Pročitaj mi članakZbog čega mi kažemo „malako“ (što znači „mleko“), a pišemo „moloko“? Razmišljanja nad ovim, za strance sudbonosnim pitanjem, prosipaju svetlost na istoriju ruskog jezika. No, počnimo sa suvim činjenicama.
Руски језик је језик источнословенске групе словенске гране индоевропске језичке породице, национални језик руског народа. Један је од најраспрострањенијих језика на свету – осми међу свим језицима света по укупном броју говорника и седми по броју људи који га говоре као матерњи језик. Руски је и најраспрострањенији словенски језик и најраспрострањенији језик у Европи – и географски, и по броју носилаца језика као матерњег.
Руски је званични језик у Русији, један од два службена језика Белорусије, Придњестровља, Јужне Осетије, Абхазије, Казахстана и Киргизије. Руски је главни језик међународног општења у Централној Евроазији, Источној Европи и земљама бившег Совјетског Савеза, један од шест службених језика ОУН, Унеска и других међународних организација. Сагласно Уставу Русије, руски језик је језик државотворног народа Русије. На свету руски говори свега 258,2 милиона људи.
Синтаксу руског језика одликује релативно слободан ред речи, супротстављеност једнокомпонентних и двокомпонентних структура простих реченица, присуство три врсте сложених реченица, активна улога интонационих средстава. Лексички састав руског језика је у основи исконско руски. Средства за попуњавање речничког фонда су образовање речи по сопственим моделима и позајмљенице. У ране позајмљенице спадају црквенословенизми, грецизми и турцизми. Од XVIII века преовлађују холандске, немачке и француске позајмљенице, а од ХХ века – англицизми.
У историји руског језика издвајају се три основна периода: древноруски – заједнички за руски, белоруски и украјински језик (VI—XIV век), староруски или великоруски (XIV-XVII век) и период националног руског језика (од средине XVII века). Писмо је засновано на старословенској ћирилици.
Дијалекти руског језика су груписани у два наречја: северно и јужно. Између наречја локализовани су прелазни централноруски говори, који су постали основа савременог књижевног језика. Баш овде ћемо наћи одговор на наше питање постављено на почетку: због чега Руси понекад пишу слово „о“ у речи, а изговарају „а“.
Северни и јужни говори се такође називају „окајућим“ и „акајућим“. Уосталом, разлика између „северњака“ и „јужњака“ лежи само у изговору ненаглашеног „о“. Али дијалекатске разлике међу Русима су веома мале: на северу и југу Русије, са ретким изузецима, користе се једне те исте речи – само се изговор разликује. Поређења ради, разлике у говору северњака и јужњака Италије су кудикамо веће.
Граница између северних и јужних наречја ишла је приближно линијом Ладога-Москва-Арзамас. Доцније су се „окајући“ говори проширили на Урал и Сибир; „акајући“ – на Дон и Преткавказје.
Правила руског књижевног језика уобличавала су се у XVIII-XIX веку, када је престоница био Петроград. Град на Неви су махом насељавали „северњаци“: Новгородци, Јарославци, Вологђани, становници Костроме – стога се као норме учврстише многе особености северног говора: завршетак „ого“ (уместо „ово“), ненаглашено „о“ и тако даље. Курски ђаци су до данас у недоумици: зашто у паровима звучних муклих сугласника гласу „г“ према правилима одговара „к“, а не „х“? А у Вологди се „хекање“ становника Курска (и не само њих) погрешно сматра украјинским.
Јужни говори су се реванширали после 1918. године, када је престоница Русије враћена из Петрограда у Москву. Московски говор се развио као „акајући“, јер су овамо долазили углавном Калужани, Рјазањци и Туљани. Пренос главног града поклопио се са ширењем радија – захваљујући овој новотарији, „акајући“ изговор престоничких дописника започео је тријумфални поход земљом. Због тога у наше време већина Руса изговара јужњачки (малако), а пише северњачки (молоко).
У информатичком добу, говори становника северне и прве престонице, Петрограда и Москве, приближили су се и сада се разликују тек у безначајним детаљима. На пример, рођени Московљанин каже „в булошнују за пончиками“ (то јест: „у пекару по крофне“), а рођени Петрограђанин – „в булочнују за пышками“.
Белоруски и украјински језик могу се сматрати дијалектима руског језика. Академик Андреј Зализњак је убедљиво доказао да су у Кијевској Руској постојала три самостална наречја, али је будућу поделу на руски, белоруски и украјински језик у овој тријади запазити немогуће.
Записи на брезовој кори Новгородске земље сведоче да се говор старих Новгородаца битно разликовао од говора осталих Русића. Овај северозападни дијалект је током дугих векова урастао у руски језик. Новгородска колонизација Белог мора, Сохоне, Северне Двине и Вјатке утицала је на развој каснијих „окајућих“ говора.
Становници Кијева и Черњигова, исто као и Полоцка и Бреста, Смољенска и Суздаља, говорили су другим раширеним наречјем, које је чинило основу:
– прво, Московског царства;
– друго, руског говора Велике Кнежевине Литваније (тзв. старобелоруског језика);
– треће, језика закарпатских Русина (оригиналног реликта који је сачувао обележја десетовековне старине).
Напослетку, трећи језик Древне Русије је црквенословенски, језик богослужбених књига, преведених од светих Ћирила и Методија.
Будући да су творци ћирилице били родом с територије Македоније и подвизавали се преимућствено на Балкану, црквенословенски језик садржи много јужнословенских, па чак и грчких елемената.
Истина, црквенословенски никада није био разговорни језик. Он до данас служи као језик молитве, као и образац високог књижевног стила. Премда треба напоменути да се знатан број црквенословенских речи чврсто усталио у свакодневном српском језику.
Ширећи се у различитим крајевима света, руски језик је изнедрио немало нових, оригиналних наречја. Тако је у општењу руских Помора с норвешким рибарима настао мешани „русенорск“ („русконорвешки“). У Забајкаљу, на кинеској и монголској граници, дуго је постојао кјахтински дијалект, у коме беху сједињени руска лексика и кинеска синтакса. Задивљујуће откриће етнографа био је ниниљчишки језик – руски дијалект, сачуван код Индијанаца Аљаске.
Руски језик један је од најпопуларнијих у светској књижевности и публицистици. Према регистру Индеx Транслатион, руски се нашао на четвртом месту на планети међу језицима с којих се преводи, и на седмом међу онима на које се преводи. Према бројним оценама, руски језик је заузео друго место на ранг-листи најраспрострањенијих језика интернета.
Морам вам признати да сам, као писац и поклоник руске књижевности, још више заволео свој матерњи језик када сам открио лепоту српског језика. Учећи српски језик, сетио сам се архаичних речи које моји земљаци, нажалост, скоро не употребљавају, а значење неких речи руског језика сам дубље разумео благодарећи српским речима.
