Pročitaj mi članakRuska Pravoslavna Crkva je najveća od petnaest autokefalnih (samoupravnih) pravoslavnih Crkava. Njeni parohijani čine više od polovine svih pravoslavnih hrišćana na planeti. Istina, u vaseljenskom diptihu Ruska Crkva je navedena tek kao peta, posle nekih drevnijih – Carigradske, Aleksandrijske, Antiohijske i Jerusalimske.
Историја Руске Православне Цркве традиционално се броји од Крштења Руске 988. године. Руска Црква је највећа верска организација у Русији, Белорусији, Молдавији (укључујући Придњестровље), а такође и у Украјини – до 2022. године, када је Украјинска Православна Црква у саставу Московске патријаршије прогласила потпуну независност од Руске православне цркве.
Руска Црква је једина канонски легитимна православна административно независна Црква на територији бившег Совјетског Савеза, изузев Грузије (у границама Грузинске ССР), која је призната као канонска територија Грузинске православне цркве, као и у Јапану, Кини и Монголији. Наша Црква је једина законска прејемница помесне Русијске Православне Цркве, Синодалне Русијске Цркве и Кијевске Митрополије у саставу Цариградске Патријаршије. Осим тога, према њеном Уставу, јурисдикција Руске Православне Цркве „простире се и на добровољно њој придружене православце што живе у другим земљама“.
Назив „Руска православна црква“ коришћен је одвајкада, али је као званичан усвојен тек у јесен 1943. године. Раније су коришћени називи „Русијска Православна Црква“, „Грчко-источна русијска црква“ и други. Религиозно-правни основ њеног организовања и деловања су Свето Писмо и Свето Предање. Ово последње укључује каноне, богослужбене, од Цркве одобрене текстове, дела светих отаца, житија светих, као и обичаје Цркве.
Предање каже да је Благу вест први пут на територију данашње Русије донео апостол Андреј Првозвани. Али, масовно покрштавање источних Словена догодило се тек крајем Х века. 28-ог. јула 988-ме године хиљаде становника града Кијева, на позив кнеза Владимира Сунашца Јарког, примило је свето крштење у водама реке Дњепар. Исте године цариградски патријарх Никола Други Хрисоверг оснива Кијевску митрополију и на њено чело поставља њеног првог руског митрополита. Касније, седиште митрополије је премештено из Кијева у Владимир на Кљазми, а затим у Москву. Русија је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије била до средине петнаестог века, све до неславно запамћених збивања на Фирентинској унији. Било је то доба тешких искушења за православну цивилизацију. До тада већина православних народа беше под влашћу муслиманске Турске. У тим трагичним околностима, источни патријарси, рачунајући на помоћ западних хришћана, беху принуђени да признају богословско првенство католика и потчине се римском папи. На Ферарско-фирентинском сабору, који је трајао целих пет година, од 1439-те до 1443-ће године, где је закључена унија православних патријаршија са Римом, присуствоваше и митрополит све Руске Исидор.
Међутим, руски народ и православно свештенство нису се били помирили с овим чином духовне капитулације и одбили су признати превласт Латина. Исидора је свргао сабор руских светитеља, а за предстојатеља Руске Православне Цркве 15-ог децембра 1448-ме године једногласно је изабран епископ Муромски и Рјазански Јона. Руска црква је постала аутокефална, односно самоуправна. Одбацивањем уније и потврђивањем аутокефалности, наши преци не само да су остварили националну независност, већ су постигли нешто много више: одбранили су самобитни пут православне цивилизације и спречили да буде прогутана Западом.
Није прошло ни двадесетак година од примања Фирентинске уније, а Константинопољ је пао под ударима јањичара Мехмеда Другог. Рим, који ономад с помпом слављаше „преобраћење ортодоксних шизматика“, показао се никаквим заштитником и покровитељем. У пропасти византијске престонице, која читаво хиљадугође беше средиште источнохришћанског света, православни верници су видели Божју казну за отпадништво од праве вере.
Истовремено, Русија, која је показала духовну стаменост и храброст, ослобађа се од ига Златне Хорде, и ка њој се окрећу наде свих православних хришћана. Средиштем источнохришћанске цивилизације постаје Москва. Рађа се формула псковског инока Филотеја: „Два Рима падоше, трећи стоји, четвртог неће бити“. Први Рим, италијански, „паде“, одвојивши се од осталих хришћанских патријаршија 1054-те године. Други Рим био је Константинопољ, који се сурвао учешћем у Фирентинској унији и касније био завојеван од Османлија. А трећим Римом се сматра Москва, која до данас чува чистоту православља.
Древни источни патријарси су такође одбацили унију са Римом и признали Москву као равночестну древним центрима хришћанства. Цариградски патријарх Јеремија Други је 1589-те поставио митрополита све Руске Јова за Патријарха московског, потврдивши тиме висок статус Руске цркве. Године 1686-те превазиђен је вишевековни територијални раскол руског православља, изазван најездама са Запада и Истока: Кијевска митрополија се поново сјединила с московским патријарашким престолом. Међутим, као резултат непромишљене реформе започете неколико деценија раније, десио се други раскол – старообреднички, наневши озбиљну рану Руској цркви. О томе ћемо свакако говорити у наредним емисијама.
Од почетка XVIII-тога века Руска Црква живи такозвани синодални период. Налазећи се под утицајем англиканског искуства и зазирући од надметања с ауторитетом црквеног поглавара, Петар Први је после смрти патријарха Адријана 1701-ве године забранио избор новог патријарха. 1721-ве је основано колегијално руководеће тело Руске Цркве – Духовни колегијум, касније преименован у Свети Правитељствујушти Синод (данас Свети Синод). Чланове Синода је именовао цар, што га је петварало у орган државне управе.
Тек Помесни сабор, који се састао августа 1917-те године, коме присуствоваху представници свих епархија (како епископи и свештеници, тако и мирјани), обновио је Руску патријаршију. То што је Руска црква поново стекла предстојатеља, помогло јој је да преживи жестоки прогон у двадесетим и тридесетим, и педесетим и шездесетим годинама двадесетог века.
Почевши од прославе хиљадугодишњице Крштења Русије (1988-ме), држава је постала лојална према Цркви, почела је такозвана епоха другог крштења Русије.
У хришћанском свету, Руска православна црква се сматра упориштем традиционализма. Тако је само у Русији (те још у Србији и Грузији, у Јерусалимској и Пољској Цркви) сачувано рачунање постова и верских празника по јулијанском календару, наслеђеном из старог Рима.
Управо је приврженост руских верника старинским обредима (на шта није од најмањег утицаја био масовни покрет руских старообредника) омогућила Руској Цркви да у исконској чистоти сачува хришћанске вредности, завештане од самог Спаситеља.
Руска православна црква није организовала крсташке походе и никада није позивала на верске ратове (попут Албижанских ратова у Француској). За Русију ниуколико није карактеристичан један од кључних сижеа европске историје: сукоб Цркве и науке. Руска Православна Црква није позивала на прогоне научника који су износили оригиналне хипотезе о устројству васељене, трагедије Бруна или Галилеја биле су немогуће на Руској земљи. Овде никада нису објављивани спискови забрањених књига, нити су научне теорије анатемисане у име целе Цркве. Ни данас руско православље не тежи да се у области рационалног знања такмичи са науком. Штавише, низ свештенослужитеља и мирјана, активних учесника у црквеном животу, истовремено су научници и имају научне титуле. При Руској Православној Цркви делује комисија за питања биоетике, чији се чланови баве богословским осмишљавањем изазова времена на спојишту религије и науке. Ово се такође може сматрати одређеном руском традицијом: многи научници у нашој земљи, посебно они који су дошли до битних открића, беху дубоко религиозни људи.
Можемо рећи да су се у Руском Православљу испољиле истинске хришћанске особине: трпељивост према туђим убеђењима у споју са непоколебљивом верношћу јеванђељским начелима. Не чуди што и данас, у условима тријумфалног парадирања аморализма, Руска Црква постаје епицентар глобалног моралног отпора.
Руска Црква је свој ауторитет освојила са беспримерном моралном стаменошћу. У двадесетом веку наша Црква је доживела невиђене прогоне. Десетине хиљада храмова били су затворени, а стотине хиљада верника бачено је у затворе и физички истребљено. Крајем 1930-их, на територији Совјетског Савеза на слободи није остало ниједног православног епископа. Али, чак и на врхунцу репресије, 1937-ме године, 69 посто совјетских грађана изјавило је да су они – православни. За време Совјетског Савеза – упркос строгим забранама власти – крштење је примило око 80 милиона људи.
Руска црква храбро савладава поделе. Превазиђен је раскол са Руском Заграничном Црквом изазван совјетским периодом. Успело је и поновно уједињење с Париском Архиепископијом, такође насталом од парохија руских емиграната у годинама совјетске власти. Још у потпуности није превладан раскол из седамнаестог века са старообредницима, али кретање у сусрет једних другима потврђено је ницањем једноверских парохија, као и отопљавањем односа са старообредницима свих сагласја.
Руска православна црква показала се као једина друштвена установа Русије, која је успела да без значајних губитака преживи распад Совјетског Савеза. Нажалост, непријатељи руског православља не спавају: Цариградска Патријаршија већ неколико година покушава издвојити Украјинску Православну Цркву од Москве, а након почетка специјалне војне операције почели су прогони православних верника земље – само зато што су сачували верност православљу. Ипак, с Божјом помоћју одолећемо и тим искушењима.
Пише: Владимир Басенков
Превод: Драган Буковички
