Pročitaj mi članakRAZGOVOR SA PROF. DR DEJANOM MIROVIĆEM RAZGOVARAO: Vladimir Dimitrijević
Др Дејан Мировић рођен је 16.09.1972. године у Бару, Црна Гора. Средњу Прву економску школу „Владимир Перић – Валтер“ завршио 1991. године у Београду. Студије на Правном факултету Универзитета у Београду завршио 1997. године на управно правном смеру. Магистрирао је 2003. године на Правном факултету Универзитета у Београду, на смеру Mеђународно привредно и радно право, одбрањен магистарски рад „Привредно правни и радно правни односи наших радника код иностраних послодаваца”. Докторирао је 2012. године на Правном факултету Универзитета у Београду и из области међународног права „Србија и усвајање acquis communautaire-a”. У звање ванредног професора изабран је 15.01.2018. године, a у звање редовног професора изабран је 04. јула 2022. године. Ангажован је на предмету Међународно јавно право.
Објавио је књиге:„Запад или Русија“, ИГАМ, Београд, 2004; „Косово – Палестина“, Београд, 2007. – преведена на арапски, Дар Алжунди, Наџаф, 2013; „Аргументи против ЕУ“, Београд 2008; “Последице придруживања ЕУ“ Catena mundi, Београд, 2014.; “Русофобија код Срба 1878-2017“ Catena mundi, Београд, 2017; “Међународни суд правде и Србија “, Правни факултет Косовска Митровица, 2018.
Пре но што пређемо на садашњи тренутак, молим Вас да као правник укажете на све чињенице које показују како је Александар Вучић суспендовао уставни поредак Србије и преузео диктаторска овлашћења, уништавајући демократију?
Задњи пример је промена Закона о војсци. Влада и министар одбране више не упраљајају војском већ самозавни Врховни командант како га је називао његов послушни кловн и такозвани русофил Вулин. То је у директној супротности са Уставом Републике Србије или члановима 122-123 који одређује да Влада Републике Србије води унутрашњу и спољну политику и чланом 112 који прописује да председник представља државу у земљи и иностранству. Овакво поступање је наставак Вучићевог узурпирање овлашћења Народне скупштине и Владе.
Вучић је неуставним закључивањем, Бриселског и Вашингтонског споразума, Француско-немачког плана и Охридског споразума ставио свој приватни интерес изнад општег интереса Србије. Он није поступао као председник Републике већ као приватно лице. Развластио је и понизио Народну скупштину која је носилац народног суверенитета. Вређао је посланике, називао их је неефикасним циркусантима који наводно хоће рат, само зато што су тражили парламентарну контролу над његовим нетранспаретним и неуставним преговорима о Француско-немачком плану и Охридском споразуму. Применио је силу и репресију против оних који су демонстрирали против Француско-немачког плана.
Све то је био наставак његовог дугогодишњег неуставног деловања које траје још од Бриселског споразума 2013. године , али и наставак примене силе према политичким противницима од којих су неки убијени на КиМ под неразјашњеним околностима, док је другима годинама паљена покретна и непокретна имовина само због њиховог политичког става. Зато се може тврдитити да је он узурпатор и приватно лице који није поштовао позитивно, али ни природно право јер су га водиле “најниже страсти”. Он не представља државу већ самог себе и своје интересе.Зато постоји природно право народа на демонстрације попут студентских или право народа да штити свој суверенитет.
Да ли је питање Вучићевог режима полиитичко или морално? Јер, он не би могао да опстане да га не подржава тако велики број корумпираних појединаца.Не осуђујући несрећнике који раде у комуналним предузећима за тридесет хиљада динара, па морају на СНС митинге, мислим на гомилу високопостављених дилетаната и покварењака који имају користи од Врховног Кловна, и који доказују Платонову тезу да је потоња фаза демократије охлократија, власт најгорих?
То је питање историјског ревизионизма , или прихватања политике кривице од стране клептоманске СНС врхушке на челу са браћом Вучић зарад њиховог богаћења. Дакле, то је и политичко и морално питање или Вучић и његова банда нису деловали само у приватном интересу.
На пример, Вучић је деловао у складу са интересима САД, Немачке и Француске када је закључио Француско-немачки план и Охридски споразум. Зато није уложио писмене резерве на Француско-немачки план и Охридски споразум. Зато никада није затражио објављивање записника са преговора. У том контексту се може тврдити да је он велеиздајник који се само формално заклео на члан 114 Устава Србије.
Он се дакле фактички заклео страним силама. Он то ради у континуитету од 2013. године јер, као што пише Шопенхауер, издајник не мења свој карактер без обзира на околности које се мењају. Вучић је, зато се може рећи, корумпирани ревизиониста који игра важну улогу у аболирању западних сила за агресију 1999. године и сецесију 2008. године. У том смислу је тачна изјава америчког амбасадора Хила из марта 2024. године да је Србија више у НАТО него Косово. Вучић на тај начин помаже САД да поврате ауру легалности поводом почињених ратног злочина и кршења међународног јавног права. Платон кога помињете је још давно тврдио да такво кривично дело треба квалификовати као “злочин против државе” јер оно наноси штету целом народу и они који почине такво дело су издајници попут „пљачкаша храмова”.Зато мора постојати правна могућност да се одговорност председника утврди и у случајевима када постоји јединство власти у унутрашњем систему као што је сада случај у Србији.
Шта се дешава са Србијом у агоналној фази Вучићевог режима? Објасните нам спољнополитичку ситуацију ( рат НАТО против Русије се наставља, ми смо у НАТО окружењу) и унутарполитичку ( кловнократија у лудилу противнародног батинаштва с једне, и другосрбијанци који се опет прикрадају на власт, препоручујући се НАТО пакту као опозиција „Вучићевим национализму“). Постоји ли трећи пут?
У српској “ћаци“ јавности се свака правно аргументована критика Вучића етикетира као удар на државу и наводна лична мржња према председнику Републике. На тај начин он је изузет од било какве критике, а његови неуставни поступци нису ни разматрани. Ова пропагандна техника се заснива на прећуткивању вековима старе правне чињенице да су Устав и држава изнад председника Републике, а не обрнуто. Аристотел је давно упозорио у “Политици” да је владар без закона и правде најгоре од свих живих бића јер је његова власт пожудна или животињска.
Кант пише да, ако извршна власт, односно владар суспендују парламент, против њих је допуштена и легитимна побуна јер је та власт деспотска. Он истиче да је владар који ставља приватан интерес (имовину) изнад општег, само “приватно лице”. Његов сународник Хегел пише да су закони одбрана од закона једног индивидуума или од самопрецењивања, безумља и изопачености.
Духовни инспиратор америчке Декларације о независности, Џон Лок, истиче да, ако нема парламентарне власти, друштво се враћа у природно стање у којем је свако бринуо о себи и у којем се одлучивало без закона. Лок упозорава и да владари могу радити за стране силе и истиче да владарева заклетва дата страној сили не може бити важнија од парламента, односно да је такав вођа издајник који више није легалан владар. Лок пише да је такав владар узурпатор који узима надлежности које му не припадају, он је и гусар и лопов против кога је дозвољена самоодобрана као и против сваког разбојника који упада у кућу. Он је и нападач и одговорност за последице је на њему јер је напустио законе и делује као приватно лице. Народ има право да се побуни после дугог низа погрешака таквог владара посебно, ако он мрзи своју државу. Зато народ узурпатору не дугује покорност јер се она дугује само општем циљу.
Када ове ставове из вековима изграђиване теорије применимо на Србију 2025. године може се закључити следеће. Србија се налази у природном стању. Вучић као разбојник или гусар влада Србијом без закона само на основу његове воље која је вођена животињским поривима. Он мрзи Србију и њене законе, али и православље.
Он је поднео заклетву западним силама. Зато продаје оружје Украјини и зато је признао територијални интегритет, симболе и суверенитет Косова. У томе има подршку ЕУ. Истовремено, другосрбијанци лажу себе и своје гласаче када тврде да га ЕУ не подржава и када тврде да је он националиста ( чувени мит о томе да су “радикали на власти“) . Овакву лажну тврдњу о Вучићу као “националисти“ (“мање зло од жутих“) истовремено подржавају и сви они “конструктивни“ интелектуалци или потписници ћаци петиције из септембра 2025 године. Петиција из септембра даје подршку одиозном декану Филозофског факултета у Новом Саду. Само два дана након ове петиције коју су потписали баш ти „конструктивни интелектуалци“(1) ћаци декан је позвао жандармерију која је брутално пребила студенте.(2) Шта је заједничко за све ове људе са леве и десне стране? Напади на Мила Ломпара.То Вам је и одговор где се налази такозвани трећи пут.
У једном од својих интервјуа указали сте на Вучићеве саветнике пореклом из Израела који му дају упуства како да влада. О чему је реч?
Нажалост, сарађивао сам са Вучићем у СРС и знам да је опчињен Израелом и да има комплекс ниже вредности у односу на све што долази из те државе, посебно када се ради о најнижој манипулацији медијима, нелегалним банкарским трансакцијама и кршењу људских права, нарочито у сфери прислушкивања и тајних служби. Ово његово малограђанско дивљење режиму из Тел Авива не би имало никаквог значења да та особа није председник Србије и да његово начин рада није део ширег контекста америчке политике која своју антимуслиманску политику на Блиском истоку компензује на Балкану подржавањем такозваног Косова.
У правном смислу се та веза између Блискоисточне и Балканске кризе, или статуса КиМ и Јерусалима као светог места за ислам, најјасније види у члану 16 Вашингтонског споразума у којем је Вучић признао Јерусалим за престоницу Израела . У политичком смислу ту везу између две кризе Трамп 4. септембра 2020, након закључивања Вашингтонског споразума дефинише, на следећи начин. Он изјављује на твитеру у контексту повезивања америчке политике на Блиском истоку и Балкану, да је наступио “Још један велики дан за мир на Блиском истоку. Већински муслиманско Косово и Израел су се сложили да нормализују односе и да успоставе дипломатске односе. Одлично! Још исламских и арапских нација ће ускоро следити!“ То што ће Србија имати само штете од такве контрадикторне политике (Палестина не признаје Косово, Израел признаје) Вучића не интересује јер он само размишља о томе како ће постати богат попут својих идола у Израелу.
Поводом НИСа, у Србији Вучић и другосрбијанци ( стара УДБА – Нова демократија, рекао би покојни Антоније Ђурић ) шире русофобију. Као да је је НОРМАЛНО да Америка наређује Србији да отме НИС Русији, и као да Руси то треба покорно да прихвате, и да не пружају отпор. Амерички прогон НИСа је ратни злочин у НАТО сукобу са Русијом: зашто су Вучићу и Другој Србији опет криви Руси?
Према члану 8 уговора о продаји НИС Гаспрому Србија има право прече куповине код руских партнера. Зашто Руси нису прво понудили Вучићу свој део у НИС? Зато што њему данас нико не верује у Москви, посебно након продаје оружја Украјини. Руси знају и да је он подстицао САД да уведу санкције НИС. Ову истину не могу сакрити ни такви Вучићеви пријатељи као што су Боцан Харченко, најгори руски амбасадор у Србији у последњих сто година, и шампион корупције, смењени министар одбране Шојгу. Не помаже ни шарлатан Вулин и такозвани русофили из врха БИА, односно слуге и глумци у Оскаровом циркусу.
Друга Србија, наравно, следи своју троцкистичку прозападну идеологију и тврди да је то добро за Србију да се отме НИС, иако је Гаспром претворио НИС од губиташа у највеће и најбоље предузеће у Србији. Овај антируски делиријум треба посматрати и у контексту русфобије наших елита (не народа). За разлику од народа, елита у модерној Србији има изразито негативан став према Русији.
На пример, Вучић је у оквиру предавања пред студентима Правног факултета у Београду 2016, самоуверено тврдио да Русија после Рубљова није имала ниједног значајног сликара, а након 1950. године ни писца. (Шолохов и Солжењицин су иначе добили Нобелову награду 1965, односно 1970. године. Ајвазовски, Маљевич и Кандински су живели вековима после Рубљова).Такође, сматрао је да су православци инфериорни у односу на Запад јер су ускраћени за „протестантски“ дух. Велики Достојевски је ову појаву дефинисао век и по раније.
Достојевски пише да постоје „две Србије“. Прва Србија је народна. Она је везана за Русију. Сваки Рус који је дошао у Србију да се бори против Турака је за њу „брат“ и „спасилац“. Она воли Русе и верује им. За „Србе и Црногорце“ као народ, Русија је више од „сунца“, целокупна нада, пријатељ и покровитиљ, „мајка“ и будући ослободитељ, пише Достојевски. Са друге стране, интилигенција српска, елита и министри, „то није исто“. Српска елита „не воли“ Русију. За разлику од српског народа, у српској елити постоји „неповерење“ према циљевима Русије, али и отворено „непријатељство“. За њих је Русија „покварена“, незаинтересована за српске проблеме и само размишља како да „покори“ Србију. Српска елита презире Русе и руску културу, то су за њу „необразовани варвари“ и „Монголи“. За њих Пушкин уопште није „интересантан“, далеко од тога да сматају да је он геније. Српска елита је уверена да је у Србији било „најмање“ четрдесет поета који су на нивоу Пушкина.
Слично је и данас. Зато Вучић продаје оружје Украјини иако се око 80 посто Срба моли Богу за руску победу.
Има ли наде међу студентима, које подржава свако ко има очи да види да су они права алтернатива кловнократском режиму?
Студенти су показали да су најбољи део друштва, годину дана се боре против Вучића и његове мафије. Натерали су га да покаже своје право клептоманско-издајничко лице, оборили су му владу, то нису мала достигнућа. Студенти су већински, око 70 посто, национално оријентисани. Зато је Мило Ломпар убедљиво најпопуларнији међу њима. Нажалост, у пленумима је обрнуто грађанисти су тамо доминатни са око 70 % представника. Странци, посебно Немци и такозвано „здраво“ крило СНС, предвођено министром Гашићем би желели да студентска листа буде у складу са расположењем у пленумима. То би био велики поклон за Вучића. На срећу, мислим да избори нису на видику и да ће се питати и родољубива већина међу студентима и да борба није готова, напротив.
Професор сте у Косовској Митровици. Север Косова и Метохије био је скоро сасвим наш до Вучићевог доласка на власт. Шта се сада дешава?
Након 2012. године и доласка на власт, Александар Вучић је извршио три државна удара или три пута је ставио Устав из 2006. године ван снаге. Први државни удар је извршио неовлашћеним закључивањем Бриселског споразума 2013. године. Тада је око 60 уставних одредби стављено ван снаге. Вучић је најодговорнији за то jeр je он, према начелу ефективности, као шеф најјаче владајуће партије био главни преговарач у Бриселу у априлу 2013. године. Други државни удар Вучић је извршио као председник Републике 2020. године, када је закључио Вашингтонски споразум. Тада је суспендовано преко 40 чланова Устава. Он је са места Председника Републике извршио и трећи државни удар неовлашћеним закључивањем Француско –немачког плана и Охридског споразума 2023. године. Дакле, Србија је признала такозвано Косово након Брислеског споразума, Вашингтонског споразума, Француско – немачког плана и Охридског споразума 2013-2023 године. Симболички, то најбоље показује заклетва српских судија пред Тачијем.
Србија под ненародном и противуставном влапшћу Александра Вучића добровољно је предала Приштини око 100.000 Срба и преко 1.000 манастира и цркава, укључујући и Пећку патријашију, Дечане и Грачаницу и Богородицу Љевишку. То није успело ни Турцима, а ни Брозовом режиму. Вучић је признао територијални интегритет, сувернитет, симболе Косова и његове границе. Укинуо је, и то добровољно, све српске институције на КиМ осим Универзитета на коме радим и здравства. Српски народ на КиМ је сада у тешком положају између Вучићеве Српске листе и Куртијевог режима, или две стране које су га утерале у косовске – албанске институције.
