Вожња аутомобила би Американце дебело коштала да није било емигрантског хемичара Владимира Николајевића Ипатјева. Ипатјев је развио јефтин метод за производњу високооктанског бензина. Он је, као отац оснивача америчке петрохемије, у Сједињеним Државама проглашен „Човек 1937-ме године“.

 

Провозавши се колима, Американац седа пред телевизор. А чији је ово изум? Владимира Козмића Зворикина, трговачког сина из руског града Мурома. Он се петнаест година борио с америчком бирократијом и стигао до „суда савести“ да би патентирао свој „иконоскоп“. На крају је Зворикин признат за творца телевизије и постао власник још сто двадесет патената (међу њима и на електронски микроскоп).

 

На ТВ-у Американац гледа извештаје о виртуозним победама НАТО ваздухоплова с обртним крилом, хеликоптера или дронова, на бојиштима по светским „кризним жариштима“. Американац не зна да је први хеликоптер (чији је принцип „ротационих крила“ касније легао и у основу дронова) изумео други руски емигрант – Игор Ивановић Сикорски, аутор 35 типова америчких ваздухоплова. А инструмент-табле америчке авијације потичу од Александра Николајевића Прокофјева-Северског, коме је 1940-те године Франклин Рузвелт доделио „Хартманову награду“ за достигнућа у производњи уређаја.

Чак је и у прављењу атомске бомбе у Сједињеним Државама, остао „руски траг“. Георгиј Богдановић Кистјаковски је од 1942. био на челу одељења за експлозиве Комитета за националну одбрану. У Пројекту Менхетн, Кистјаковски је направио традиционални „фитиљ“ за нуклеарно пуњење и за своје услуге постао Ајзенхауеров саветник за науку и технологију.

 

Иако Русија није завичај свих светских открића, она је несумњиво завичај многих талентованих проналазача. Просудите сами:

 

Први руски аутомобил, тачније веломобил, представио је сељак из Нижегородске губерније Леонтије Лукјановић Шамшуренков 1-ог новембра 1752-ге године. Занатлија је своје „самокретне кочије“ такође опремио и „врстометром“ – првим брзиномером на свету.

 

Отац и син Јефим и Мирон Черепанови, независно од Енглеза, 1833-ће године у Вијском заводу код Нижњег Тагила праве прву руску локомотиву. Истина, с парном локомотивом смо заостали скоро две деценије. Али зато се први руски трамвај на електричну вучу, изум артиљеријског официра Фјодора Аполоновића Пироцког, улицама Петрограда провозао 1880-те године – годину дана раније од европског аналога, фон Сименсовог берлинског трамваја.

 

1724-те године руски сељак Јефим Прокопјевић Никонов пред очима Петра Великог врши пробе „прикривене лађе“ – прототипа будућих подводних пловила. Серијска производња домаћих подморница почела је с подморницом Степана Карловића Џевецког (1878-ме године), који је височајшу породицу задивио изронивши поред царског излетничког чамца и уручивши царици Марији Фјодоровној букет орхидеја.

 

Кронштатски бродовласник Михаил Осиповић Бритњев је 1864-те усавршио свој брод „Пилот“ скративши прамчани део тако да је то постао први модерни ледоломац на свету. Нацрте Бритњевљевог чеда откупили су бродоградитељи из Хамбурга, утемељивши производњу ледоломаца у Немачкој. Ипак, први арктички ледоломац на свету био је руски „Јермак“ (1898-ме), а први ледоломац на нуклеарни погон „Лењин“ (1959-те године).

„Ваздухопловна справа“, коју је 1882-ге године конструисао генерал-мајор Александар Фјодоровић Можајски, успео је да се одвоји од земље на свега неколико секунди. Нажалост, изворни пројекат није био допуњен лаким бензинским мотором Игњатија Степановића Костовића (из 1883-ће године), иначе смо браћу Рајт могли претећи за две деценије.

 

После неуспешног заостатка на старту ваздушне трке, Руси су први створили вишемоторни авион (1913-те, „Иља Муромец“ већ поменутог Сикорског), млазни путнички авион (1954-те, ТУ-104 Андреја Николајевића Тупољева) и надзвучни путнички авион (1968-ме, ТУ-144). Иначе, ТУ-144 је први у историји савладао двоструки звучни зид (2150 километара на час).

Још један руски првенац у ваздуху појавио се 1912-те године, када је поручник Глеб Јевгењевић Котељњиков патентирао падобрански ранац. До проналаска је дошао под утиском смрти пилота Мацијевића.

 

Први електромагнетни телеграф на свету створио је у Петрограду Павле Лавовић Шилинг (1833-ће), који је за пуних пет година претекао Гауса из Немачке и Морзеа из САД (мада се Американац досетио да први патентира своје откриће).

1878-ме године дипломац петроградског физичко-математичког факултета Павле Михајловић Голубицки, две године после Бела, дизајнирао је оригинални модел телефона-вибратора.

Професор Александар Степановић Попов, родом из Пермске губерније, 1895-те је упоредо с Енглезом Лоџом и Италијаном Марконијем, створио први радио-пријемник на свету.

 

Московски инжењер Леонид Ивановић Купријановић је 1957-ме године демонстрирао праузор мобилног телефона, шеснаест година пре чувеног Мартина Купера. 1961-ве, нови Купријановићев модел тежио је само седамдесет грама и имао домет од осамдесет километара.

 

Неоспорно је руско првенство у области електронске телевизије. Прве уређаје са цевима савременог типа готово истовремено су створили Семјон Исидоровић Катајев и Борис Павловић Грабовски у Совјетском Савезу и руски емигрант Зворикин у САД (оба изума су заштићена 1931. године). Али саму електронску цев патентирао је још 1907-ме професор петроградског Технолошког института Борис Лавовић Розинг.

 

Геније органског хемичара Николаја Николајевића Зињина развио је методе синтезе анилина (1842-ге) и нитроглицерина (од 1863-ће до 66-те године, заједно с Петрушевским). Истина, након модификовања Зињинових открића, индустријску производњу анилина успоставио је Немац Хофман, а експлозива – прослављени Швеђанин Алфред Нобел.

 

1927-ме лењинградски хемичар Сергеј Васиљевић Лебедев први је добио синтетички каучук. Томас-Алва Едисон, који је радио на истом проблему, био је толико запањен да је у почетку одбијао да верује извештајима о руском првенству.

Новосибирски научник Станислав Константиновић Васиљенко и сарадник Московског института за молекуларну генетику Јевгениј Давидовић Свердлов понудили су методе за дешифровање генома неколико година пре добитника Нобелове награде за хемију 1980-те Сангера и Гилберта.

 

Подвлачећи црту, имамо право поставити питање: зашто је у многим случајевима, када су руски научници предњачили или ишли у корак са својим иностраним колегама, првенство светске признатости често припадало странцима? Зашто се у иностранству (а неретко и у Русији) пионирима у својим областима науке и технологије сматрају Едисон, а не Ладигин, који је створио електричну лампу? Маркони, а не Попов, творац радио-дифузије? Гаус, а не Лобачевски, отац нееуклидске геометрије? Браћа Лимијер, а не Ткаченко, који је лансирао филмски пројектор? Мајер, а не Мендељејев, који је свету дао периодни систем хемијских елемената? Због чега су у незавршеном стадијуму занемарена или непозната остала многа савремена истраживања?

Очигледно је да су руској науци сада, као и некада, потребни напреднији облици информативне подршке, правне заштите и комерцијалне примене. Писмо Петра Капице вођама Совјетског Савеза из новембра 1945-те остаје до данас актуелно. Капица је писао: „Велики број најкрупнијих инжењерских подухвата зачињао се код нас. Ми сами скоро да нисмо умели да их развијамо. Чест узрок некоришћења новаторства је у томе што смо обично потцењивали своје, а прецењивали инострано… сада је потребно да подигнемо сопствену технику… То ћемо моћи учинити тек онда када схватимо да стваралачки потенцијал нашег народа није мањи, него је чак и већи од других, и да се у њега смело можемо поуздати“.

Уосталом, санкције и специјална војна операција нагнали су државу и бизнис да се окрену унутрашњим изворима стваралачког генија руског народа. И Капицине жеље се данас спроводе у живот. 

 

Превод: Драган Буковички