje sa optužnicom za sve zločine koje su izvršili združeni odredi policajaca i kriminalaca. Može zaista, kao u vicu s početka teksta, da se maskira u babu ili beduina, moraće da karijeru završi na optuženičkoj klupi, a onda na višegodišnjoj robiji.

Ista sudbina čeka i Dačićeve prethodnike na čelu Vučićeve policije, Aleksandra Vulina i Bratislava Gašića. Vučić je izvukao Vulina iz post-julovskog mulja i postavljao ga u najvažnije ministarske fotelje. Ipak, Vulin zna s kim ima posla. Zna da će ga Vučić lako i brzo gurnuti nazad na dno. Zato Vulin opstanak na slobodi, a i u bogatstvu koje je zgrnuo, gradi na nadi da će mu pomoći ruski ambasador Aleksandar Bocan Harčenko. Na njegovu žalost, ta opcija je izgubila na značaju usled Vučićevog antiruskog zaokreta, koji dobija na zamahu kako odmiče kriza oko NIS-a.

Ni Bocan Harčenko ne može da računa na budućnost u Rusiji, a kamoli Vulin. Uostalom, Vulinovo rusofilstvo je isto kao i levičarenje, 0:0. Kad je ušao u politiku, uživeo se u ulogu srpskog Če Gevare. Samo, umesto da, kao El Comandante, ratuje s puškom u ruci, Vulin je revoluciju vodio na frontu od Kluba književnika i Kluba „Radović“ do diskoteke „Trezor“, sve sa flašom Hainekena u levici junačkoj.

Tako se zaklinjao u ljubav prema majci Rusiji, a skretao udesno, na Zapad. Nepozvan, dolazio je na koktele u američku ambasadu, a često je posećivao i London. Zorana Mihajlović je sinu Draganu nedavno kupila stan u glavnom gradu Velike Britanije, a potom i noćni klub Cockoo za 18 miliona funti. Za uspomenu na dane izuzetne bliskosti, Zorana je Vulinu predlagala da se i on okući u Londonu. Zasad nije poznato da li ju je poslušao, ali zna se da mu se sviđa taj grad. Naročito konji kraljevske garde. Dok je, kao ministar policije, gostovao u Londonu, Vulin je tražio da jaše konja. Nažalost, Britanci su strogo poštovali protokol, pa mu nisu dozvolili da galopira oko Bakingamske palate. Tek što je počeo da bledi taj mini-skandal, Britance je sablaznuo drugi, još aktuelni ministar policije Ivica Dačić.

On je, na istom mestu, zatražio telefon od oficirke iz kraljevske garde. Možda ga ona nije razumela, s obzirom na njegov naglasak „hau du ju du, turu rutu tu“, ali svejedno je odbijen. Ako ništa drugo, Dačić je bar pokazao normalniji ukus prilikom izbora objekta za jahanje. Uglavnom, Vulin neće moći da beži ni u Rusiju, ni u Englesku, pa čak ni u Kanadu, kod ženine tetke. Supruga Nataša neće mu oprostiti aferu sa policajkom Bojanom Bojanić, pa može da zaboravi na skrovište u Kanadi.

Planove za bekstvo pravi i bivši ministar policije, aktuelni ministar odbrane Bratislav Gašić. U luksuznom delu Dubaija, Gašić gradi tri velike vile; Vladanu, Nikoli i Milanu, svakom sinu po jednu. Sa istančanim instinktom za samoodržanje, Gašić je već preduzeo sve što je mogao kako bi dobio zaštitu stranih centara moći.

Stavio se na raspolaganje američkim službama. Koliko je dobro prihvaćen vidi se i po tome što mu je dozvoljeno da nezvanično, u privatnom aranžmanu, prisustvuje sednici Političkog saveta NATO-a prošle godine. Još dok je bio poznat kao Bata Santos, Gašić je uspeo da jednu te istu benzinsku pumpu proda dvema grčkim kompanijama. Danas, kao ministar, pokušava da trguje i sa Vučićem i sa Amerikancima, nadajući se da će mu CIA dati pojas za spasavanje nakon što potone naprednjački Titanik. Neće biti prvi koji se tako prevario.

S obzirom ko su i kakvi su Vučićevi ministri unutrašnjih poslova nije čudno što je jedini policijski službeni, koji je pošteno radio svoj posao, bio onaj pas, specijalizovan za otkrivanje droge, koji je lajao na Vulina. Osim tog psa, ostali pripadnici MUP-a trebalo bi da odgovaraju za pripadnost kartelu koji predvodi Vučić.

Ni Slobodan Milošević nije imao sreće sa svojim ministrima policije, a ni oni s njim. Zoran Sokolović i Vlajko Stojiljković su, posle pada s vlasti, izvršili samoubistvo, a Radomir Marković je osuđen na 40 godina robije. Ako budu imali sreće, Dačića, Vulina i Gašića će dug državi odslužiti u istom paviljonu sa Markovićem.

Aleksandar Šapić ne pomišnja na samoubistvo. On preti da će, kad padne s vlasti, ubijati političke protivnike i nepodobne kritičare, naročito one koji su opisivali ženstvenu stranu njegove osebujne ličnosti. Iako izgleda opasno, nema razloga za brigu. Em je poznato da Šapić iz svakog sukoba mišljenja izlazi u gipsu, em nema sumnje da će zbrisati u Trst, u svoju vilu.

Tamo može da se druži sa Damirom Zobenicom, Vučićevim zetom, koji se u Trst preselio nakon što je objavljen snimak na kome se vidi kako on organizuje batinaške batinaše da tuku građane koji su protestovali zbog masovnog ubistva pod nadstrešnicom železničke stanice u Novom Sadu.

U tom italijanskom gradu ima vilu i Goran Vesić. No, Vesić nema šanse da stigne do Trsta. Po Vučićevom nalogu oduzet mu je pasoš, a on i svi članovi njegove porodice, poznanici i poslovni saradnici, svi su stavljeni na mere. Istog dana kad je pala nadstrešnica, 1. novembra prošle godine, i pre nego što su sva smrskana tela izvučena ispod 200 tona betonskog šuta, pripadnici BIA su ušli u Vesićev kabinet u Ministarstvu građevinarstva. Kopirali su sav sadržaj s njegovog kompjutera, uključujući i privatnu komunikaciju. Očigledno, Vučić je već tada odlučio da žrtvuje Vesića.

Vesićev prethodnik na mestu ministra građevinarstva, Tomislav Momirović, probleme sa istragom oko korupcije prilikom izgradnje pruge Beograd-Novi Sad-Subotica pokušava da reši uz pomoć kuma Milorada Veljovića. Dinastija Momirović je zadužila bivšeg direktora policije i večitog savetnika za bezbednost Vučića, pa sad očekuju da im on zaštiti prestolonaslednika Tomu Monu. Veljović je obećao da će učiniti „sve što može“, a može mnogo. Momirović neće biti prvi kome je on pomogao da izbegne zasluženu kaznu.

Momirović je nameravao da se dislocira u Francusku, u Lion, gde porodična kompanija ima svoju filijalu. Plan je propao kad mu je određen kućni pritvor, u kome se i sada nalazi. Međutim, ni tu mu đavo nije dao mira, pa se oglasio na Instagramu, prvi put od pada nadstrešnice.

U svih šest tačaka pisma, Momirović je osporavao način na koji je vođena istraga. Zasmetalo mu je što u prvih 55 dana od masovnog ubistva tužilaštvo nije preduzelo nikakve istražne radnje. To je u pravu, tužilaštvo je trebalo da ga uhapsi 55 minuta nakon što je pala nadstrešnica.

Dalje, Momiroviću smeta što je krivičnu prijavu potpisao tadašnji šef UKP-a, ovde pomenuti Ninoslav Cmolić, a osporava i obim pljačke, koji je procenjen na 115 miliona dolara. Da je ovo pismo sročio, po svom umu i moralu, lično Tomislav Momirović, svaku sumnju otklanja činjenica da nijednom rečju nije pomenuo žrtve i članove ožalošćenih porodica.

Nesposoban i da odglumi empatiju, Momirović se brine samo za sebe, da mu se ukine pritvora, pa da zbriše u Francusku ili bilo gde, i tako okonča kratku i krvavu epizodu u politici, obeleženu sa 16 grobova nedužnih žrtava naprednjačke korupcije.

Sklonište u Francuskoj traži i Dušan Bajatović, Dačićev ortak iz vrha SPS-a. Iako ima stanove u Beču, Bajatović namerava da kupi stan u pariskoj Aveniji Foš, najskupljoj stambenoj lokaciji u Evropi. Greškom, Bajatović se za pomoć obratio pripadniku dvorske svite, koji se već udomio tamo, nedaleko Trijumfalne kapije. Naravno, ovaj ga je odmah ocinkario kod Vučića. Otuda Vučićeve javne uvrede na račun Bajatovića, pa i optužbe da „kao pravi blokader, troši državni novac samo na sebe, a uzima 34.000 evra mesečno na sedam funkcija koje ima“.

Mnogo više novca, a i opcija za bekstvo, ima Siniša Mali. Poput Gašića, i on diže zgrade u Dubaiju. Tamo je već prebacio nekoliko svojih firmi, preko kojih posluje i u Srbiji. Mali je svesno pristao na taj rizik, iako zna da šeici koji vladaju Ujedinjenim Arapskim Emiratima neće moći, a ni hteti da ga zaštite od potrage međunarodnih institucija. Umesto u njihovu lojalnost, Mali se uzda u moć novca. A njega ima u neograničenim količinama.

Kao i ostalim čelnicima SNS OKG-a, Malom najveći problem predstavlja njegov šef.

Vučić, sigurno, nijednom svom saučesniku neće dozvoliti da se tek tako izvuče od odgovornosti i pobegne iz Srbije, sa mesta zločina. Naprotiv, on samo za sebe priprema pacovski kanal od vinskog podruma u Jajincima, pa za bilo gde. Ne sme u Ameriku, a naročito ne u Rusiju. No, u nedostatku boljih rešenja, može i u Montevideo, Makao, nije bitno…

Ipak, svi njegovi kanali vuku prema Zabeli. Ako bude bilo sreće, i za njega i za Srbiju, Vučić će tamo okajavati grehe zajedno sa ostalim pripadnicima naprednjačkog kartela.

Izvor: Magazin Tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, iznošenje, nekretnine, novac, pacovski kanali, Predrag Popović