Pročitaj mi članakU vremenu kad se gube reči, a smisao zamagljuje, razgovaramo sa Vladimirom Dimitrijevićem pravoslavnim publicistom i profesorom književnosti koji je svoj javni rad vezao za Jevanđelje i kulturno pamćenje našeg naroda. Od prvih duhovnih nadahnuća i studijskih dana u Beogradu do iskustva javnog svedočenja kroz knjige i nastavu on govori o putu koji vodi ka Bogočoveku i o ceni koja se plaća kad se istina stavi iznad udobnosti. U razgovoru otvaramo teme iskušenja potrošačkog duha i krize obrazovanja smisla patriotizma i granice između ljubavi prema zavičaju i ideološke zaslepljenosti kao i o pogubnom uticaju masovnih medija na moral i jezik. Ovo je razgovor o odgovornosti intelektualca o hrabrosti da se ostane čovek sa Bogočovekom i o poruci mladima da je borba za istinu uvek lična i uvek moguća. Razgovor vodila novinar Srbin info, Nada Gladović.
Gospodine Dimitrijeviću, kako biste opisali svoj duhovni i intelektualni put, kada ste osetili poziv da se javno angažujete?
Po odsluženju vojnog roka, 1989. godine, stigao sam u Beograd, da studiram književnost na Filološkom fakultetu. Vojsku sam služio u Karlovcu, a u Zagrebu, verovali ili ne, kupio prve knjige koje su me privele Crkvi – „Kazivanja jednog bogotražitelja svom duhovnom ocu“, Nikolaja Berđajeva ( „Samospoznaja“), Vladimira Solovjova ( „Smisao ljubavi“ ). Već je bilo počelo nacionalno i patriotsko buđenje. Za mene je bilo otkrovenje mnogo šta: počelo je štampanje zabranjenih knjiga (poput dela Nikolaja Berđajeva, čija me „Filosofija nejednakosti“ „izbacila iz sedla“, a Zoran Avramović je objavio „Političke spise“ Crnjanskog, koji je, sredinom tridesetih godina dvadesetog veka, video šta će se desiti s nama ako ne zauzmemo „srpsko stanovište“). „Pogledi“ su se gutali kao alva – pojedini brojevi u dvesta hiljada primeraka… I budilo se partijsko živovanje: prodavao sam, s kumom, u Knez Mihailovoj, novine Narodne radikalne stranke Veljka Guberine – nisam bio član, ali, zar da ne podržim sledbenike Nikole Pašića? (Naravno, bila je to prva u nizu mojih iluzija; nije me, hvala Bogu, puno koštala. Guberininu stranku preuzeo je Vučićev duhovni otac, Vojislav Šešelj). A u Knezu šajkače, kokarde, zastave – kao alva… Pa kaseta „Glasa Crkve“ – „Niko nema što Srbin imade“… Tada nam je izgledalo da će komunizam uskoro pasti, i da će kralj odmah da se vrati na presto, pa ćemo opet biti kao u doba Čika Pere (Prvog, Oslobodioca)… A onda 9. mart 1991. godine, kada smo u Vuku gledali novog Dražu (bar delimično), i jurišali na „TV Bastilju“, bežali od tenkova JNA koje je na nas slao Sloba. I – ništa. Godine 1991, 1992 – DEPOS, prestolonaslednik Aleksandar pred Skupštinom Jugoslavije, studentski protesti… A sve vreme Služba nadzire, podmeće, ubacuje svoje ljude: ko neće zaboraviti Branislava Lečića i njegovo pretvaranje studentskog bunta u „plišanu revoluciju“? Pokojni Nikola Milošević mi je pričao kad su studenti, vo vremja ono, sa Dragoljubom Mićunovićem, bili kod Slobodana Miloševića, pa proširili listu zahteva, Sloba će, glasno i jasno: „Mićune, nismo se ovako dogovorili!“
IZAZOV PRED PRAVOSLAVNIMA
Koji je, po Vašem mišljenju, najveći izazov za pravoslavnog čoveka danas?
Poznati grčki duhovnik i propovednik, arhimandrit Atanasije ( Mitilineos ), ukazivao je da nas, pravoslavne, najviše muči potrošački duh:“Za bezbožnike raj je ovde, a i pakao se može doživeti ovde, u zavisnosti od toga koliko si bogat ili siromašan. Bogatstvo je raj, dok su glad i siromaštvo pakao – sve prema propovedi avangardnih materijalista. Nema potrebe reći da je takav pogled i potraga za raskošnim načinom života strogo antihrišćanska i suprotna jevanđelju. Čovek koji nema pravoslavnu duhovnu orijentaciju pokušavaće da ispuni prazninu svoje duše beskrajnom potragom za najnovijim luksuzima. Trgovci neprestano izmišljaju i stvaraju nove mamce za sve vrste predmeta, namirnica i pića da zadovolje prazninu savremenog čoveka. Prethodne marke, modeli i ukusi nisu ispunili prazninu duše čovekove (jer duša traži Tvorca, a ne stvoreno), pa on nastavlja da traži nove ukuse i nova iskustva, nadajući se da će zadovoljiti svoju prazninu, ne shvatajući da sve raznolikosti ovog vavilonskog sveta, sva izumiteljstva ovih glavnih trgovaca, nikada neće zasititi glad i žeđ duše čovekove. Ove stvari mogu zasititi telo i privremeno uzbuditi neurone, ali duša ne učestvuje u tom „dijetalnom režimu“. Duša hoće Tvorca, svoga Boga, i ako Ga ima, onda je parče hleba sa malo maslaca dovoljno jer je srce ispunjeno blagodaću Božijom. Materijalna dobra su nam data od Boga da uživamo u njima, a ne da ih idolizujemo kao zamenu za Boga. Ovde je očigledna praznina čovekovog srca koje je izgnalo Boga, čovek koji sada neprestano pokušava da se zasiti proizvodima civilizacije i njenih takozvanih luksuza.“
Mislim da je to glavno iskušenje danas. Ne samo pravoslavnih Srba, naravno.
KRIZA OBRAZOVANJA
Često govorite o krizi obrazovanja. Gde vidite korene tog problema u Srbiji?
U klasičnom totalitarizmu orvelijanskog tipa jasno se zna da je moć u rukama državno-partijskog vrha, koji uživa u tome da pokaže potencijale svoje strahovlade. Granice dozvoljenog su oštro iscrtane. Ipak, pošto je komunistički eksperiment nasleđe prosvetiteljstva, u takvom poretku se veruje u školu i obrazovanje, makar ono bilo ideološki sputano. Škola je, u skladu sa idejom da će ljudi biti bolji što više znanja imaju, i dalje nekakav „sekularno – sakralni“ prostor, a kult učitelja, kao inženjera mladih duša, podstiče se.
U hakslijevskom „GULAG Diznilendu“ neoliberalnog kapitalizma moć je skrivenija, vlast prividno „raspršenija“, mada se globalne gazde znaju – to su, ako stvar uprostimo, bankari Sitija i Vol Strita, kao i silnici iz multinacionalnih kompanija. Strah od kreditnog ropstva upravlja postupcima većine, pa nema neposredne potrebe za golim nasiljem nad disidentima. Dovoljno je medijski ih ignorisati. Da bi se stvari zamaskirale, neoliberalni kapitalizam, pretvarajući sve u tržište i robu, omogućava ljudima da veselo skakuću, plove, lete, putuju bez granica. ( Sad, u doba Trećeg svetskog rata, više nije ni tako – totalitarizam postaje sve prisutniji, a privida slobode je sve manje ). Škola koja nudi celosno obrazovanje je sve manje potrebna. Kapitalistima su potrebni idioti koji rade za male pare i troše. Uskoro, u doba VI robota, ni takvi im neće biti potrebni. Zato se ruši školstvo.
Evo još povoda za razmišljanje.
1.“Lokalno stanovništvo ne treba da dobija visoko, pa čak ni srednje obrazovanje. Škole se, naravno, mogu ostaviti. Ali moraju se plaćati. Programe napraviti takve da učenik zna što manje.“ 2. „U Rusiji treba dozvoliti rad samo onim preduzećima čija proizvodnja zahteva nižu i srednju kvalifikaciju. Treba zatvoriti industrijska preduzeća koja radnim kolektivima postavljaju visoke zahteve, poput, recimo, firmi za proizvodnju optike, aviona, lokomotiva”.
Da identifikujemo izvore citata: onaj pod brojem 1. pripada Adolfu Hitleru; onaj pod brojem 2. je iz tajnog memoranduma tzv. „Nemačke zajednice rada”, upućenog vrhu Trećeg Rajha 17. novembra 1941. godine. Dakle, firer i njegovi gaulajteri su veoma brinuli o školovanju na okupiranim slovenskim teritorijama. Ove reči treba pomno čitati baš u Srbiji, kad gledamo kako nam razaraju školu.
NAUČITE PJESAN
Da li je moguće obnoviti kulturni identitet u vremenu globalnih uticaja i potrošačke kulture?
Imamo pravo na samobitnost; imamo pravo na stvaralaštvo; imamo pravo na svoj glas u čudesnom horu naroda Božjih. No, mi ne zaboravljamo u kakvom dobu živimo. A to je doba rata u kulturi. Globalizam, kao novi totalitarizam, želi da razori sve tradicionalne vrednosti, da raspameti i razori sve vrednosti od kojih su narodi milenijumima živeli.
O tome Miodrag Pavlović, jedan od naših najvećih pesnika, kaže u pesmi “Naučite pjesan”:
NAUČITE PJESAN
Kroz kakva društva treba još proći,
kroz kakve ljudske vidike,
kroz zlohodnike, pauke-vojnike,
kroz šume pošasnika,
kroz uši doušnika,
treba još ići uz rame dvoličnika,
s napasnikom oblačiti samure,
s carinikom zavlačitp ruke u mošnje,
gledati pandure kako biju po kičmi!
Svuda se digli borci protiv otkrovenja
i jašu velike konje, vrebaju krv,
zasedaju pravednike i svakog ko se javi
između čoveka i boga, na brvnu.
Kuda će oni što se klone zveri?
Branite se! Naučite pesmu!
Uđite kroz gusle u mramorno oko,
pevajte, orite se, pojte
i stojte mirno kad se začuje pitanje
ko će među vama da zatvori vrata,
slavoslovite dok se hramu ne probije teme,
stakleni prozor nek se obrati moru
dok ne proklija sinje srce,
žamorite, žuborite, romorite,
neka vas nađe svetlo kao srp svoje snoplje,
kao što mučenička krv nađe svoje koplje,
uskliknite, utrojte, uzhvalite,
dok se i lobanji ne otvori gornji vid
i pesma ne pokulja na sleme,
popevajte, koledajte,
usred ovog rata koji sećanje briše
naučite pjesan, to je izbavljenje!
To je, dakle, naše doba: doba rata koji briše pamćenje. A kultura je pamćenje koje se prenosi s pokolenja na pokolenje, da bi potomci ličili na svoje pretke.
GUBITAK KNJIGE
Šta gubi mlad čovek danas kada se udaljava od knjige i duhovnog nasleđa?
Kao profesor književnosti, ulazim u učionice u kojima sede naša lepa i pametna deca, koja će, avaj, uglavnom da se odškoluju u svojoj zemlji, pa da, jatimice, krenu u beli svet za crnim hlebom koji neonski sija. A Srbija da opusti, da nema ko u njoj da živi, osim staraca i starica u redu za groblje. U jatima odlaze naši ptići, deca naša, ali ima još jedan bol: u jatima nas napuštaju i naše lepe i pametne reči. I to ne samo u inostranstvu, gde se zaborave jer se retko kad koriste. Nego, ovde, u Srbiji, odleću unepovrat čudesne reči ovoga jezika. Ne samo što se među mladima malo čitaju knjige, i ne samo da se misli elektronskim sličicama i emotikonima, zvanim smajlići; nego je nestao i čitav svet u kome su mnoge reči bile samorazumljive, pošto bez njih nije bilo stvarnosti.
Posle uragana digitalizacije, imamo iskušenje s kojim se, kao pedagozi, u učionici suočavamo: iskušenje onemelosti, iskušenje sve veće ubogosti leksičkog fonda među đacima kojima predajemo.
Pre no što pristupim Šantićevoj „Večeri na školju“, sa svom lepotom njene eufoničnosti i ekspresivnosti, krenem da proverim koje su reči nepoznate učenicima trećeg razreda društveno-jezičkog smera Gimnazije u Čačku, uglavnom solidnim i spremnim na saradnju. Bio sam zapanjen kad sam shvatio šta je nejasno trećacima! Naravno, reč „puk“ (običan narod) im ne može biti jasna, osim ako se ne sete „Gorskog vijenca“ i tumačenja Njegoševih stihova: „Pučina je stoka jedna grdna.“ Ali, kad uvidite da oni ne razumeju ni „pučina plava spava“ (morska pučina!), ni „hrid“, ni „trne“ (misle da to ima veze sa trnjenjem u ruci ili nozi, a ne sa utrnućem sunčeve svetlosti), ili da ne shvataju da je infinitiv od „dršće“ – drhtati, a da infinitiv od „ištu“ nije „ištati“ nego iskati, stvari postaju ozbiljnije. I profesor mora da se zabrine.
Vreme je da, kako znamo i umemo, počnemo veliku borbu za reči. To će biti jedna od ključnih bitaka za budućnost naše dece, jedinu budućnost koju imamo.
DA LI JE MOGUĆA OBNOVA?
Kako ocenjujete trenutno stanje u srpskom društvu – da li postoji prostor za istinsku nacionalnu obnovu?
Režim Aleksandra Vučića, srbomrzačka tvorevina Zapada maskirana u „ćacilendski patriotizam“, velika je naša nesreća. Ali, Vučić prolazi, a srpsko pitanje će, sa Božjom pomoću, da se rešava do kraja istorije i Drugog Hristovog dolaska. Zato se ne smemo koncentrisati samo na Vučića, sitnog lakrdijaša kroz čiji demonizam duvaju, kako bi povodom Šćepana Malog rekao profesor Lompar, epohalni vetrovi nihilizma. Treba gledati dalje i dublje.
Sudba Srba je sudbina Jova, stradalnika starozavetnoga, praslike Hrista.
Bivši rimokatolički monah, koji se obratio u pravoslavnu veru, arhimandrit Gavrilo (Bunge) o Knjizi o Jovu kaže jasno i jednostavno:“Bog nije želeo da čovek bude kušan, ali je dopustio da se iskušenje dogodi. Kada je, dakle, čoveku dao zapovest, ne skrivajući od njega posledice njenog prestupanja, Bog je pred Svojim stvorenjem otvorio onu dimenziju koju mi nazivamo slobodom, a zajedno s njom – i mogućnost iskušavanja slobodom. Knjiga o Jovu pokušava da odgovori na pitanje – kako je to postalo moguće. U njenom veličanstvenom uvodnom delu đavo se pojavljuje u ulozi klevetnika, zahtevajući od Boga da korenito ispita Jovovu vernost, i Bog dopušta ovo ispitivanje. Čini se da različita iskušenja, kojima će zatim biti izložen Jov, dotiču samo njegovo materijalno blagostanje i telesno zdravlje. Međutim, iz reči Jovovih prijatelja i, još jasnije, iz prekora njegove žene, vidimo na šta bi ova stradanja trebalo da podstaknu Jova: na protivljenje Bogu. Ovakav ishod je predskazivao klevetnik – đavo, ali je pogrešio. Iako želi da se objasni sa Bogom, Jov ne huli na Njega. On čak priziva Boga protiv Njega Samog, kao svedoka svoje nevinosti. Na kraju knjige, i Bog i Jov bivaju opravdani, što može izgledati veoma čudno svesti savremenog čoveka. Jov ukazuje čast Bogu, poštujući Boga kao Boga, ne tražeći nikakvo racionalno objašnjenje Njegove neshvatljive tajne. Bog, sa Svoje strane, opravdava Svog vernog slugu Jova: samo je Jov govorio istinu o Bogu!“
I takva je istina o srpskom narodu, sa svim njegovim gresima i slabostima: to je narod koji je Jov. Taj narod ne traži od Boga racionalno tumačenje svoje patnje, nego ispoveda Istinu Koja Hristos. Bogočovek Raspeti i Vaskrsli ne da Srbima da nestanu sa istorijske pozornice, i stalno ih diže iz mrtvih. Srpska istorija, istorija o Jovu, opravdava i Boga i Jova. Zato se ne smemo predati. Obnova našeg naroda je moguća, ali moramo ići putem Jova – ne odreći se Hrista, i znati da će zlo biti pobeđeno.
PRITISAK VELIKIH SILA
Srbija je stalno pod pritiskom velikih sila. Gde je izlaz iz tog geopolitičkog stezanja?
Stezanje će trajati, ali mi ne smemo popuštati. Ako je nešto važno, granice su važne, mada srbski idioti (u antičkom značenju te reči – oni koji ne brinu o poslovima zajednice) od nastanka nesrećne Jugoslavije o tome nisu mnogo mislili.
Kad su 1939. godine pravili Banovinu Hrvatsku, u nju su uključili teritorije koje nikad nisu bile hrvatske, sa sve Dubrovnikom.
Isto su to činili i kad su, kao Titove slugeranje, pravili avnojevske granice, za koje su tvrdili da su samo administrativne, i da ćemo „ćuvati bratstvo i jedinstvo kao zjenicu oka svoga”, kao što im reče Debeli Mrtvac Groz. Tako je neka ništarija, major iz Kraljeva, Dušan Ristić, na kongresu ASNOS-a u Beogradu u jesen 1944. godine pretio onim svojim sunarodnicima koji su se zanimali za granice: “Moramo prečistiti sa svima onima koji danas nama čangrizaju, te pričaju: Ne znam dokle će granice biti, čije će Kosovo biti, nadvladaće nas Hrvati! (…) Svesne narodne mase pregaziće sve te špekulacije”.
Kasnije, kad se raspadala Jugoslavija, granice šumske skupštine brozoglavaca, crtane u Jajcu 1943, postale su itekako važne. O tome je, još početkom devedesetih godina prošlog veka, pisao blistavi srbski um u dijaspori, dr Marko S. Marković: “Budimo svesni da je „srpska krivica” bila izmišljena zapadnom propagandom i zapečaćena za stolom evropske Arbitražne komisije kojom je predsedavao Rober Badenter. Završni akt Helsinške konferencije zahteva pregovore među susedima pre stvaranja novih država. Ali onima koji su odlučivali o našoj sudbini nije bio cilj mir nego rat. Stoga je Badenter pronašao jednu staru izreku rimskog prava: “Ut possidetis iuris” (Doslovno: „Kao što imate”. Ili: „Po pravu kojim već raspolažete”).
A šta Izetbegović „već ima”? Ima Bosnu, koju je Tito, po svome ćefu, proglasio republikom i za sobom ostavio. Znači, sva pravnička komedija Arbitražne komisije se svodila na priznanje tog nasledstva. Time je ujedno, sa sigurnošću, izazvan i rat na toj teritoriji. Teorijski, pregovori nisu odbačeni, ali ako budu neuspešni ili ukoliko do njih uopšte ne dođe, granice federalnih republika su, po tom načelu, morale biti automatski priznate kao državne. Drugim rečima, pregovori su bili obezvređeni. U interesu Tuđmana i Izetbegovića je bilo da pregovore izbegnu. Utoliko pre, što je Badenter precizirao da, posle priznanja novih država, Srbi neće imati pravo da silom menjaju granice. Eto kako su jednim pravnim trikom Srbi od opljačkanih postali pljačkaši i od napadnutih unapred bili žigosani kao napadači.”
Zbog „nebitnih” granica proteraše Srbe iz nove NDH, i toliko ljudi pogibe u strašnom ratu za jugoslovensko nasleđe.
Zato, bez obzira na pritiske velikih sila, moramo braniti svoje granice.
ZLO MEDIJA
Koliko mediji snose odgovornost za duhovnu i moralnu krizu društva?
Mediji u Srbiji ruši sve pred sobom. Oni postaju svojevrsni mediji „svakodnevnog satanizma“. Treba prekoračiti granice, pogaziti svaki moral. Sa kojim ciljem? Zato što onda nema nade za narod ogrezao u bestiđe. Sveti Jovan Lestvičnik je govorio da je velika milost Božja što je ženama dao stid, inače se niko ne bi spasao. A danas? Razvrat je razjeo sve. Na forumima koji se bave, navodno, porodicom i porodičnim odnosima mogu se naći i ovakvi – ženski – komentari: „Nisam za te svingerske orgije po klubovima, ali koji put u životu nešto novo probati mislim da po moj brak nikako ne bi bilo loše.“
Srbija, naša otadžbina, već odavno je prestala da liči na sebe negdašnju – zemlju pobožnog, poštenog i radnog sveta, koji zna za obraz i hrišćansku solidarnost, koji svetinju porodice drži iznad svega, nastojeći da i budućim pokolenjima preda isti sistem vrednosti. Srbija danas je zemlja izrugivanja svemu svetom i čestitom, u kojoj se javni delatnici ne libe da javno pokazuju svoje naložnice, u kojoj je vulgarnost najniže vrste postala svakodnevica (kako kaže Pol Virilio, izvorno značenje reči „opscen“ nema veze sa seksualnim prostaštvom; „opscen“ prvobitno znači „zloslutan“, i društvo koje razvrat pretvori u normu mora da očekuje sve vrste nasilja i zločina). Ljudima koji ovde žive ne nudi se smisao života u radu i stvaralaštvu; kod njih se ne neguju rodoljublje i solidarnost; oni treba da budu samo „digestivni tubusi“ čija je jedina svakodnevica rijaliti šou. U tom i takvom okruženju, mnogi gube smisao života, i katkad postaju opasni i po sebe i po okolinu. Preko milion ljudi u nas uzima razne vrste „lekova za živce“, jer ne mogu da podnesu svet u kome su, svet prepun nepravde, nasilja, zla i medijske manipulacije. Mnogi dižu ruku na sebe; neki postaju ubice. ( Setimo se samo zločina u mladenovačkim selima i „Ribnikara“ 2023. godine! ) Zato sam uvek govorio: Srbija će početi da se preporađa kad se ukroti zlo medija.
SUŠTINA PATRIOTIZMA
Gde je granica između zdravog patriotizma i iskušenja nacionalizma?
Patriotizam je istinska ljubav prema zemlji otaca ( patres ), a ljubav prema zemlji otaca je stvaralački oganj, o kome Ivan Iljin piše u svojoj knjizi „O suštini pravne svesti“: „Ono na šta je usmerena moja ljubav prema otadžbini je duhovni život moga naroda, njegova stvaralačka dela i uslovi za njih neophodni (materijalni, kulturni i politički). Ne narod sam po sebi, nego narod koji vodi duhovni život, i ne samo život naroda, nego život zaista duhovni, i duhovno visok, i ne samo uslovi života -zemlja, i klima, i privreda, i organizacija, i vlast, i zakoni, – nego sve to kao ono što je dato duha radi i stvoreno duhom i zbog duha. Upravo duhovni život i jeste ono zbog čega i zašto je moguće i treba voleti svoj narod, boriti se za njega i poginuti za njega. Kroz njega sve dobija svoj istinski značaj i pravu vrednost. U njemu je suština rodine, ona suština koju treba voleti više no sebe, za koju vredi živeti upravo zato što za nju vredi i umreti. Sa njim zaista treba sjediniti i svoj život, i svoju sudbu, upravo zato što on (duhovni život, nap. V. D.) ima objektivnu vrednost pred licem Božjim. Duhovni život mog naroda i dela njime sazdana su važni, neophodni i dragoceni sami po sebi, zbog čega su i univerzalni: ne samo za mene, nego i za mene, i za moj narod, i ne samo za moj narod, nego svagda i za sve, za sve ljude koji sada žive i koji će bilo kada živeti. (…)Niko ne može drugom čoveku ukazati na njegovu rodinu – ni vaspitači, ni prijatelji, ni javno mnenje, ni državna vlast. Patriotizam je stanje duhovno, i zato on može da se javi jedino samostalno, u autonomnom poretku – u ličnom, ali autentičnom i predmetnom duhovnom iskustvu. Svaka naredba spolja može samo da smeta tom iskustvu ili da dovede do nesrećne simulacije. Ne može se voleti po prinudi i tuđem naređenju: ljubav može da se javi jedino „sama“, u lakoj i prirodnoj predmetnoj radosti koja probuđuje i ganjava dušu. Ta predmetna radost ili obasjava čoveka – i tada on postaje živi organ voljenog predmeta i ne opterećuje se njime, nego se raduje svojoj sreći, ili mimoilazi njegovu dušu – i tada ništa ne može da mu pomogne.“
To je patriotizam. A mržnja prema drugima, onakva kakve ima kod balkanskih srbofoba, je šovinizam. Ona nikome nije potrebna.
PRAVOSLAVNA VERA I OBNOVA
Kako pravoslavna vera može biti temelj društvene i nacionalne obnove?
Naša obnova je moguća samo ako se Srbi vrate Hristu, svome Bogu. U jednom od podseća šta Srbi duguju Sinu Božjem, kome su posvetili svoju istoriju i svoje zadužbine:“Pre svega Srbi duguju Hristu sve svoje najveće ljude. Samo sveti ljudi i svete žene kod Srba su se uzdigli do veličine, koja se vidi iz dalekih vremena i pokolenja. A svetost je od Hrista Gospoda; od Njegove svete vere. Kad bi se reklo, da Srbi duguju Hristu samo svetoga Savu, duhovnoga kneza i krmanoša života srpskoga naroda do danas, pa bi dug bio neisplativ. A Sveti Sava nije usamljena zvezda, osvetljena Suncem Hristom; oko Save stoji ceo roj sjajnih zvezda, sjajnih svetitelja srpskih.
Još Srbi duguju Hristu osnovna načela života i vladanja. Duguju Mu veru u jednoga živoga Boga, u sud Božiji, u Promisao, u pravdu i milost Božiju, u besmrtni život na nebesima. Hristu duguju i razumevanje prirode ne kroz prirodu nego kroz Boga; i razumevanje sudbe ljudi i naroda ne kroz materijalne uzroke nego kroz moralne i duhovne. Jednom rečju: svu istinu o ovome i onome svetu Srbi duguju Hristu. A u pogledu vladanja sve duguju Hristovoj nauci. Poštenje, uzdržljivost, čednost, bratoljublje, smernost, milostivost, miroljubivost, trudoljublje, vedrina duha, hrabrost u odbrani pravde, požrtvovanje, i sve ostale uzvišene vrline duše – sve je došlo Srbima od vere Hristove.
Još Srbi duguju Hristu blage i krasne običaje svoje. Svi ti običaji su u suštini i po simvolici jevanđelski. Jer ti običaji nisu samo nakit života no pravi i glavni moralno – zakonski poredak, koji čuva život naroda srpskog od raspadanja, zbrke i truleži.
Još Srbi duguju Hristu nadahnuće za umetničke izraze svoje duše i svojih ideala u pesmama, poslovicama, pričama, u tvorevinama uma svoga i ruku svojih.
Još Srbi duguju Hristu epopeju svoga prvoga carstva, i epopeju robovanja, i epopeju oslobođenja. To jest duguju prve i potonje države svoje, mudrost u stvaranju država, herojsku trpeljivost i vizionarsko nadanje u vreme robovanja, kao i junačku izdrživost i požrtvovanje u vreme oslobođenja.
Jesam li sve pobrojao? Ni iz daleka. Tek sam počeo spisak srpskih dugovanja Hristu. No, mislim, dao sam ti putokaz, po kome ćeš i sam moći računati ostala dugovanja naroda tvoga Hristu Spasitelju. Pa kad budeš uspeo da pobrojiš sva srpska dugovanja Hristu, onda okreni listu i pobroj sva Hristova potraživanja od Srba. Misli i pitaj se: šta Hristos traži od Srba?“
To pitanje važi i za nas, danas.
OPASNO JE ZABORAVITI
Postoji li opasnost da narod zaboravi stradalno iskustvo, od Jasenovca do Kosova, i šta to znači za budućnost?
Ništa ne smemo zaboraviti – ni proterivanje Srba iz NDH, Pavelićeve i Tuđmanove, ni Kosovski zavet.
Jelena Guskova, stručnjak za istoriju balkanskih sukoba, pokazuje kako kako se Pavelićev zločin ponovio u Tuđmanovoj Hrvatskoj:„Rehabilitovana je ustaška tradicija: simboli nove Hrvatske ponavljali su simbole fašističke NDH, formirano je društvo ’Hrvatski domobrani’, rehabilitovani pojedini ratni zločinci iz Drugog svetskog rata (poput ustaškog ministra prosvete Mila Budaka, Dragana Mujića koji je ubio oko četiri stotine Srba i drugih), oskrnavljeni spomenici žrtvama fašizma i partizanska groblja. Samo u Dalmaciji porušeno je preko 2.000 spomenika žrtvama fašizma. Menjani su nazivi sela, ulica, preduzeća, gde god je postojeći naziv na ovaj ili onaj način asocirao na prisustvo Srba. Pojavili su se kafei i restorani pod nazivom ’U’ (što je ustaška oznaka), u mnogim kasarnama, javnim ustanovama i na javnim mestima okačeni su portreti Ante Pavelića. Funkcionerima ustaškog pokreta iz vremena NDH Franjo Tuđman je poverio visoke funkcije: Ivo Rojnica, odlikovan od Pavelića, proizveden je u hrvatskog ambasadora u Argentini. Rojnica je izjavio kako bi sve što je činio od 1941. do 1945. opet ponovio. Ideolog negdašnje ustaške omladine Vinko Nikolić postao je član parlamenta. Hrvatska je čak i svoj nacionalni praznik počela da obeležava 10. aprila, na dan proglašenja nekadašnje NDH. Politički sekretar Hrvatske stranke prava Ivan Gabelica isticao je: ’Iz progona, krvi, i suza Hrvata uzdigao se Ante Pavelić. Tako i danas protiv Srba treba koristiti sredstva koja je Pavelić propovijedao i uz čiju je pomoć doveo do stvaranja NDH’“
Srbi su zauvek proterani iz Hrvatske. Što je počeo Ante Starčević, nastavio je Ante Pavelić, a dovršio Franjo Tuđman. Iza Pavelića i Tuđmana stajao je Zapad, pre svega anglosaksonski. I tako je i danas. Tome služi nastojanje da se izvrši revizija istorije i smanji broj žrtava Jasenovca. Ali, mi to moramo imati u vidu. I stalno, neodustajno, svedočiti – ako hoćemo da nas se Novomučenici ne odreknu pred Bogom i Nebeskom Srbijom.
Što se tiče Kosova i Zaveta, Žarko Vidović piše:„Čuvanje zajednice je čuvanje Nebeskog carstva. Predanost zajednici je predanost Nebeskom carstvu. Narod kao zajednica, i to duhovna, ne može propasti dok je veran Nebeskom carstvu, dok čuva to Nebesko carstvo. Jer to Carstvo je iskon, zavičaj, čuvar i hrana naroda kao duhovne zajednice. Kosovski zavet kaže: neka propadne carstvo zemaljsko, ali Nebesko carstvo čuvajte! Ili tačnije: za Nebesko carstvo se borite! Nebesko carstvo o kojem govori Kosovski zavet je – svečanost. Ta svečanost ima i svoje ime: Božanska Liturgija“.
Zato su Srbi narod koji je, pre svega liturgijski, opstao, uprkos silama zla i uništenja koje su na njega nasrtale.
I opstaće, i na Kosovu i Metohiji i svuda, ako ostane veran Bogu i sebi, ako ne dozvoli da ga, kako reče Vladika Nikolaj, pokrije jeziva tama tuđinska sa lepim imenom i šarenom odećom. A za to – Gospodu se pomolimo!
UTICAJI I PODSTICAJI
Koja ličnost ili knjiga je najviše uticala na vaš životni i duhovni put?
Iako sam grešan i nedostojan, kao i kod svakog hrišćanina, na mene je najviše uticala ličnost Bogočoveka Hrista, našeg, kako reče Njegoš, „preblagog, tihog Učitelja“, i Njegova reč u Novom zavetu. Iz toga proističe i uticaj Hristovog Srbina, Svetog vladike Nikolaja, kao i oca Justina Ćelijskog. Tu su i naši duhovnici, poput vladike budimskog Danila, oca Save iz Vaznesenja pod Ovčarom, oca Ljube Petrovića iz Misionarske škole u Nevskom, itd. Bivao sam svestan, mnogo manje no što bi trebalo, da se zovem hrišćanin, ali da, kako reče Vladika Nikolaj, nosim slavnu firmu na praznom dućanu. Pa ipak, držao sam se saveta Svetog Justina Ćelijskog ( naravno, koliko sam mogao) – da, ako i padnem, ostanem uz Hrista makar jednom suzom i uzdahom.
ULOGA INTELEKTUALCA
Kako danas vidite ulogu intelektualaca – imaju li oni obavezu da javno svedoče istinu, makar bila nepopularna?
Smisao delovanja intelektualca je da uvek i svagda, propituje moć i vladajuće narative, držeći se čvvrstih moralnih stavova. A o našem „mudracu“, kakav se uobličio pod komunizmom i kakav nastavlja da se uobličava u doba Vučićevog „nacional-ćacizma“, govori Milo Lompar, čiji je „Duh samoporicanja“ manifest istine o našoj kulturi u sumraku srpske istorije: “Postoji li nacionalna inteligencija u nas? Jer, nije dovoljno nešto ZNATI, neophodno je i PONAŠATI SE u skladu sa tim znanjem. Oni koji se ponašaju trpe posledice za koje većina nacionalnih intelektualaca nije spremna.
Tako je naš nacionalni intelektualac – kako je pisao Slobodan Jovanović – neka vrsta POLUINTELEKTUALCA. U mojoj knjizi sam ga opisao kao nekog ko ima psihologiju MARVENOG TRGOVCA: kilo – za – kilo. Upitan zašto nije podneo ostavku, jedan poluintelektulac – beleži Slobodan Jovanović – rekao je: “Ko bi se odmakao od punog čanka“. Nacionalni intelektualac bi bio neko ko opstaje u situaciji kada su – kako kaže naslov jedne lepe pesme Rastka Petrovića – „svi čanci prazni“. Ako tako postupa dolazi u sukob sa opštim kretanjem: Mihailo Đurić, Nikola Milošević. Jer samim svojim postojanjem POKAZUJE šta marveni trgovci, zamaskirani u intelektualne torbare, zamaskirani akademijama, nagradama, komisijama, žirijima, plemenskim savezima, nikako ne čine“.
Avaj, imali smo mnoge koji su služili svakom kome je trebalo služiti da bi se ostalo „u igri“, po načelu iskazanom u stihovima ubojitog epigrama – epitafa za Jašu Prodanovića: „Kralju veran, Titu odan, / ovde leži Jaša Prodan“.
Veliki broj „Jaša Prodanih“ postao je to što jeste iz lukrativnih razloga, iz želje da se, ni pod jednom vlašću, ne odmiču od punog čanka. Zato su vrlo često svesno služili antisrpskim interesima, okrećući ćurak naopako i povijajući se kako vetar duva. A duvao je, bar u poslednjih stotinak godina, uglavnom protiv nas.
Doduše, ne sme se zaboraviti da je bilo i onih koji su se, na putu štetnom po svoj narod, našli zato što su iskreno verovali u zablude, a ne iz najbanalnijih ličnih interesa. Naš poznati istoričar, dr Dragoljub Živojinović, u intervjuu za majsku „Geopolitiku“ 2012. godine, govori o srpskim intelektualcima koji su učestvovali u stvaranju Jugoslavije: „Nažalost, mnogi od njih su bili prave „zamlate“. Neki su bili istinski umni ljudi, kao na primer Slobodan Jovanović i Jovan Cvijić, ali nisu prepoznavali političku realnost, ili su, možda, pogrešne ideje širili pod uticajem interesa suprotnih srpskim. Tako su tvrdili da su Srbi, Hrvati i Slovenci isti narod sa različitim imenima, a zaboravljali su na njihove različite kulture, istorijske tradicije i religije, čime su obmanuli narod i državnike koji su ih sledili. Zato srpske intelektualce smatram jednako odgovornim koliko i Pašića i prestolonaslednika. Niko od njih o ujedinjenju nije pitao srpski narod, koji je dobro osećao da srlja u tvorevinu suprotnu srpskim interesima.“
Za kraj, kako je rekao pokojni Kijuk, uzor i učitelj slobode:“Najviše što može da postigne srpski intelektualaca je da ga ne vole, ali da ga uvažavaju“. I to je pozicija Don Kihota. Laza Kostić, još jedan od naših Don Kihota, napisao je pesmu o vitezu od Manče, čija poslednja strofa glasi: „Al’ kad vidim pametare,/gde s’ klanjaju šupljoj sili;/ kad junake vidim stare/ gde ih skocka naslad gnjili,/ te sad ono pale, žare,/ čem’ su bili borci čili;/ da želucu nije smetnje/mač otpašu sa bedrine; –/ takve slike nisu vredne
budaline Savedrine.“ Dakle, intelektualac mora biti Don Kihot, koji ne sme da otpaše mač kako bi služio svom želucu. Inače, nije intelektualac.
PORUKA MLADIMA
Šta biste poručili mladim ljudima u Srbiji koji tragaju za smislom i vrednostima?
Važno je boriti se. Važno je ne predavati se. Jer, ruska izreka je jasna – i jedan na bojnom polju je ratnik. Koliko god godina da imamo, mi smo zatočnici Hrista Boga i Nebeske Srbije, i dužni da svedočimo Istinu Koja je Pravda, i Koja drži, kako veli narodna izreka, zemlju i gradove. Svako od nas će, kad umre, izaći pred Boga i pretke, i ima onih koji će se večno stideti, i onih koji će se večno radovati, jer se nisu polakomili za lažima i utvarama prolaznog sveta, nego su znali koje carstvo je zamalena, a koje uvek i doveka. Zato – dosta kukanja. Nego, kao Beranže iz Joneskovog „Nosoroga“, makar i sami, ostanimo uz Istinu. Ako se sećate, u Joneskovoj drami apsurda, koja alegorijski govori o omasovljenju fašizma, svi oko Beranžea postaju nosorozi; napuštaju ga čak i žena i najbolji prijatelj, kad im se učini da je lepo biti nosorog jer je to većinsko opredeljenje. Beranže se gleda u ogledalu, sumnja u svoj identitet, pomisli da je, tako sam, možda čudovište. S tugom izgovara: „Avaj, nikad neću postati nosorog, nikad, nikad. Ne mogu više da se promenim“. Pa ipak, kad shvati da je to on onakav kakav jeste i kakav mora ostati, poskoči, vrati se svom čoveštvu, makar i samotničkom, i uzvikne: “Braniću se od celog sveta, boriću se protiv celog sveta! Ja sam poslednji čovek i ostaću to do kraja! Ne predajem se!“
Sa Bogočovekom, svako može da ostane čovek, čak i kada je, na prvi pogled, sam. Ili, kako reče Vladika Nikolaj:“Za krst časni i slobodu,/ Bog ti zbori, Srbine:/“Ja sam s tobom, budi hrabar,/ samo drž` se Istine“.“
