Pročitaj mi članakPostoje tri osnovna razloga zbog čega žele da uklone Mitropolita Žičkog Justina: duhovni, materijalni i društveno-politički. Zajednički imenitelj i krajnji cilj ovih udara je slabljenje otpora srbskog naroda prema stranim interesima, čiji su eksponenti u Srbiji režim Aleksandra Vučića i ekumenistički vrh Beogradske patrijaršije na čijem čelu se nalazi Irinej Bulović.
Поменути разлози треба да забрину не само вернике, већ и све људе који живе на територији Жичке Епархије, као и цео србски народ. Такође, потенцијално уклањање Митрополита Жичког Јустина треба да забрине и локалне антирежимске друштвено – политичке чиниоце градова и општина са подручја Епархије Жичке , али и све истинске друштвено политичке активисте из целе Србије.
Наведени разлози су међусобно уско повезани и реализација једног увод је у следећи, а сви заједно воде ка крајњем циљу: амортизацији и слабљењу отпора србског народа према експонентима страних интереса унутар Цркве и државе, што би даље водило потпуној подчињености и даљем духовном, економском и политичком поробљавању Србије и србског народа. Не треба напомињати да су напред поменути експоненети у служби западних интереса у исто време потомци и сарадници још увек веома активних структура Југо – УДБЕ.
1. ДУХОВНО СЛАБЉЕЊЕ ЖИЧКЕ ЕПАРХИЈЕ – (НЕ)КАНОНСКА УЗУРПАЦИЈА И ИДЕОЛОШКА ЧИСТКА
Као што човек, чији дух је поробљен страстима, није слободан, тако ни народ поробљена духа не може остварити своју политичку, нити економску слободу.
Народ који духовно ослаби, постаје лак плен сваке друге врсте ропства – политичког, економског или војног док народ који је здрава духа и високог морала пре или касније ће пронаћи снаге и начина да се ослободити. Стога, борба за здрав Дух, који појединцу и народу даје јасан увид да разликује добро од зла као и снагу да подржи добро, а да се супростави злу, јесте први корак ка слободи!
У врху СПЦ дуже времена делује снажан прозападни, екуменистички и антиправославни лоби на чијем челу стоји Иринеј Буловић. Задатак овог лобија је преобликовање духовне и идеолошке свести наше Цркве, како би народ постепено прихватао глобалне религијске токове који воде ка једној светској религији која је у потпуности супростављена вери православној.
Насупрот поменутом лобију Митрополит жички Јустин отворено и доследно стоји против свејереси екуменизма, против насилних промена богослужбене праксе као и против доласка римског папе у Србију. Митрополит Јустин није потписао документе са одлукама лажног Критског сабора, који је организовао Патријарх Вартоломеј Цариградски – исти онај који у Украјини делује против канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије подржавајући секту „Православну Цркву Украјине“, створену по налогу Запада.
Поред духовних постоје и идеолошка неслагања пошто је Митрополит Јустин, рођени Чачанин, васпитан на националним темељима. У исто време духовно је био руковођен у манастиру Црна Река од стране тадашњег игумана, а потоњег Рашко – Призренског Владике Артемија. Захваљујући тим темељима Митрополит Јустин је остао једини епископ СПЦ у Србији који представља озбиљну препреку спровођењу глобалног плана разарања православља изнутра. Зато је први и главни разлог за његов прогон духовне и идеолошке природе.
2. МАТЕРИЈАЛНО СЛАБЉЕЊЕ ЖИЧКЕ ЕПАРХИЈЕ – ПРЕУЗИМАЊЕ РЕСУРСА
Жичка Епархија је највећа и једна од најбогатијих у СПЦ. Располаже огромним шумским, пољопривредним и водним ресурсима, као и туристичким и енергетским потенцијалима. Манастири Жича, Студеница и посебно Рача поседују велике површине шума, рибњаке, винарије, туристичке капацитете и хидроелектране – што представља значајан извор прихода.
То богатство изазива интерес појединаца из Београдске патријаршије и њихових партнера у врху режима. Њихов циљ је да преузму ове ресурсе, чиме би Жичка Епархија, а самим тиме и овај крај, били знатно осиромашени. Приходи који су до сада остајали у локалној средини били би измештени у Београд или предати у руке сумњивим „инвеститорима“ чиме би СПЦ била осиромашена док би профитирали појединци блсики врхушки.
Помагачи у овом финансијском нападу који спроводи Синод јесу поједини свештеници који су, пре доласка Владике Јустина, под разним епископима администраторима управљали епархијским ресурсима и тако стицали немалу личну корист. У исто време, а управо зарад стицања материјалног запостављали су духовно и морално стање народа, што је одговарало екуменистима унутар СПЦ. Доласком Митрополита Јустина уведен је ред и контрола и таква пракса је заустављена, што је изазвало притајено, али константно незадовољство ових свештеника.
По истом сценарију који је примењен против владике Артемија, медијски се нападају секретари Митрополита Јустина, отац Дамјан и отац Сава као и чланови Епархијског управног одбора. И као што у „случају Артемије – Симеон Виловски“ ни након десет година суђења није доказано да је било материјалних неправилности, тако би и сада у “случају Јустин“ бити јасно да је једини циљ био уклањање непослушног и неподобног арихијереја при чему ће материјални ресурси епархије прећи у руке и под контролу појединаца из Београдске патријаршије.
3. ДРУШТВЕНО – ПОЛИТИЧКО СЛАБЉЕЊЕ ЖИЧКЕ ЕПАРХИЈЕ – ПОЛИТИЧКИ ПРОГОН
Трећи разлог уклањања Миторполита Жичког Јустина јесте друштвено – политичке природе. Жичка Епархија се географски наслања на више важних епархија СПЦ које живе и делују на српским подручјима која су услед распада Југославије остала на територијама новонасталих држава Црне Горе и Босне и Херцеговине као и на територији окупираног Косова и Метохије. То су Дабробосанска митрополија и епархије Рашко – Призренска и Милешевска. Постојање јаке Жичке Епархије са унутрашњим стабилним поретком као и чињеница да Митрополит Јустин има добре односе са свим епископима који столују у поменутим епархијама чини јединство и представља снажан духовни и национални стуб србског народа. Управо то јединство је препрека многим антисрбским настојањима на овим просторима и зато га треба разбити.
Поред свега Миторполи Јустин гради добре међуљудске односе са народима других вероисповести чиме придоноси стабилности Србије, али и целог региона. Најбољи пример јесте његово гостопримство студентима и омладини из Новог Пазара учињено у Манстиру Студеница приликом њиховог пешачења до Новог Сада. Но не само Студеница већ сви храмови Епарије Жичке, за разлику од других епархија СПЦ, цело време су били отворени за студенте и омладину током њиховог пешачења Србијом.
Градови и општине унутар Жичке Епархије – Чачак, Краљево, Ужице, Горњи Милановац, Пожега, Чајетина – познати су по највећем јединственом отпору режиму Александра Вучића. У тим срединама упориште режима је све слабије док подршка Митрополита Јустина народу и младима те дозвола свештенству да слободно, у складу са Уставом и законима Републике Србије, изразе свој став по одређеним друштвеним питањима само је додатно ојачала народну вољу док је у исто време дестабилизовала режим.
Јавна и критичка реч Митрополита Јустина према режиму Александра Вучића довела је до тога да га режимске структуре означе као непријатеља и издајника. Његов отпор и независност у односу на власт, али и врх Београдске патријаршије представљају пример који желе да угуше.
Зато се припрема сценарио по коме би на његово место био доведен нови епископ или привремени администратор, који, поред тога што би био близак режиму, својим деловањем мимо канонских норми, би поделио свештенство, парохије и народ с циљем разбијања духовног и политичког јединства Чачка, Краљева, Ужица, Горњег Милановца и целе Жичке епархије.
Митрополит Јустин данас представља један од ретких истинских бедема отпора – духовног, моралног и националног. Управо зато што не пристаје на компромисе ни са антиправославним екуменизмом, ни са безбожним глобализмом, ни са унутрашњом издајом. Стога је Митрополит Жички Јустин постао мета и унутар-цквених и унутар-државних структура које служе истим господарима.
Закључак
Увек у својој историји српски народ се ослобађао само кад је био сабран око своје Цркве. И сада је време да се народ сабере око онога што је истинито и часно. Стога је неопходно да данас станемо уз владику Јустина при чему не бранимо само човека, већ бранимо сопствену веру, достојанство и корене. Одбрана Цркве и оних који јој предано служе није само питање верског уверења, то је питање части и опстанка нас и нашег народа у целини. Јер ко данас ћути пред неправдом, нападима и прогоном ближњег, сутра ће гледати како му деци намећу туђу вољу.
Народ који поштује туђе, али неодступно стоји уз своје вредности — стоји усправно. Зато је време да се стане уз истину, уз владику, уз оно што је наше. Само тако ћемо одбранити и очувати и народ и државу, и оно што нам је најмилије на овом свету, нашу децу!
