Pročitaj mi članakPovodom poslednjeg dešavanja, zajedničke službe arhijeretika pape i njegovog poslušnika ekumeniste Vartolomeja, koje je zaboravne i naivne iznenadila ili možda sablaznila, podsećamo na tekst koji odavno upozorava na ekumenističko bezakonje koje narod u ponor vodi.
Srbine, kakvo zajedništvo imaš sa ekumenistima
“O, jadnog li vremena! O preteškog li stanja! O, nesreće nad nesrećama, koju vide samo istinski monasi i istinski hrišćani i koje ne primećuju oni koje ta nesreća grabi i ubija!“
Ekumenisti
Svako ko hoće može da vidi da je svejeres ekumenizam potpuno zavladalo arhijerejima SPC, odnosno Beogradske patrijaršije, a o kavoj se pagubi radi najbolje ilustruju reči blaženopočivšeg vladike Artemija: “I ranije je bilo jeresi koje su kvarile pojedina učenja hrišćanske vere ali današnja jeres Ekumenizma jeste jeres koja uništava same temelje vere pravoslavne, Crkve Božije i vodi narod u propast, u zabludu, tamo gde nema spasenja. Vodi nas u zemlju nedođiju i na njive gladi“.
Na žalost i veliku sramotu, najzaslužniji za to što većina Srba nije svesna stanja u SPC su oni koji se predstavljaju kao borci za veru, a ustvari svojim nečinjenjem unose najveću smutnju. Oni osuđuju progonjene za veru koji u se odvojili od progonitelja ekumenista, jer su učinili ono što oni nisu smeli i ne smeju, da sa reči pređu na dela. Govore i pišu o zločinima onih koji razapinju Svetog Savu, koji su uzurpirali tron Svetog Save, koji ruše temelje Pravoslavne Crkve svejeresju ekumenizma, ali ništa ne čine da to zaustave ili spreče. Ekumenisti rade svoj posao, a navodni borci za veru pričaju priče i pišu raznovrsne analize i oglede, i tako umiruju svoju savest. Licemerstvo!
Zajedničke molitve redovna pojava
Ekumenisti u SPC su skoro u potpunosti ostvarili svoj cilj; nametnuli su ekumenističko bezakonje, u molitvenom su opštenju sa arhijeretikom papom i drugim jereticima, ostalo im je još samo da formalno uvedu na službama pominjanje rimskog arhijeretika, i da sa tajnog pređu na javno pričešćivanje sa jereticima. Zbog toga Božija blagodat polako i sigurno napušta hramove SPC, odnosno dolazi vreme da će hramovi SPC postati pećine puste, bez blagodati. Gospod nam umesto hramova koje su uzurpirali ekumenisti daje hramove onakve kakvi su bili na početku istorije hrišćanstva, katakombne crkve, o čemu je u svoje vreme govorio Sveti Atanasije Veliki: “Dakle oni poseduju hramove. Vi, s druge strane, tradiciju apostolske Vere. Oni, utvrđeni na ovim mestima, su zapravo van prave Vere, a vi koji ste isključeni iz hramova, ostajete u njoj. Ako suočimo koje je važnije od to dvoje, hram ili Vera, rezultat će biti, naravno, očigledan – važnija je istinita Vera. Mesto je svakako dobro, ukoliko se tu propoveda vera apostola, sveto – ako u njemu prebivaju sveti. Vi ste oni koji su srećni, jer zbog Vere vi ostajete u Crkvi, odmarate na temeljima Vere, i uživate potpunost Vere, koja ostaje nepomućena.“
Crkva je tamo gde se čuva istinska i neiskvarena vera
Ta mesta molitve i Božije blagodati koja se oseća u punom obimu, katakombe, hramove za poslednja vremena, kojih danas širom Srbije, ali i sveta ima preko četrdeset, po Božijem blagoslovu je podigao blaženopočivši vladika Artemije sa monaštvom i narodom koji je u njemu prepoznao istinskog borca za Pravoslavnu veru, a koji je poručio: “Ti koji nas nazivaju raskolnicima ili sektom trebalo bi da dokažu od čega smo se mi udaljili, šta smo mi to napustili, sa kim smo mi u jedinstvu. Mi smo bili i ostali ono što smo i ranije bili, Episkop Srpske Pravoslavne Crkve, Episkop one crkve koju je Sveti Sava osnovao i utvrdio u Srbskom narodu. Trudimo se, zajedno sa svojim monaštvom i narodom koji nam dolazi, da ostanemo na tom Svetosavskom putu, a to znači na putu Svetih Otaca, Svetih Apostola, na putu Gospodnjem. Da očuvamo tu veru koju su nam oni predali i u amanet ostavili, da tu veru sačuvamo, a po Svetom Maksimu Ispovedniku “Gospod je crkvom nazvao pravo ispovedanje vere“… Ne treba tu ni mnogo pameti ni mnogo reči da se vidi zaista ko je u raskolu sa Svetim Ocima, sa Svetim Apostolima, sa Svetim Savom. Onaj ko je odstupio od njihovog puta, od njihovog učenja to su raskolnici… Mi, zaista, ne nameravamo ići bilo gde, nego ostati gde smo i do sada bili – u jedinstvu sa Crkvom Simvola Vere, sa Svetim Apostolima, sa Svetim Ocima, sa Svetim Vaseljenskim Saborima, sa našim Svetim Savom, Svetim Vladikom Nikolajem, Svetim Avvom Justinom Ćelijskim, i ostalim Svetiteljima koji životom svojim Bogu ugodiše i nama svetao primer ostaviše.“
“Mi znamo šta je istina zato što znamo ko je istina; Istina je vaskrsli Hristos, a sveti starac je ono srpsko jevanđelje u potpunosti ispunio: Sve za Hrista, Hrista ni za šta.” Vladika Ksenofont
Posle prvog talasa napada i progona vladike Artemija, njegovog monaštva i vernog naroda koji ga sledi, kada su ekumenisti anatemisali ili pretili anatemama, strogo zabranjujući narodu da ide kod vladike Artemija, došao je period prividno miran, ali mnogo opasniji nego kada nastupi progon. Ekumenisti poučeni svojim gazdama iz Vatikana, primenili su latinsko lukavstvo. Više se ne diže hajka na narod koji ide u katakombe, sveštenici ne prete narodu, već prosto se o tome ne govori i ne piše. Godinama, odnosno sve do upokojenja vladike Artemija, nije se u medijima pominjalo njegovo ime, niti Eparhija raško prizrenska u egzilu. Smatrali su njegovi progonitelji i njihovi poslušnici, samo treba sačekati da vladika Artemije umre i sve će biti predato zaboravu i opet će biti lažno jedinstvo u SPC. Međutim, zaboravili su Jevanđelsku priču o sejaču i semenu. Dok ekumenisti bacaju loše seme pored puta, na kamen i trnje, i nemaju dobrog ploda, vladika Artemije je dobro seme bacao po plodnoj i primremljenoj zemlji, tako da je dobio dobar plod. Najveći ispovednik Pravoslavne vere u 21 veku, veliki stradalnik za veru i narod svoj, vladika Artemije, ostavio je dostojnog naslednika vladiku Ksenofonta, kome je predao dobro seme da nastavi da ga baca po plodnoj zemlji i dobija dobar plod, a što se vidi i golim okom. Reči vladike Maksima sve govore: “Ostala je dobra nada u Gospoda, koji neće Crkvu Svoju ostaviti na podsmeh najamnicima i lažnim pastirima – ekumenistima, novotarcima i reformistima; ostala je dobra nada u molitve Svetog Save za svoju Pomesnu crkvu. Plod tih molitvi jeste jedno duhovno ostrvo blagodati i istine, one jevenđelske, svetosavske, ostrvo koje širi i razrasta u pravu duhovnu oazu koja će u teškim vremenima, koja su nastala i koja dolaze, biti zalog očuvanja Srpske pravoslavne crkve i vere pravoslavne, kao i zalog spasenja istinskih duhovnih čada u toru Svetog Save, a to je Eparhija raško – prizrenska u egzilu.“
Vladika Artemije 1935-2020
Zar još niste shvatili da ti sveštenici, koji su još na bogoslovijama pripremljeni za ekumenističko zlo, ne služe Bogu, nego mamonu (novcu). Zbog položaja, materijalnog blagostanja i drugih ovozemaljskih dobitaka, oni su u potpunosti u poslušanju episkopu koji je jeretik ekumenista, a narod varaju kao fariseji spoljnom pobožnošću. Biti u opštenju sa takvim sveštenicima je put kompromisa, za koji je vladika Artemije rekao: “Ići za Gospodom znači ići na krst, na raspeće, na stradanje, na progonstvo, jer kompromisa nema i ne može biti između Istine i laži, između Svetlosti i tame, između Boga i đavola. Tu postoji jasna linija preko koje se ne može i ne sme preći. Ko god misli da je moguće izmiriti te suprotnosti, on se nalazi na putu koji ne vodi u život večni, nego u pogibao.“
Tim pogubnim putem kompromisa je krenuo i nekadašnji veliki borac za čistotu Pravoslavne vere, o.Venijamin iz ovčarsko-kablarskog manastira Preobraženje, i na kraju je služio Liturgiju sa ekumenistima na novotarski način. Kad je jedan takav duhovnik pao zbog kompromisa, šta može tek biti sa vama? Setite se reči Svetog Nikolaja Žičkog koji je bio progonjen od strane komunista, ali i od neke “braće“ u SPC, zbog čega je okončao svoj zemaljski život u Ruskom manastiru: “Zaista, gonjenjem vas nepravedni dele od sebe; a vi treba da ste odeljeni od njih. Ne gone li vas, izjednačiće vas sa sobom. Ako vrane ne gone goluba između sebe, i golub će se osetiti vranom. Dobro je što vas gone. Dokazuju time, da vi niste što i oni, niti oni što i vi.“ Ili mislite da ste mudriji od Svetog Justina Ćeliskog, koji nije bio u molitvenom opštenju sa tadašnjim Patrijarhom Germanom, jer je ovaj učestvovao u radu jeretičke organizacije “Svetski savet crkava“. Kada je Patrijarh German dolazio u manastir Ćelije, Sveti Justin je bežao u šumu. Šta mislite kako bi postupio danas Sveti Justin Ćelijski, sa današnjim arhijerima SPC koji otvoreno kažu da su ekumenisti? Naravno, bio bi tamo gde i njegovo duhovno čedo vladika Artemije pre upokojenja, koji se upotpunosti držao učenja Svetog Justina Ćeliskog:“Ako čak i mnogi sveštenici, i mnogi episkopi, iznevere Svetosavlje, pa ti ostaneš sam na svetosavskom putu, – i onda se ne boj, nego hrabro i čvrsto drži svetosavsku zastavu do kraja, do mučeničkog kraja i radosne smrti za svetosavske svetinje i ideale. Jer znaj: sa tobom je drži on – večni episkop Srpske Crkve: sveti Sava. A sa njim – sva sveta i slavna vojska svetosavskih besmrtnika, kojih je pun nebeski svet.“
Ekumenisti ne služe Bogu
Umesto što pokušavate da umirite savest, tražeći opravdanje za sebe što primate u svoje domove navedene sveštenike i idete u hramove koji su uzurpirali episkopi ekumenisti (otvoreni ili oni koji svojim ćutanjem i potpisima na Saborima podržavaju ekumenističko bezakonje), zapitajte se kakvo zajedništvo možete imati vi koji volite Hrista i koji težite da ispunite Njegove zapovesti, sa onima koji su krenuli judinim putem izdaje Gospoda, koji šire svejeres ekumenizam, koji govore da su i jeretičke organizacije rimokatolička i protestanske isto crkve i da treba da se ujedine sa njima, koji nazivaju rimskog arhijeretika i najvećeg krvnika našeg naroda papu “sveti otac“, klanjaju mu se i ljube mu ruku, nazivaju sebe biskupima i kite se papinim prstenjem i krstovima koje su dobili kao nagradu za izdaju Hrista, koji se mole sa rimokatolicima, jevrejima, muslimanima, raznim protestanskim sektama, koji smatraju da su stubovi Pravoslavne Crkve Vaseljenski sabori prevaziđeni i da njihove kanone treba obesiti mačku o rep, a da Pravoslavnu veru treba prilagoditi palom svetu, koji nemilosrdno progone verno Hristovo stado… Odgovor na tu vašu nedomicu dao je Sveti Apostol Pavle (Kor.5,9-12): “U poslanici sam vam pisao da se ne mešate sa bludnicima, ne uopšte sa bludnicima ovoga sveta, ili sa gramžljivima i razbojnicima, ili idolopoklonicima, jer biste onda morali otići sa sveta. Napisao sam vam u stvari da se ne mešate sa onim koji se brat zove, a bludnik je, ili gramžljiv, ili idolopoklonik, ili opadač, ili pijanica, ili razbojnik; sa takvima nemojte ni jesti.“
Zrno koje se ni u reci ni u moru, ni u otrovu ni u krvi neće rastvoriti i promeniti
Danas je kod Srba skoro sve uprljano, popljuvano, ismejano, surovo napadnuto, pa i sam temelj našeg identiteta – vera Pravoslavna. Ali i pored greha naroda svoga, Gospod nije Srbe odbacio, nego nam je ostavio zrno koje se ni u reci ni u moru, ni u otrovu ni u krvi neće rastvoriti i promeniti. Koje će i u raju ostati ono što je bilo u paklu. To čudnovato zrno koje predstavlja nadu za spasenje naroda Srbskog, čine oni koji su ostali verni Bogu i rodu, oni koji su prognani pravde radi – Eparhija raško-prizrenska u egzilu, čije je temelje udario blaženopočivši vladika Artemije, a koju vodi Gospod preko vladike Ksenofonta. Na crkvenonarodnom saboru u Loznici na Jelici 2013. godine verni narod okupljen oko vladike Artemija je potvrdio da njihov put nije odvajanje od Crkve, nego odbrana istine i opravdavanje božanskih zapovesti, glasno i jasno poručivši: A onih kojih se odrekoše sveti Oci, odričemo se i mi; i koje prokleše oni, proklinjemo i mi.
Srbi, pomolite se Bogu da vam prosvetli razum i poslušajte reči vladike Nauma: “Poručujem svim Srbima u Srbiji i rasejanju, da odu do naših katakombi, i da dodirnu rebro Hristovo, i da uzviknu Gospod moj i Bog moj! To su uradili mnogi Rusi, došli, videli, i uverili se. I Grci nedavno, i Rumuni, Srbi dođite i vi i dodirnite dok još ima vremena. Ako ne dodirnete, ostaćete neverni zauvek, a srpstvo će propasti. Ali ova blagodat svedoči da još nade ima i to velike.“
Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!
Rab Božiji Goran Živković
