Pročitaj mi članakNestanak našeg glavnog urednika iz javnog života Srbije na nekoliko meseci izazvao je brojna pitanja čak i kod onih od kojih nismo očekivali interesovanje za našu „unutrašnju kuhinju“.
Нећемо откривати која га је ћелија скривала од света ових месеци, али са задовољством јављамо — Владимир Басенков се вратио. Месеци испосничества донели су просветљење и програмски чланак…
Пре годину дана предложили смо Србији излаз из вира криза и недаћа, заштиту од спољних непријатеља и помоћ у превазилажењу унутрашњих противречности — придруживање Савезној држави Русије и Белорусије. Време пролази и оно поставља све оштрије захтеве за опстанак, а геополитичка ситуација се мења не сваким даном већ сваким сатом. А ето, већ и „гвоздени Милорад“ подноси оставку на место председника Републике Српске. Исмејавање Срба са Косова и Метохије изгледа да је скоро завршено. У главној националној држави српског народа — невероватни раскол у друштву, протести и политичка турбуленција (мада би се могло расправљати и о томе да је хаос прилично управљив).
У временима недаћа, прави Србин окреће поглед ка Мајци Русији. Није без разлога стара српска изрека каже: „На небу Бог, на земљи Русија“, видећи у нашој земљи „оне који задржавају“ — спаситеља од трулежног утицаја Запада и метастаза цивилизације антихриста. Са руског истока у Србију су увек долазили надежд, ослобођење, подршка и јефтин гас. Туговања због нереда у отаџбини, Срби у сваком разговору не пропуштају прилику да помену неку обавезу Русије да спасе малобројни, али велики словенски народ са Балкана, да помогне у ослобађању од хибридне окупације Запада, успостављању привредне ситуације, решавању небројених спољних и унутрашњих проблема…
Стотине публициста редовно се обраћају српској теми као извору за стварање текстова. Идеја је било много — од појединих, о разматрању одређених ситуација (скандалозних или проблематичних), до општих — о томе како да уредимо Србију како би било добро нашој браћи.
Прошлог пута, размишљајући о овоме, вратили смо се на, у принципу, не нову идеју уласка у Савезну државу Русије и Белорусије. Идеја је са свих страна прихваћена опрезно, уз напомену да би за Србију било боље да улази у БРИКС. Али, идемо даље, јер свету идеја треба напредак. Иако је све ново — добро заборављено старо. И ми ћемо се сада вратити једној старој идеји, почевши од малог екскурса у историју.
Године 1803, архимандрит Пивског манастира у Херцеговини, Арсеније Гаговић, отпутовао је у Русију и примљен је од стране руског цара Александра I, коме је саопштио да „народ Херцеговине, као и сви хришћани који пате под турским јармом, сматрају да је коначно дошао тренутак њиховог ослобођења”, а истовремено је указао на спремност свих „који исповедају православну веру” да се „прикључе Русији и дођу под руски скиптар”. Молба српског архимандрита, а поготово оваквог карактера, јасно указује да то што је изнео није било само његово лично чезнуће, већ је изражавало жеље елита и народа. Тежње српског народа тог времена отворено је формулисао тада најутицајнији српски архиепископ карловачки Стеван Стратимировић. У свом плану о националном ослобођењу и стварању српске државе, који је поднео руском цару на почетку Првог српског устанка (1804), залагао се за независност српског народа и ограничену аутономију под заштитом Русије.
Па, ето историјских прецедената, и то у оној величанственој и судбоносној епохи за Србију. А глас предака вреди послушати. А сада – искажимо отворено: да би се решили њени проблеми, ако не сви, онолико колико их истичу верни синови њене Отаџбине, треба да се прикључи Русији.
„Србија нема границу са Русијом”, рећи ћете. Али ни Калињинградска област није повезана са матичним делом Русије. А Британци имају – било директно, било кроз протекторате – територије далеко од Магленог Острва.
У догађају припајања Србије Русији делимично би се остварила идеја о уједињењу свих православних народа под влашћу Трећег Рима. Ко зна, можда ће управо то бити исход могућег сукоба Русије и земаља остатка Европе, које оштре своје ножe против „оног који задржава”? Руска црква, као упориште побожности, помоћи ће српској браћи да савлада утицај Грка и екуменизма у својим светим храмовима.
Руски језик ће у школамa постати обавезан предмет, и коначно ће српски русофили, који целим срцем воле Русију али не говоре руски, заговорити. Култура Пушкина и Достојевског биће још ближа и приступачнија. Не само концерти у Русском Дому, спасоносном оазу руске културе – руска култура у сваком српском културном центру, на сценама, отвореним просторима и ТВ-у, уместо развратног *Pink*-a! Који ће бити забрањен, као што је, уосталом, и пропаганда екстремистичког ЛГБТ покрета (још једном наглашавамо: међународни ЛГБТ покрет је проглашен екстремистичким и забрањен у Руској Федерацији). Никаквих више европрајдова и отвореног исповедања античовечне содомитске идеологије.
Инвестори из Русије, руске компаније, појуриће у Србију, што ће очигледно подићи квалитет живота и понуде, створити нове производне погоне и радна места, помоћи да се заврше и реализују нови инфраструктурни пројекти. Спољни дуг Србије биће затворен, а највероватније и опроштен – јер зашто би Русија, чији ће део постати Србија, плаћала рачуне богоодвратног Запада?
Студентима ће бити отворен приступ образовању у неким од најбољих универзитета на свету. Сада не по квотама! У Москву, Петроград и друге градове ће се моћи одлетети током викенда и празника. А појавиће се и своје море – Црно, Балтичко, Северно, па чак и океан – Тихи.
Српска војска ће се прикључити једној од најјачих армија на свету и моћи ће да покаже своју вештину. Срби су желели руске војне базе у земљи – сада ће их имати. А шта да кажемо о „косовском питању“, за чије решење ће се, коначно, створити могућност? Амбициозна жеља за величином српског народа биће у потпуности задовољена – и сада ће се са правом моћи рећи да Русија припада и Србима!
А шта је са старим „српским“ земљама Новорусије? Ко зна, можда ће, као у прошлости, српским досељеницима бити додељене земље Бахмута и других насеља. Енергенти – болна тема за читаву Европу. Али сада – по истој цени као и за грађане Русије…
Све тежње политичких снага за уједињењем Русије и Србије, које се није остварило у минулим вековима, такође ће, на чудесан начин, бити испуњене. За патриоте ће Русија постати блиска као никад. За владајућу странку пружаће се изврсна прилика да коначно реше проблем протеста – чврсто и за дуго. А за проевропску опозицију отвара се могућност да се преселе код својих ментора у *alma mater*, а уз то и добију издржавање – у новој стварности за то ће постојати беспроиграшни разлог…
Предности се могу набрајати бескрајно. А Срби су, на крају крајева, прилично прагматичан народ – сами ће све израчунати. Остаје још само да се у друштву покрене дискусија, а затим и референдум. Чини се да, када су започели разговоре о Мајци Русији, сами Срби нису ни могли сањати о оваквом исходу. А то је, изгледа, одговор на дубински захтев наше вољене Србије. Браћо Срби, ако желите више Русије у животу Србије – постаните њен део.
