Pročitaj mi članakVojni istoričar Anton Antonović Kersnovski je pisao: „Istorija ruske armije je istorija života ruske države, istorija dela ruskog naroda, velikog u sreći i nesreći, – istorija velike armije velike zemlje“. Vojska je uvek bila stub državnosti, a ponekad i jedina nada naroda za opstanak. U danima oskudice ove teze potvrđuje surova stvarnost.
Присећајући се пораза шведске војске Карла XII-ог и пруске војске Фридриха Великог, одраза Наполеонове најезде, Керсновски је приметио: „Ваљало је само да нека европска војска положи право на титулу „прве на свету“, па да се увек на свом победничком путу сретне са бодрим руским пуковима – и постане „другом на свету“. То је главни закључак из наше војне историје. Тако је било и тако ће бити“.
Цар Александар Трећи је, трезвено износећи законе геополитике, додавао: „У целом свету имамо само два верна савезника – нашу војску и морнарицу. Сви остали ће, првом приликом, дићи оружје на нас“.
Русија, земља-цивилизација издвојена од Истока и Запада, самом чињеницом свог независног постојања стајала је на путу сваком завојевачу који тежи светској превласти.
Видљива потврда руске војне вештине је чињеница да се током дванаест векова, од малог племенског савеза, размештеног између Ладоге и језера Иљмењ, Русија претворила у највећу силу на планети. Отприлике једном у веку (а понекад и више) покушавају да униште Русију, што традиционално спречава руска војска.
Монголо-Татари су 250 година покушавали да Русију претворе у ропски „Улус Џучи“. Пољска шљахта је 1612. намеравала да „преведе руске шизматике у праву веру“. Шведски краљ Карло Дванаести обећао је да ће Русију ослободити „од несносне тираније“ Петра Првог и истовремено „сатерати руског медведа“ у његов „брлог“. Да би заштитио европску цивилизацију од „руске претње“, Наполеон је ишао на Москву на челу „војске дванаест језика“. Ради борбе с „руском претњом“ 1854-те године и англо-француске трупе су се заједно с Турцима искрцале на Крим. 1941-ве Хитлер је напао СССР. У XXI-ом веку колективни Запад рукама бивше совјетске републике, крајине Руске империје, води хибридни рат против Русије…
Све те најезде зауставиле су руске војске. Руси умеју наступати, али национални символ Русије је одбрана. Сваки руски напад је контранапад. Специјална војна операција је превентивни удар који тек руши планове непријатеља да у будућности нападне нашу земљу.
Одбрана отаџбине је од давнина сматрана дужношћу сваког руског мушкарца. Чак и у временима кад основу одбрамбене способности чињаше професионална регрутна војска (1699-те до 1874-те), њој увек беше спремна да прискочи у помоћ и народна војска – ополчење. Познато је да је 1812-те године под оружје стало око 300 хиљада ополченаца, а током Кримског рата – скоро 360 хиљада. Током Другог светског рата само у борбеним дејствима је учествовало пола милиона ополченаца, њихов укупан број је био близу четири милиона. Ради заштите свог руског идентитета, народно ополчење се 2014. самоорганизовало у Луганској и Доњецкој народној републици.
У Русији су постојали читави сталежи који су производни рад спајали с војном службом, управо – Козаци и Стрелци. Сâм начин живота руског села био је такав да су га чиниле организоване мушке заједнице, које су се у случају рата као организована и обучена снага могле отправити на фронт или дочекати непријатеља у својим родним крајевима.
Професионални војни сталеж било је руско племство, чије је језгро формирано у шеснаестом веку од појединаца који су се истакли током борбених дејстава. Пре манифеста Петра Трећег о слободи племства, представници руске аристократије су доживотно носили војну службу.
Јунаштво и вештину руског војника немогуће је замислити без генија руских војсковођа. Александар Невски се 1240-те године одрекао „правилне“ битке западног типа као колективног двобоја, напавши на Неви искрцане Швеђане изненада, одлучно и беспоштедно. „Битка на леду“, коју кнез беше приредио две године касније, показала је нове методе оперативног планирања: обезбеђивање победе много пре битке, намамљивање на очигледно незгодан терен, уништење из заседе.
Козачки атаман Јермак Тимофејевић је 1582-ге године припојио Западни Сибир са одредом од хиљаду и пô људи – захваљујући изузетно зналачком управљању. Покретљивост одреда обезбеђена је стотином великих чамаца. Јермак је осмислио систем сигнала који омогућаваше козацима поделу на стрелце и послужиоце, да се престројавају и маневришу, што је паљбу кремењача довело до највеће могуће делотворности.
Петар Велики је у Северном рату поново понудио руску алтернативу западној линеарности. Тако су код Полтаве 1709-те борбени редови професионалаца шведског краља Карла, који су вештином групне и појединачне борбе превазилазили руске војнике, престали да постоје као усклађен борбени организам, будући растројени пољском фортификацијом и артиљеријском ватром. Најјачи непријатељ је поражен уз минималне губитке.
Гроф Румјанцев је показао способност деловања у тешким околностима у бици код Грос Јегерсдорфа 1757-те, током Седмогодишњег рата. Његова бригада је стајала у резерви иза Норкитенске шуме, која је сматрана непроходном. У јеку битке, када се чињаше да је руска војска пред поразом, Румјанцев је самоиницијативно повео бригадне пукове кроз шуму и ударио на отворени бок Пруса, што је довело до њиховог пораза у бици.
Генералисимус Суворов је стекао непролазну славу јер није изгубио ниједну од својих шездесет битака. Врхунац његове генијалности беше победа код Римника, када је сто хиљада турске војске поразио одред од седам хиљада (!) Руса уз подршку 18 хиљада Аустријанаца. Суворовљев уџбенички рад „Наука побеђивања“ (из 1795-те године) утврђује руску доктрину ратовања „не бројем, већ вештином“, с уштедом ресурса, где минимално дејство доноси максималан ефекат.
У то исто време, адмирал Ушаков је на мору развио нову маневарску тактику, напустивши прихваћени начин линијског вођења битке. Његови „адути“ беху одлучно приближавање непријатељу на кратко одстојање, усредсређивање главних напора против непријатељских адмиралских бродова, комбиновање циљане артиљеријске ватре и маневара те гоњење непријатеља до његовог потпуног уништења. Без губитка иједног брода у поморским биткама, Ушаков је од 1788-ме до 1791-ве потопио и заробио више од педесет турских бродова, освојивши за Русију читав црноморски регион.
Једну од златних страница у историји Кавкаских ратова исписали су пуковник Седамнаестог јегерског пука Карјагин и његов одред. 1805. године, у јеку рата са Француском, ка јужној граници Русије се покренула четрдесет-хиљадна персијска војска. Карјагин је с одредом од само 493 човека и са два топа успео да паралише персијско напредовање на месец дана. Карјагинци су успели да заузму две тврђаве, које су им помогле да очувају иницијативу, неколико пута су се чупали из обруча и победоносно се вратили кући.
Освајач Хиве, херој Плевне и Андижана Михаил Скобељев, који је ушао у историју под надимком „бели генерал“, војничке победе је спојио с талентом иноватора. Уместо неудобних војничких ранчева, Скобељев је наредио да се сашију платнене упртњаче – прототип савремених војних руксака. На „Скобељеве“ упртњаче затим је прешла цела руска војска.
Почетком двадесетог века, када се класична војна мисао нашла у ћорсокаку, Први светски рат се претворио у рововски рат. Напредовање од километар-два плаћано је десетинама и стотинама тисућа погинулих војника. 1916-те године генерал Брусилов је, користећи тактику „пешадијских таласа“ и истовремених удара у мноштво тачака, извео чувени „Луцки пробој“ од 100-150 километара, који је касније добио име по њему.
Када су октобра 1942-ге браниоци Стаљинграда држали само десети део града – неколико фабричких зграда и уски приобални појас – командант 62-ге армије Чујков је применио нову тактику градских борби. Створио је тактичке јединице – јуришне групе од од двадесет до педесет стрелаца, које су неочекивано продирале на положај противника. Чујковљеве методе су добро послужиле при јуришу на Берлин.
У основи свих метода по којима се у градској борби обучавају јединице за посебне намене војсака већине земаља света је правилник Чујковског за борце јуришних група, написан у Стаљинграду. Чујкова нису случајно звали „Генерал Штурм“.
Касније, током антитерористичке операције 1999-те-2000-те у Чеченији, тактику градске борбе, приликом јуриша на Грозни, успешно су применили генерали Трошев и Шаманов. Иста техника остаје у служби руске војске и данас, за време градских борби на бојиштима специјалне војне операције. Иначе, почетак операције, која је руској војничкој слави дала немало разлога за понос, обележен је легендарним десантом на Гостомељ код Кијева.
Чувени усиљени марш руских падобранаца на Приштину такође је уврштен у историјске уџбенике. НАТО блок одлучио је да Руси не треба да учествују у мировној мисији заштите српског становништва. Тада су руски падобранци извршили чувени усиљени марш, овладавши приштинским аеродромом и обезбедивши да Срби буду штићени од стране браће са севера. Нажалост, знамо како НАТО војници штите српско становништво Косова и Метохије.
Поред војничке вештине, храбрости и оданости дужности, типична црта руског војника одувек је била племенитост према побеђеноме, о чему је у историји остао огроман број примера. Руске војнике још увек чекају народи разних земаља света, као и наша браћа Срби. Шта рећи – историја није линеарна и не може се искључити да ће руски тенкови ускоро бити на Дунаву.
Пише: Владимир Басенков
Превод: Драган Буковички
