Pročitaj mi članakU vremenu kad se gube reči, a smisao zamagljuje, razgovaramo sa Vladimirom Dimitrijevićem pravoslavnim publicistom i profesorom književnosti koji je svoj javni rad vezao za Jevanđelje i kulturno pamćenje našeg naroda. Od prvih duhovnih nadahnuća i studijskih dana u Beogradu do iskustva javnog svedočenja kroz knjige i nastavu on govori o putu koji vodi ka Bogočoveku i o ceni koja se plaća kad se istina stavi iznad udobnosti. U razgovoru otvaramo teme iskušenja potrošačkog duha i krize obrazovanja smisla patriotizma i granice između ljubavi prema zavičaju i ideološke zaslepljenosti kao i o pogubnom uticaju masovnih medija na moral i jezik. Ovo je razgovor o odgovornosti intelektualca o hrabrosti da se ostane čovek sa Bogočovekom i o poruci mladima da je borba za istinu uvek lična i uvek moguća. Razgovor vodila novinar Srbin info, Nada Gladović.
Господине Димитријевићу, како бисте описали свој духовни и интелектуални пут, када сте осетили позив да се јавно ангажујете?
По одслужењу војног рока, 1989. године, стигао сам у Београд, да студирам књижевност на Филолошком факултету. Војску сам служио у Карловцу, а у Загребу, веровали или не, купио прве књиге које су ме привеле Цркви – „Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу“, Николаја Берђајева ( „Самоспознаја“), Владимира Соловјова ( „Смисао љубави“ ). Већ је било почело национално и патриотско буђење. За мене је било откровење много шта: почело је штампање забрањених књига (попут дела Николаја Берђајева, чија ме „Философија неједнакости“ „избацила из седла“, а Зоран Аврамовић је објавио „Политичке списе“ Црњанског, који је, средином тридесетих година двадесетог века, видео шта ће се десити с нама ако не заузмемо „српско становиште“). „Погледи“ су се гутали као алва – поједини бројеви у двеста хиљада примерака… И будило се партијско живовање: продавао сам, с кумом, у Кнез Михаиловој, новине Народне радикалне странке Вељка Губерине – нисам био члан, али, зар да не подржим следбенике Николе Пашића? (Наравно, била је то прва у низу мојих илузија; није ме, хвала Богу, пуно коштала. Губеринину странку преузео је Вучићев духовни отац, Војислав Шешељ). А у Кнезу шајкаче, кокарде, заставе – као алва… Па касета „Гласа Цркве“ – „Нико нема што Србин имаде“… Тада нам је изгледало да ће комунизам ускоро пасти, и да ће краљ одмах да се врати на престо, па ћемо опет бити као у доба Чика Пере (Првог, Ослободиоца)… А онда 9. март 1991. године, када смо у Вуку гледали новог Дражу (бар делимично), и јуришали на „ТВ Бастиљу“, бежали од тенкова ЈНА које је на нас слао Слоба. И – ништа. Године 1991, 1992 – ДЕПОС, престолонаследник Александар пред Скупштином Југославије, студентски протести… А све време Служба надзире, подмеће, убацује своје људе: ко неће заборавити Бранислава Лечића и његово претварање студентског бунта у „плишану револуцију“? Покојни Никола Милошевић ми је причао кад су студенти, во времја оно, са Драгољубом Мићуновићем, били код Слободана Милошевића, па проширили листу захтева, Слоба ће, гласно и јасно: „Мићуне, нисмо се овако договорили!“
ИЗАЗОВ ПРЕД ПРАВОСЛАВНИМА
Који је, по Вашем мишљењу, највећи изазов за православног човека данас?
Познати грчки духовник и проповедник, архимандрит Атанасије ( Митилинеос ), указивао је да нас, православне, највише мучи потрошачки дух:“За безбожнике рај је овде, а и пакао се може доживети овде, у зависности од тога колико си богат или сиромашан. Богатство је рај, док су глад и сиромаштво пакао – све према проповеди авангардних материјалиста. Нема потребе рећи да је такав поглед и потрага за раскошним начином живота строго антихришћанска и супротна јеванђељу. Човек који нема православну духовну оријентацију покушаваће да испуни празнину своје душе бескрајном потрагом за најновијим луксузима. Трговци непрестано измишљају и стварају нове мамце за све врсте предмета, намирница и пића да задовоље празнину савременог човека. Претходне марке, модели и укуси нису испунили празнину душе човекове (јер душа тражи Творца, а не створено), па он наставља да тражи нове укусе и нова искуства, надајући се да ће задовољити своју празнину, не схватајући да све разноликости овог вавилонског света, сва изумитељства ових главних трговаца, никада неће заситити глад и жеђ душе човекове. Ове ствари могу заситити тело и привремено узбудити неуроне, али душа не учествује у том „дијеталном режиму“. Душа хоће Творца, свога Бога, и ако Га има, онда је парче хлеба са мало маслаца довољно јер је срце испуњено благодаћу Божијом. Материјална добра су нам дата од Бога да уживамо у њима, а не да их идолизујемо као замену за Бога. Овде је очигледна празнина човековог срца које је изгнало Бога, човек који сада непрестано покушава да се засити производима цивилизације и њених такозваних луксуза.“
Мислим да је то главно искушење данас. Не само православних Срба, наравно.
КРИЗА ОБРАЗОВАЊА
Често говорите о кризи образовања. Где видите корене тог проблема у Србији?
У класичном тоталитаризму орвелијанског типа јасно се зна да је моћ у рукама државно-партијског врха, који ужива у томе да покаже потенцијале своје страховладе. Границе дозвољеног су оштро исцртане. Ипак, пошто је комунистички експеримент наслеђе просветитељства, у таквом поретку се верује у школу и образовање, макар оно било идеолошки спутано. Школа је, у складу са идејом да ће људи бити бољи што више знања имају, и даље некакав „секуларно – сакрални“ простор, а култ учитеља, као инжењера младих душа, подстиче се.
У хакслијевском „ГУЛАГ Дизниленду“ неолибералног капитализма моћ је скривенија, власт привидно „распршенија“, мада се глобалне газде знају – то су, ако ствар упростимо, банкари Ситија и Вол Стрита, као и силници из мултинационалних компанија. Страх од кредитног ропства управља поступцима већине, па нема непосредне потребе за голим насиљем над дисидентима. Довољно је медијски их игнорисати. Да би се ствари замаскирале, неолиберални капитализам, претварајући све у тржиште и робу, омогућава људима да весело скакућу, плове, лете, путују без граница. ( Сад, у доба Трећег светског рата, више није ни тако – тоталитаризам постаје све присутнији, а привида слободе је све мање ). Школа која нуди целосно образовање је све мање потребна. Капиталистима су потребни идиоти који раде за мале паре и троше. Ускоро, у доба ВИ робота, ни такви им неће бити потребни. Зато се руши школство.
Ево још повода за размишљање.
1.“Локално становништво не треба да добија високо, па чак ни средње образовање. Школе се, наравно, могу оставити. Али морају се плаћати. Програме направити такве да ученик зна што мање.“ 2. „У Русији треба дозволити рад само оним предузећима чија производња захтева нижу и средњу квалификацију. Треба затворити индустријска предузећа која радним колективима постављају високе захтеве, попут, рецимо, фирми за производњу оптике, авиона, локомотива”.
Да идентификујемо изворе цитата: онај под бројем 1. припада Адолфу Хитлеру; онај под бројем 2. је из тајног меморандума тзв. „Немачке заједнице рада”, упућеног врху Трећег Рајха 17. новембра 1941. године. Дакле, фирер и његови гаулајтери су веома бринули о школовању на окупираним словенским територијама. Ове речи треба помно читати баш у Србији, кад гледамо како нам разарају школу.
НАУЧИТЕ ПЈЕСАН
Да ли је могуће обновити културни идентитет у времену глобалних утицаја и потрошачке културе?
Имамо право на самобитност; имамо право на стваралаштво; имамо право на свој глас у чудесном хору народа Божјих. Но, ми не заборављамо у каквом добу живимо. А то је доба рата у култури. Глобализам, као нови тоталитаризам, жели да разори све традиционалне вредности, да распамети и разори све вредности од којих су народи миленијумима живели.
О томе Миодраг Павловић, један од наших највећих песника, каже у песми “Научите пјесан”:
НАУЧИТЕ ПЈЕСАН
Кроз каква друштва треба још проћи,
кроз какве људске видике,
кроз злоходнике, пауке-војнике,
кроз шуме пошасника,
кроз уши доушника,
треба још ићи уз раме дволичника,
с напасником облачити самуре,
с цариником завлачитп руке у мошње,
гледати пандуре како бију по кичми!
Свуда се дигли борци против откровења
и јашу велике коње, вребају крв,
заседају праведнике и сваког ко се јави
између човека и бога, на брвну.
Куда ће они што се клоне звери?
Браните се! Научите песму!
Уђите кроз гусле у мраморно око,
певајте, орите се, појте
и стојте мирно кад се зачује питање
ко ће међу вама да затвори врата,
славословите док се храму не пробије теме,
стаклени прозор нек се обрати мору
док не проклија сиње срце,
жаморите, жуборите, роморите,
нека вас нађе светло као срп своје снопље,
као што мученичка крв нађе своје копље,
ускликните, утројте, узхвалите,
док се и лобањи не отвори горњи вид
и песма не покуља на слеме,
попевајте, коледајте,
усред овог рата који сећање брише
научите пјесан, то је избављење!
То је, дакле, наше доба: доба рата који брише памћење. А култура је памћење које се преноси с поколења на поколење, да би потомци личили на своје претке.
ГУБИТАК КЊИГЕ
Шта губи млад човек данас када се удаљава од књиге и духовног наслеђа?
Као професор књижевности, улазим у учионице у којима седе наша лепа и паметна деца, која ће, авај, углавном да се одшколују у својој земљи, па да, јатимице, крену у бели свет за црним хлебом који неонски сија. А Србија да опусти, да нема ко у њој да живи, осим стараца и старица у реду за гробље. У јатима одлазе наши птићи, деца наша, али има још један бол: у јатима нас напуштају и наше лепе и паметне речи. И то не само у иностранству, где се забораве јер се ретко кад користе. Него, овде, у Србији, одлећу унеповрат чудесне речи овога језика. Не само што се међу младима мало читају књиге, и не само да се мисли електронским сличицама и емотиконима, званим смајлићи; него је нестао и читав свет у коме су многе речи биле саморазумљиве, пошто без њих није било стварности.
После урагана дигитализације, имамо искушење с којим се, као педагози, у учионици суочавамо: искушење онемелости, искушење све веће убогости лексичког фонда међу ђацима којима предајемо.
Пре но што приступим Шантићевој „Вечери на шкољу“, са свом лепотом њене еуфоничности и експресивности, кренем да проверим које су речи непознате ученицима трећег разреда друштвено-језичког смера Гимназије у Чачку, углавном солидним и спремним на сарадњу. Био сам запањен кад сам схватио шта је нејасно трећацима! Наравно, реч „пук“ (обичан народ) им не може бити јасна, осим ако се не сете „Горског вијенца“ и тумачења Његошевих стихова: „Пучина је стока једна грдна.“ Али, кад увидите да они не разумеју ни „пучина плава спава“ (морска пучина!), ни „хрид“, ни „трне“ (мисле да то има везе са трњењем у руци или нози, а не са утрнућем сунчеве светлости), или да не схватају да је инфинитив од „дршће“ – дрхтати, а да инфинитив од „ишту“ није „иштати“ него искати, ствари постају озбиљније. И професор мора да се забрине.
Време је да, како знамо и умемо, почнемо велику борбу за речи. То ће бити једна од кључних битака за будућност наше деце, једину будућност коју имамо.
ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋА ОБНОВА?
Како оцењујете тренутно стање у српском друштву – да ли постоји простор за истинску националну обнову?
Режим Александра Вучића, србомрзачка творевина Запада маскирана у „ћацилендски патриотизам“, велика је наша несрећа. Али, Вучић пролази, а српско питање ће, са Божјом помоћу, да се решава до краја историје и Другог Христовог доласка. Зато се не смемо концентрисати само на Вучића, ситног лакрдијаша кроз чији демонизам дувају, како би поводом Шћепана Малог рекао професор Ломпар, епохални ветрови нихилизма. Треба гледати даље и дубље.
Судба Срба је судбина Јова, страдалника старозаветнога, праслике Христа.
Бивши римокатолички монах, који се обратио у православну веру, архимандрит Гаврило (Бунге) о Књизи о Јову каже јасно и једноставно:“Бог није желео да човек буде кушан, али је допустио да се искушење догоди. Када је, дакле, човеку дао заповест, не скривајући од њега последице њеног преступања, Бог је пред Својим створењем отворио ону димензију коју ми називамо слободом, а заједно с њом – и могућност искушавања слободом. Књига о Јову покушава да одговори на питање – како је то постало могуће. У њеном величанственом уводном делу ђаво се појављује у улози клеветника, захтевајући од Бога да коренито испита Јовову верност, и Бог допушта ово испитивање. Чини се да различита искушења, којима ће затим бити изложен Јов, дотичу само његово материјално благостање и телесно здравље. Међутим, из речи Јовових пријатеља и, још јасније, из прекора његове жене, видимо на шта би ова страдања требало да подстакну Јова: на противљење Богу. Овакав исход је предсказивао клеветник – ђаво, али је погрешио. Иако жели да се објасни са Богом, Јов не хули на Њега. Он чак призива Бога против Њега Самог, као сведока своје невиности. На крају књиге, и Бог и Јов бивају оправдани, што може изгледати веома чудно свести савременог човека. Јов указује част Богу, поштујући Бога као Бога, не тражећи никакво рационално објашњење Његове несхватљиве тајне. Бог, са Своје стране, оправдава Свог верног слугу Јова: само је Јов говорио истину о Богу!“
И таква је истина о српском народу, са свим његовим гресима и слабостима: то је народ који је Јов. Тај народ не тражи од Бога рационално тумачење своје патње, него исповеда Истину Која Христос. Богочовек Распети и Васкрсли не да Србима да нестану са историјске позорнице, и стално их диже из мртвих. Српска историја, историја о Јову, оправдава и Бога и Јова. Зато се не смемо предати. Обнова нашег народа је могућа, али морамо ићи путем Јова – не одрећи се Христа, и знати да ће зло бити побеђено.
ПРИТИСАК ВЕЛИКИХ СИЛА
Србија је стално под притиском великих сила. Где је излаз из тог геополитичког стезања?
Стезање ће трајати, али ми не смемо попуштати. Ако је нешто важно, границе су важне, мада србски идиоти (у античком значењу те речи – они који не брину о пословима заједнице) од настанка несрећне Југославије о томе нису много мислили.
Кад су 1939. године правили Бановину Хрватску, у њу су укључили територије које никад нису биле хрватске, са све Дубровником.
Исто су то чинили и кад су, као Титове слугерање, правили авнојевске границе, за које су тврдили да су само административне, и да ћемо „ћувати братство и јединство као зјеницу ока свога”, као што им рече Дебели Мртвац Гроз. Тако је нека ништарија, мајор из Краљева, Душан Ристић, на конгресу АСНОС-а у Београду у јесен 1944. године претио оним својим сународницима који су се занимали за границе: “Морамо пречистити са свима онима који данас нама чангризају, те причају: Не знам докле ће границе бити, чије ће Косово бити, надвладаће нас Хрвати! (…) Свесне народне масе прегазиће све те шпекулације”.
Касније, кад се распадала Југославија, границе шумске скупштине брозоглаваца, цртане у Јајцу 1943, постале су итекако важне. О томе је, још почетком деведесетих година прошлог века, писао блистави србски ум у дијаспори, др Марко С. Марковић: “Будимо свесни да је „српска кривица” била измишљена западном пропагандом и запечаћена за столом европске Арбитражне комисије којом је председавао Робер Бадентер. Завршни акт Хелсиншке конференције захтева преговоре међу суседима пре стварања нових држава. Али онима који су одлучивали о нашој судбини није био циљ мир него рат. Стога је Бадентер пронашао једну стару изреку римског права: “Ut possidetis iuris” (Дословно: „Као што имате”. Или: „По праву којим већ располажете”).
А шта Изетбеговић „већ има”? Има Босну, коју је Тито, по своме ћефу, прогласио републиком и за собом оставио. Значи, сва правничка комедија Арбитражне комисије се сводила на признање тог наследства. Тиме је уједно, са сигурношћу, изазван и рат на тој територији. Теоријски, преговори нису одбачени, али ако буду неуспешни или уколико до њих уопште не дође, границе федералних република су, по том начелу, морале бити аутоматски признате као државне. Другим речима, преговори су били обезвређени. У интересу Туђмана и Изетбеговића је било да преговоре избегну. Утолико пре, што је Бадентер прецизирао да, после признања нових држава, Срби неће имати право да силом мењају границе. Ето како су једним правним триком Срби од опљачканих постали пљачкаши и од нападнутих унапред били жигосани као нападачи.”
Због „небитних” граница протераше Србе из нове НДХ, и толико људи погибе у страшном рату за југословенско наслеђе.
Зато, без обзира на притиске великих сила, морамо бранити своје границе.
ЗЛО МЕДИЈА
Колико медији сносе одговорност за духовну и моралну кризу друштва?
Медији у Србији руши све пред собом. Они постају својеврсни медији „свакодневног сатанизма“. Треба прекорачити границе, погазити сваки морал. Са којим циљем? Зато што онда нема наде за народ огрезао у бестиђе. Свети Јован Лествичник је говорио да је велика милост Божја што је женама дао стид, иначе се нико не би спасао. А данас? Разврат је разјео све. На форумима који се баве, наводно, породицом и породичним односима могу се наћи и овакви – женски – коментари: „Нисам за те свингерске оргије по клубовима, али који пут у животу нешто ново пробати мислим да по мој брак никако не би било лоше.“
Србија, наша отаџбина, већ одавно је престала да личи на себе негдашњу – земљу побожног, поштеног и радног света, који зна за образ и хришћанску солидарност, који светињу породице држи изнад свега, настојећи да и будућим поколењима преда исти систем вредности. Србија данас је земља изругивања свему светом и честитом, у којој се јавни делатници не либе да јавно показују своје наложнице, у којој је вулгарност најниже врсте постала свакодневица (како каже Пол Вирилио, изворно значење речи „опсцен“ нема везе са сексуалним просташтвом; „опсцен“ првобитно значи „злослутан“, и друштво које разврат претвори у норму мора да очекује све врсте насиља и злочина). Људима који овде живе не нуди се смисао живота у раду и стваралаштву; код њих се не негују родољубље и солидарност; они треба да буду само „дигестивни тубуси“ чија је једина свакодневица ријалити шоу. У том и таквом окружењу, многи губе смисао живота, и каткад постају опасни и по себе и по околину. Преко милион људи у нас узима разне врсте „лекова за живце“, јер не могу да поднесу свет у коме су, свет препун неправде, насиља, зла и медијске манипулације. Многи дижу руку на себе; неки постају убице. ( Сетимо се само злочина у младеновачким селима и „Рибникара“ 2023. године! ) Зато сам увек говорио: Србија ће почети да се препорађа кад се укроти зло медија.
СУШТИНА ПАТРИОТИЗМА
Где је граница између здравог патриотизма и искушења национализма?
Патриотизам је истинска љубав према земљи отаца ( patres ), a љубав према земљи отаца је стваралачки огањ, о коме Иван Иљин пише у својој књизи „О суштини правне свести“: „Оно на шта је усмерена моја љубав према отаџбини је духовни живот мога народа, његова стваралачка дела и услови за њих неопходни (материјални, културни и политички). Не народ сам по себи, него народ који води духовни живот, и не само живот народа, него живот заиста духовни, и духовно висок, и не само услови живота -земља, и клима, и привреда, и организација, и власт, и закони, – него све то као оно што је дато духа ради и створено духом и због духа. Управо духовни живот и јесте оно због чега и зашто је могуће и треба волети свој народ, борити се за њега и погинути за њега. Кроз њега све добија свој истински значај и праву вредност. У њему је суштина родине, она суштина коју треба волети више но себе, за коју вреди живети управо зато што за њу вреди и умрети. Са њим заиста треба сјединити и свој живот, и своју судбу, управо зато што он (духовни живот, нап. В. Д.) има објективну вредност пред лицем Божјим. Духовни живот мог народа и дела њиме саздана су важни, неопходни и драгоцени сами по себи, због чега су и универзални: не само за мене, него и за мене, и за мој народ, и не само за мој народ, него свагда и за све, за све људе који сада живе и који ће било када живети. (…)Нико не може другом човеку указати на његову родину – ни васпитачи, ни пријатељи, ни јавно мнење, ни државна власт. Патриотизам је стање духовно, и зато он може да се јави једино самостално, у аутономном поретку – у личном, али аутентичном и предметном духовном искуству. Свака наредба споља може само да смета том искуству или да доведе до несрећне симулације. Не може се волети по принуди и туђем наређењу: љубав може да се јави једино „сама“, у лакој и природној предметној радости која пробуђује и гањава душу. Та предметна радост или обасјава човека – и тада он постаје живи орган вољеног предмета и не оптерећује се њиме, него се радује својој срећи, или мимоилази његову душу – и тада ништа не може да му помогне.“
То је патриотизам. А мржња према другима, онаква какве има код балканских србофоба, је шовинизам. Она никоме није потребна.
ПРАВОСЛАВНА ВЕРА И ОБНОВА
Како православна вера може бити темељ друштвене и националне обнове?
Наша обнова је могућа само ако се Срби врате Христу, своме Богу. У једном од подсећа шта Срби дугују Сину Божјем, коме су посветили своју историју и своје задужбине:“Пре свега Срби дугују Христу све своје највеће људе. Само свети људи и свете жене код Срба су се уздигли до величине, која се види из далеких времена и поколења. А светост је од Христа Господа; од Његове свете вере. Кад би се рекло, да Срби дугују Христу само светога Саву, духовнога кнеза и крманоша живота српскога народа до данас, па би дуг био неисплатив. А Свети Сава није усамљена звезда, осветљена Сунцем Христом; око Саве стоји цео рој сјајних звезда, сјајних светитеља српских.
Још Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима. Христу дугују и разумевање природе не кроз природу него кроз Бога; и разумевање судбе људи и народа не кроз материјалне узроке него кроз моралне и духовне. Једном речју: сву истину о овоме и ономе свету Срби дугују Христу. А у погледу владања све дугују Христовој науци. Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове.
Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски. Јер ти обичаји нису само накит живота но прави и главни морално – законски поредак, који чува живот народа српског од распадања, збрке и трулежи.
Још Срби дугују Христу надахнуће за уметничке изразе своје душе и својих идеала у песмама, пословицама, причама, у творевинама ума свога и руку својих.
Још Срби дугују Христу епопеју свога првога царства, и епопеју робовања, и епопеју ослобођења. То јест дугују прве и потоње државе своје, мудрост у стварању држава, херојску трпељивост и визионарско надање у време робовања, као и јуначку издрживост и пожртвовање у време ослобођења.
Јесам ли све побројао? Ни из далека. Тек сам почео списак српских дуговања Христу. Но, мислим, дао сам ти путоказ, по коме ћеш и сам моћи рачунати остала дуговања народа твога Христу Спаситељу. Па кад будеш успео да побројиш сва српска дуговања Христу, онда окрени листу и поброј сва Христова потраживања од Срба. Мисли и питај се: шта Христос тражи од Срба?“
То питање важи и за нас, данас.
ОПАСНО ЈЕ ЗАБОРАВИТИ
Постоји ли опасност да народ заборави страдално искуство, од Јасеновца до Косова, и шта то значи за будућност?
Ништа не смемо заборавити – ни протеривање Срба из НДХ, Павелићеве и Туђманове, ни Косовски завет.
Јелена Гускова, стручњак за историју балканских сукоба, показује како како се Павелићев злочин поновио у Туђмановој Хрватској:„Рехабилитована је усташка традиција: симболи нове Хрватске понављали су симболе фашистичке НДХ, формирано је друштво ’Хрватски домобрани’, рехабилитовани поједини ратни злочинци из Другог светског рата (попут усташког министра просвете Мила Будака, Драгана Мујића који је убио око четири стотине Срба и других), оскрнављени споменици жртвама фашизма и партизанска гробља. Само у Далмацији порушено је преко 2.000 споменика жртвама фашизма. Мењани су називи села, улица, предузећа, где год је постојећи назив на овај или онај начин асоцирао на присуство Срба. Појавили су се кафеи и ресторани под називом ’U’ (што је усташка ознака), у многим касарнама, јавним установама и на јавним местима окачени су портрети Анте Павелића. Функционерима усташког покрета из времена НДХ Фрањо Туђман је поверио високе функције: Иво Ројница, одликован од Павелића, произведен је у хрватског амбасадора у Аргентини. Ројница је изјавио како би све што је чинио од 1941. до 1945. опет поновио. Идеолог негдашње усташке омладине Винко Николић постао је члан парламента. Хрватска је чак и свој национални празник почела да обележава 10. априла, на дан проглашења некадашње НДХ. Политички секретар Хрватске странке права Иван Габелица истицао је: ’Из прогона, крви, и суза Хрвата уздигао се Анте Павелић. Тако и данас против Срба треба користити средства која је Павелић проповиједао и уз чију је помоћ довео до стварања НДХ’“
Срби су заувек протерани из Хрватске. Што је почео Анте Старчевић, наставио је Анте Павелић, а довршио Фрањо Туђман. Иза Павелића и Туђмана стајао је Запад, пре свега англосаксонски. И тако је и данас. Томе служи настојање да се изврши ревизија историје и смањи број жртава Јасеновца. Али, ми то морамо имати у виду. И стално, неодустајно, сведочити – ако хоћемо да нас се Новомученици не одрекну пред Богом и Небеском Србијом.
Што се тиче Косова и Завета, Жарко Видовић пише:„Чување заједнице је чување Небеског царства. Преданост заједници је преданост Небеском царству. Народ као заједница, и то духовна, не може пропасти док је веран Небеском царству, док чува то Небеско царство. Јер то Царство је искон, завичај, чувар и храна народа као духовне заједнице. Косовски завет каже: нека пропадне царство земаљско, али Небеско царство чувајте! Или тачније: за Небеско царство се борите! Небеско царство о којем говори Косовски завет је – свечаност. Та свечаност има и своје име: Божанска Литургија“.
Зато су Срби народ који је, пре свега литургијски, опстао, упркос силама зла и уништења које су на њега насртале.
И опстаће, и на Косову и Метохији и свуда, ако остане веран Богу и себи, ако не дозволи да га, како рече Владика Николај, покрије језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом. А за то – Господу се помолимо!
УТИЦАЈИ И ПОДСТИЦАЈИ
Која личност или књига је највише утицала на ваш животни и духовни пут?
Иако сам грешан и недостојан, као и код сваког хришћанина, на мене је највише утицала личност Богочовека Христа, нашег, како рече Његош, „преблагог, тихог Учитеља“, и Његова реч у Новом завету. Из тога проистиче и утицај Христовог Србина, Светог владике Николаја, као и оца Јустина Ћелијског. Ту су и наши духовници, попут владике будимског Данила, оца Саве из Вазнесења под Овчаром, оца Љубе Петровића из Мисионарске школе у Невском, итд. Бивао сам свестан, много мање но што би требало, да се зовем хришћанин, али да, како рече Владика Николај, носим славну фирму на празном дућану. Па ипак, држао сам се савета Светог Јустина Ћелијског ( наравно, колико сам могао) – да, ако и паднем, останем уз Христа макар једном сузом и уздахом.
УЛОГА ИНТЕЛЕКТУАЛЦА
Како данас видите улогу интелектуалаца – имају ли они обавезу да јавно сведоче истину, макар била непопуларна?
Смисао деловања интелектуалца је да увек и свагда, пропитује моћ и владајуће наративе, држећи се чвврстих моралних ставова. А о нашем „мудрацу“, какав се уобличио под комунизмом и какав наставља да се уобличава у доба Вучићевог „национал-ћацизма“, говори Мило Ломпар, чији је „Дух самопорицања“ манифест истине о нашој култури у сумраку српске историје: “Постоји ли национална интелигенција у нас? Јер, није довољно нешто ЗНАТИ, неопходно је и ПОНАШАТИ СЕ у складу са тим знањем. Они који се понашају трпе последице за које већина националних интелектуалаца није спремна.
Тако је наш национални интелектуалац – како је писао Слободан Јовановић – нека врста ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦА. У мојој књизи сам га описао као неког ко има психологију МАРВЕНОГ ТРГОВЦА: кило – за – кило. Упитан зашто није поднео оставку, један полуинтелектулац – бележи Слободан Јовановић – рекао је: “Ко би се одмакао од пуног чанка“. Национални интелектуалац би био неко ко опстаје у ситуацији када су – како каже наслов једне лепе песме Растка Петровића – „сви чанци празни“. Ако тако поступа долази у сукоб са општим кретањем: Михаило Ђурић, Никола Милошевић. Јер самим својим постојањем ПОКАЗУЈЕ шта марвени трговци, замаскирани у интелектуалне торбаре, замаскирани академијама, наградама, комисијама, жиријима, племенским савезима, никако не чине“.
Авај, имали смо многе који су служили сваком коме је требало служити да би се остало „у игри“, по начелу исказаном у стиховима убојитог епиграма – епитафа за Јашу Продановића: „Краљу веран, Титу одан, / овде лежи Јаша Продан“.
Велики број „Јаша Проданих“ постао је то што јесте из лукративних разлога, из жеље да се, ни под једном влашћу, не одмичу од пуног чанка. Зато су врло често свесно служили антисрпским интересима, окрећући ћурак наопако и повијајући се како ветар дува. А дувао је, бар у последњих стотинак година, углавном против нас.
Додуше, не сме се заборавити да је било и оних који су се, на путу штетном по свој народ, нашли зато што су искрено веровали у заблуде, а не из најбаналнијих личних интереса. Наш познати историчар, др Драгољуб Живојиновић, у интервјуу за мајску „Геополитику“ 2012. године, говори о српским интелектуалцима који су учествовали у стварању Југославије: „Нажалост, многи од њих су били праве „замлате“. Неки су били истински умни људи, као на пример Слободан Јовановић и Јован Цвијић, али нису препознавали политичку реалност, или су, можда, погрешне идеје ширили под утицајем интереса супротних српским. Тако су тврдили да су Срби, Хрвати и Словенци исти народ са различитим именима, а заборављали су на њихове различите културе, историјске традиције и религије, чиме су обманули народ и државнике који су их следили. Зато српске интелектуалце сматрам једнако одговорним колико и Пашића и престолонаследника. Нико од њих о уједињењу није питао српски народ, који је добро осећао да срља у творевину супротну српским интересима.“
За крај, како је рекао покојни Кијук, узор и учитељ слободе:“Највише што може да постигне српски интелектуалаца је да га не воле, али да га уважавају“. И то је позиција Дон Кихота. Лаза Костић, још један од наших Дон Кихота, написао је песму о витезу од Манче, чија последња строфа гласи: „Ал’ кад видим паметаре,/где с’ клањају шупљој сили;/ кад јунаке видим старе/ где их скоцка наслад гњили,/ те сад оно пале, жаре,/ чем’ су били борци чили;/ да желуцу није сметње/мач отпашу са бедрине; –/ такве слике нису вредне
будалине Саведрине.“ Дакле, интелектуалац мора бити Дон Кихот, који не сме да отпаше мач како би служио свом желуцу. Иначе, није интелектуалац.
ПОРУКА МЛАДИМА
Шта бисте поручили младим људима у Србији који трагају за смислом и вредностима?
Важно је борити се. Важно је не предавати се. Јер, руска изрека је јасна – и један на бојном пољу је ратник. Колико год година да имамо, ми смо заточници Христа Бога и Небеске Србије, и дужни да сведочимо Истину Која је Правда, и Која држи, како вели народна изрека, земљу и градове. Свако од нас ће, кад умре, изаћи пред Бога и претке, и има оних који ће се вечно стидети, и оних који ће се вечно радовати, јер се нису полакомили за лажима и утварама пролазног света, него су знали које царство је замалена, а које увек и довека. Зато – доста кукања. Него, као Беранже из Јонесковог „Носорога“, макар и сами, останимо уз Истину. Ако се сећате, у Јонесковој драми апсурда, која алегоријски говори о омасовљењу фашизма, сви око Беранжеа постају носорози; напуштају га чак и жена и најбољи пријатељ, кад им се учини да је лепо бити носорог јер је то већинско опредељење. Беранже се гледа у огледалу, сумња у свој идентитет, помисли да је, тако сам, можда чудовиште. С тугом изговара: „Авај, никад нећу постати носорог, никад, никад. Не могу више да се променим“. Па ипак, кад схвати да је то он онакав какав јесте и какав мора остати, поскочи, врати се свом човештву, макар и самотничком, и узвикне: “Бранићу се од целог света, борићу се против целог света! Ја сам последњи човек и остаћу то до краја! Не предајем се!“
Са Богочовеком, свако може да остане човек, чак и када је, на први поглед, сам. Или, како рече Владика Николај:“За крст часни и слободу,/ Бог ти збори, Србине:/“Ја сам с тобом, буди храбар,/ само држ` се Истине“.“
