Pročitaj mi članak

Stefano Sanino u jeku skandala i pod istragom: Oblikovao politiku EU prema Srbiji

0

Stefano Sanino, jedan od najuticajnijih italijanskih diplomata svoje generacije i dugogodišnji visoki zvaničnik Evropske unije, našao se u žiži belgijske istrage zbog navodnih zloupotreba EU sredstava (opljačkao fondove). Ime ovog „visokog činovnika“ evropske birokratije povezuje se sa istragom u kojoj je obuhvaćen i Evropski servis za spoljne poslove (EEAS), kao i prestižni Koledž Evrope, institucija zadužena za obrazovanje budućih evropskih diplomata.

Иако је међународна јавност о њему годинама говорила као о једном од стубова европске спољне политике, Санино већ три деценије гради каријеру у којој се наизменично смењују дипломатске мисије, позиције у владама централнолеве политике и високе функције у институцијама ЕУ.

Вртоглаво напредовао у међународној дипломатији

Рођен 24. децембра 1959. у месту Портичи, недалеко од Напуља, Стефано Санино дипломирао је политичке науке на Универзитету „Федерико Други“. У дипломатску службу ушао је 1986. године, а веома брзо напредовао до првих значајних међународних ангажмана.

Иако је данас препознат као човек Брисела, Санинове прве важне мисије биле су везане за Балкан – регион који ће касније постати један од кључних делова његове професионалне биографије, па зато и не чуди што говори и српски језик.

Београд: прва важна политичка станица

Од 1994. до 1996. Санино је био заменик шефа мисије италијанске амбасаде у Београду, у време када је регион био у дубокој политичкој и безбедносној кризи. У периоду после Дејтона, италијанска дипломатија имала је значајну улогу у стабилизацији региона, што је младом дипломати донело прилику да се истакне.
Само две године касније, италијанска влада га је поставила за шефа кабинета државног секретара за спољне послове у првој влади Романа Продија (1996–1998), чиме је Санино ушао у сам врх централнолевог политичког естаблишмента у Риму.

У периоду од 1998. до 2001. водио је кабинет министара међународне трговине Пјера Фасинија и Енрика Лете, све док се 2001. није вратио – поново у Београд, али овај пут као шеф Мисије ОЕБС-а у Савезној Републици Југославији. То је био један од најосетљивијих дипломатских ангажмана у тадашњој Европи, одмах након пада Милошевића.

Током тих година, Санино је имао увид и у околности контроверзне куповине Телекома Србија од стране италијанске државне компаније STET. Пред италијанским парламентарним одбором касније је сведочио о политичким ризицима те трансакције, напомињући да је италијанско Министарство спољних послова намерно остављено по страни у процесу који је водила сама компанија.

Успон у Европској комисији

Санинов прелазак у највише европске структуре догодио се 2002. године, када је постао саветник за спољне послове и трговину у кабинету председника Европске комисије Романа Продија. То је био почетак његове кључне улоге у креирању европске спољне и безбедносне политике.

Од 2004. до 2006. био је директор за кризни менаџмент и представник Комисије у Политичком и безбедносном комитету ЕУ. Када се Проди вратио на место италијанског премијера 2006, Санино му се придружио као главни дипломатски саветник – још један доказ поверења које је стекао у врху централнелевице.

Од 2008. следе нове кључне дужности: био је директор за односе са Латинском Америком, затим заменик генералног директора за спољне односе надлежан за Азију и Латинску Америку (2009–2010), па заменик генералног директора Генералног директората за проширење ЕУ (2010–2011), и генерални директор за проширење ЕУ (2011–2013).

Као шеф европског директората задуженог за проширење, Санино је био важан актер у односима ЕУ са регионом Западног Балкана, укључујући реформе у Србији током процеса европских интеграција.

Године 2013. именован је за сталног представника Италије при Европској унији.

Амбасадор у Мадриду и симбол инклузивности

Између 2016. и 2020. Санино је био амбасадор Италије у Шпанији. У Мадриду је постао видљив и по друштвеним питањима – посебно по залагању за права ЛГБТ заједнице. Добио је награду Transexualia (2016) и награду ЛГБТ Andalucía, заједно са тадашњим америчким амбасадором у Мадриду, за допринос борби против хомофобије.

Санино је отворено хомосексуалан и у браку је са Каталонцем Сантијагом Мондрагоном Вијалом. Посебну симболику имало је његово подизање заставе дугиних боја на италијанској амбасади током Мадридске параде поноса 2018. године, што је изазвало више посланичких питања у италијанском Сенату.

На челу Европског сервиса за спољне послове

У фебруару 2020. високи представник ЕУ за спољну политику Ђузеп Борел именовао га је за заменика, а затим секретара генералног за економске и глобалне послове у Европском сервису за спољне послове (EEAS).

EEAS, основан Лисабонским споразумом, функционише као својеврсно „министарство спољних послова ЕУ“, са мрежом дипломатских мисија широм света. На челу му је високи представник, а Санино је од 2021. до краја 2024. био његов кључни оперативни руководилац – практично највиши каријерни дипломата ЕУ.

Године 2025. Санино прелази у Европску комисију, где преузима дужност в.д. генералног директора новог Генералног директората за Медитеран, Блиски исток, Северну Африку и Залив (DG MENA).

Овај директората формиран је по налогу Урсуле фон дер Лајен 2024. године, у оквиру новог „Медитеранског пакта“, једне од главних политичких иницијатива Комисије за период 2024–2029.

Истрага у Бриселу: оптужбе за злоупотребу (пљачку) ЕУ фондова

Крајем 2025. године, име Стефана Санина појавило се у медијима у контексту истраге Европског јавног тужилаштва (EPPO). Санино и бивша висока представница ЕУ Федерика Могерини се истражују због пљачке фондова и корупције у финансирању пројеката који повезују ЕЕАС и Колеџ Европе.

Истрага је у току, а европска јавност оцењује да је реч о једном од најзначајнијих случајева у институцијама ЕУ у последњој деценији.

Стефано Санино је три деценије био фигура која је обликовала европску спољну политику – од Балкана, преко Латинске Америке и Азије, до кључних процеса у Бриселу. Радио је уз Романа Продија, водио генералне директорате ЕУ, представљао Италију у свету и био симбол отворенијег европског дипломатског корпуса.

Због тога истрага EPPO, у којој се његово име појављује међу главним осумњиченима, заједно са Федериком Могерини, бивше шефице дипломатије ЕУ, представља драматичан обрт у каријери дипломате који је деценијама важио за једног од најпоузданијих људи европског естаблишмента.

Европски медији (белгијски, италијански, немачки, француски…) данас пишу како је због ових скандала највиших ЕУ функционера (и ћутање Урсуле и Каје Калас на све ово) из темеља уздрмана Европска унија и њен кредибилитет.