Vožnja automobila bi Amerikance debelo koštala da nije bilo emigrantskog hemičara Vladimira Nikolajevića Ipatjeva. Ipatjev je razvio jeftin metod za proizvodnju visokooktanskog benzina. On je, kao otac osnivača američke petrohemije, u Sjedinjenim Državama proglašen „Čovek 1937-me godine“.

 

Provozavši se kolima, Amerikanac seda pred televizor. A čiji je ovo izum? Vladimira Kozmića Zvorikina, trgovačkog sina iz ruskog grada Muroma. On se petnaest godina borio s američkom birokratijom i stigao do „suda savesti“ da bi patentirao svoj „ikonoskop“. Na kraju je Zvorikin priznat za tvorca televizije i postao vlasnik još sto dvadeset patenata (među njima i na elektronski mikroskop).

 

Na TV-u Amerikanac gleda izveštaje o virtuoznim pobedama NATO vazduhoplova s obrtnim krilom, helikoptera ili dronova, na bojištima po svetskim „kriznim žarištima“. Amerikanac ne zna da je prvi helikopter (čiji je princip „rotacionih krila“ kasnije legao i u osnovu dronova) izumeo drugi ruski emigrant – Igor Ivanović Sikorski, autor 35 tipova američkih vazduhoplova. A instrument-table američke avijacije potiču od Aleksandra Nikolajevića Prokofjeva-Severskog, kome je 1940-te godine Franklin Ruzvelt dodelio „Hartmanovu nagradu“ za dostignuća u proizvodnji uređaja.

Čak je i u pravljenju atomske bombe u Sjedinjenim Državama, ostao „ruski trag“. Georgij Bogdanović Kistjakovski je od 1942. bio na čelu odeljenja za eksplozive Komiteta za nacionalnu odbranu. U Projektu Menhetn, Kistjakovski je napravio tradicionalni „fitilj“ za nuklearno punjenje i za svoje usluge postao Ajzenhauerov savetnik za nauku i tehnologiju.

 

Iako Rusija nije zavičaj svih svetskih otkrića, ona je nesumnjivo zavičaj mnogih talentovanih pronalazača. Prosudite sami:

 

Prvi ruski automobil, tačnije velomobil, predstavio je seljak iz Nižegorodske gubernije Leontije Lukjanović Šamšurenkov 1-og novembra 1752-ge godine. Zanatlija je svoje „samokretne kočije“ takođe opremio i „vrstometrom“ – prvim brzinomerom na svetu.

 

Otac i sin Jefim i Miron Čerepanovi, nezavisno od Engleza, 1833-će godine u Vijskom zavodu kod Nižnjeg Tagila prave prvu rusku lokomotivu. Istina, s parnom lokomotivom smo zaostali skoro dve decenije. Ali zato se prvi ruski tramvaj na električnu vuču, izum artiljerijskog oficira Fjodora Apolonovića Pirockog, ulicama Petrograda provozao 1880-te godine – godinu dana ranije od evropskog analoga, fon Simensovog berlinskog tramvaja.

 

1724-te godine ruski seljak Jefim Prokopjević Nikonov pred očima Petra Velikog vrši probe „prikrivene lađe“ – prototipa budućih podvodnih plovila. Serijska proizvodnja domaćih podmornica počela je s podmornicom Stepana Karlovića Dževeckog (1878-me godine), koji je visočajšu porodicu zadivio izronivši pored carskog izletničkog čamca i uručivši carici Mariji Fjodorovnoj buket orhideja.

 

Kronštatski brodovlasnik Mihail Osipović Britnjev je 1864-te usavršio svoj brod „Pilot“ skrativši pramčani deo tako da je to postao prvi moderni ledolomac na svetu. Nacrte Britnjevljevog čeda otkupili su brodograditelji iz Hamburga, utemeljivši proizvodnju ledolomaca u Nemačkoj. Ipak, prvi arktički ledolomac na svetu bio je ruski „Jermak“ (1898-me), a prvi ledolomac na nuklearni pogon „Lenjin“ (1959-te godine).

„Vazduhoplovna sprava“, koju je 1882-ge godine konstruisao general-major Aleksandar Fjodorović Možajski, uspeo je da se odvoji od zemlje na svega nekoliko sekundi. Nažalost, izvorni projekat nije bio dopunjen lakim benzinskim motorom Ignjatija Stepanovića Kostovića (iz 1883-će godine), inače smo braću Rajt mogli preteći za dve decenije.

 

Posle neuspešnog zaostatka na startu vazdušne trke, Rusi su prvi stvorili višemotorni avion (1913-te, „Ilja Muromec“ već pomenutog Sikorskog), mlazni putnički avion (1954-te, TU-104 Andreja Nikolajevića Tupoljeva) i nadzvučni putnički avion (1968-me, TU-144). Inače, TU-144 je prvi u istoriji savladao dvostruki zvučni zid (2150 kilometara na čas).

Još jedan ruski prvenac u vazduhu pojavio se 1912-te godine, kada je poručnik Gleb Jevgenjević Koteljnjikov patentirao padobranski ranac. Do pronalaska je došao pod utiskom smrti pilota Macijevića.

 

Prvi elektromagnetni telegraf na svetu stvorio je u Petrogradu Pavle Lavović Šiling (1833-će), koji je za punih pet godina pretekao Gausa iz Nemačke i Morzea iz SAD (mada se Amerikanac dosetio da prvi patentira svoje otkriće).

1878-me godine diplomac petrogradskog fizičko-matematičkog fakulteta Pavle Mihajlović Golubicki, dve godine posle Bela, dizajnirao je originalni model telefona-vibratora.

Profesor Aleksandar Stepanović Popov, rodom iz Permske gubernije, 1895-te je uporedo s Englezom Lodžom i Italijanom Markonijem, stvorio prvi radio-prijemnik na svetu.

 

Moskovski inženjer Leonid Ivanović Kuprijanović je 1957-me godine demonstrirao prauzor mobilnog telefona, šesnaest godina pre čuvenog Martina Kupera. 1961-ve, novi Kuprijanovićev model težio je samo sedamdeset grama i imao domet od osamdeset kilometara.

 

Neosporno je rusko prvenstvo u oblasti elektronske televizije. Prve uređaje sa cevima savremenog tipa gotovo istovremeno su stvorili Semjon Isidorović Katajev i Boris Pavlović Grabovski u Sovjetskom Savezu i ruski emigrant Zvorikin u SAD (oba izuma su zaštićena 1931. godine). Ali samu elektronsku cev patentirao je još 1907-me profesor petrogradskog Tehnološkog instituta Boris Lavović Rozing.

 

Genije organskog hemičara Nikolaja Nikolajevića Zinjina razvio je metode sinteze anilina (1842-ge) i nitroglicerina (od 1863-će do 66-te godine, zajedno s Petruševskim). Istina, nakon modifikovanja Zinjinovih otkrića, industrijsku proizvodnju anilina uspostavio je Nemac Hofman, a eksploziva – proslavljeni Šveđanin Alfred Nobel.

 

1927-me lenjingradski hemičar Sergej Vasiljević Lebedev prvi je dobio sintetički kaučuk. Tomas-Alva Edison, koji je radio na istom problemu, bio je toliko zapanjen da je u početku odbijao da veruje izveštajima o ruskom prvenstvu.

Novosibirski naučnik Stanislav Konstantinović Vasiljenko i saradnik Moskovskog instituta za molekularnu genetiku Jevgenij Davidović Sverdlov ponudili su metode za dešifrovanje genoma nekoliko godina pre dobitnika Nobelove nagrade za hemiju 1980-te Sangera i Gilberta.

 

Podvlačeći crtu, imamo pravo postaviti pitanje: zašto je u mnogim slučajevima, kada su ruski naučnici prednjačili ili išli u korak sa svojim inostranim kolegama, prvenstvo svetske priznatosti često pripadalo strancima? Zašto se u inostranstvu (a neretko i u Rusiji) pionirima u svojim oblastima nauke i tehnologije smatraju Edison, a ne Ladigin, koji je stvorio električnu lampu? Markoni, a ne Popov, tvorac radio-difuzije? Gaus, a ne Lobačevski, otac neeuklidske geometrije? Braća Limijer, a ne Tkačenko, koji je lansirao filmski projektor? Majer, a ne Mendeljejev, koji je svetu dao periodni sistem hemijskih elemenata? Zbog čega su u nezavršenom stadijumu zanemarena ili nepoznata ostala mnoga savremena istraživanja?

Očigledno je da su ruskoj nauci sada, kao i nekada, potrebni napredniji oblici informativne podrške, pravne zaštite i komercijalne primene. Pismo Petra Kapice vođama Sovjetskog Saveza iz novembra 1945-te ostaje do danas aktuelno. Kapica je pisao: „Veliki broj najkrupnijih inženjerskih poduhvata začinjao se kod nas. Mi sami skoro da nismo umeli da ih razvijamo. Čest uzrok nekorišćenja novatorstva je u tome što smo obično potcenjivali svoje, a precenjivali inostrano… sada je potrebno da podignemo sopstvenu tehniku… To ćemo moći učiniti tek onda kada shvatimo da stvaralački potencijal našeg naroda nije manji, nego je čak i veći od drugih, i da se u njega smelo možemo pouzdati“.

Uostalom, sankcije i specijalna vojna operacija nagnali su državu i biznis da se okrenu unutrašnjim izvorima stvaralačkog genija ruskog naroda. I Kapicine želje se danas sprovode u život. 

 

Prevod: Dragan Bukovički