Pročitaj mi članakIran je zanimljiv slučaj kako ono što je dobro za Državu ne mora nužno da bude dobro za stanovništvo, i obratno.
Inače čest slučaj sa imperijama koja ekonomsku snagu počivaju na merkantilizmu ili eksploataciji osvojenih teritorija, ipak ređi kada se radi o kontinentalnim carstvima okruženim neprijateljima koja moraju da vode računa o unutrašnjoj socijalnoj koheziji, što međutim mnoga svejedno prenebregavaju.
Na stranu priroda revolucije koja se spominje na prikačenom posteru, paradoks je da je nacionalni interes Irana kao države mnogo uspešnije zastupao šah nego islamistički režim, iako je on izvršio brojne društvene promene u korist stanovništva i uvodeći ograničenu demokratiju, ali istovremeno vodeći avanturističku spoljnu politiku, koja je bila sa internacionalističkim aspiracijama, delom zasnivanim na eshatologiji, koje nisu imale veze sa nacionalnim interesima.
Navodno postoji Homeinijev citat, mada je njegova autentičnost pod znakom pitanja, „Neka (ova) zemlja izgori, ako Islam izađe pobedonosan na Svetu“. Čak i da ovaj citat nije autentičan, postoje brojni drugi koji jesu, a koji odražavaju slična gledišta. Islamska revolucija je bila univerzalistička, i Homeini je eksplicitno držao nacionalizam za paganizam, čime je gazio iransku samobitnost koja seže do ranog gvozdenog doba isto kao što je Reza Pahlavi gazio islamsku tradiciju koja seže do arapskog osvajanja u sedmom veku. U tom smislu globalne aspiracije islamističke revolucije su bile veoma nalik onim boljševičke i prethodno buržoaskih.
Svakako da je poniženje Amerike sa upadom u ambasadu, talačkom krizom i debaklom spasilačke operacije Orlova kandža bilo emotivno ispunjavajuće, ali je takođe bilo i nekarakteristično za iransku kulturu i vrlo nepromišljeno i kočoperno bez zaleđine. Amerikanci su dali zeleno svetlo Sadamu da iskoristi postrevolucionarni haos da pokuša aneksiju Huzistana što se pretvorilo u jedan od najvećih klanica nakon Drugog svetskog rata, a praktično ceo svet je naoružavao Irak jer je Teheran uspeo da okrene praktično sve svetske aktere protiv sebe. Povrh toga, nakon što su uspešno odbili Sadamovu inicijalnu invaziju, odbili su mirovnu ponudu jer im se učinilo da mogu da preokrenu rat i umarširaju u Basru, sruše sekularni Baas u Bagdadu i iskoriste Mesopotamiju kao placdarm za nastavak revolucije po drugim arapskim zemljama i ultimativni šoudaun sa regionalnim Big Bosom – Izraelom (nevezano što je Izrael još od kraja šezdesetih posedovao nuklearke a Iran nije). Zatim su ponovo više puta tokom gotovo decenijskog rata odbijali mirovne inicijative sve dok nisu sasvim iznemogli, srećom po njih to je bio i Irak, pa se sve svršilo sa status quo ante bellum. Ipak, besmisleno je izginulo jedno pola miliona Iranaca.
A potom je usledilo obaveštajno rovarenje od strane Mosada i dugotrajni efekat američkih sankcija praćenih diplomatskim igrama.
Kao što je primer Najbolje Koreje pokazao – jedini pregovori oko kojih ima smisla ulaziti u pregovore sa Amerikancima su kupovina vremena dok se ne stekne nuklearni potencijal. Potom više nema o čemu da se pregovara.
Iranci su međutim propustili tu lekciju i dvadesetak godina se kreću u začaranom krugu sporog gušenja ekonomije i socijalne stagnacije, ciklusa pregovora oko kontrole nuklearnog programa i jednog kontraobaveštajnog propusta za drugim, sve trošeći nemale resurse na održavanje relativnog geopolitičkog pariteta sa Izraelom. Ta posrednička strategija je bila asimetrična i uslovno jeftina, ali samo uslovno, jer je išla na uštrb društvenog razvoja u samom Iranu. Finansirajući Hezbolah i Asada, Teheran je ostao bez pijaće vode i sa redovnim restrikcijama struje. To izvesno nije ono za šta su se mase koje su na ulicama srušile šaha i radovale se nacionalizaciji naftne industrije borile. Šta običan Iranac imao od toga što je decenijama Hezbolah sporadično raketirao severni Izrael?
Da li je život (većine) Iranaca bi dobar pod šahom? Nije.
Da li je život (većine) Iranaca dobar pod mulama? Nije.
Otuda i tekući događaji, isto kao i ondašnji.
Ipak, mora se primetiti da je opšte stanje u državi bilo bolje sedamdesetih nego danas, sa tendencijom daljeg stabilnog razvoja, u čemu su prednjačili u odnosu na recimo susednu Tursku. Nije neverovatno pretpostaviti da bi se sa krajem Hladnog rata i možda promenom na tronu monarhija otkravila i stabilizovala u pravcu održivog razvoja. Slično se desilo i u znatno tvrđoj Saudijskoj Arabiji. Da, morali bi da ostanu podređeni američki „partner“, što bi nosilo druge probleme, ali oni su lakše rešivi nego sankcije i pretnje ratom. Ni jedan vitalan državni interes Irana u toj trajektoriji ne bi bio zaista ugrožen.
Da je Islamska republika makar uspela da obezbedi nuklearni kišobran kao trajni garant nacionalnog suvereniteta, pa i da im se i priznaju podnesene žrtve, ali nije. Ovako je ispalo duplo golo. Propustili su i priliku da se i ozbiljnije integrišu u rusko – kinesku bezbednosnu arhitekturu Azije dok je za to još bilo vremena, ponovo jer su bili odviše gordi i nisu želeli da budu mlađi partneri u toj konjukciji, pa su završili bez ikakve zaleđine.
Naravno da ovi protesti nisu samo krik nezadovoljnog naroda, izvesno da tu ima i političkog partizanstva, strane agenture, sektaša iz MEKa, etničkih separatista, koječega, kao i u svim događajima takve prirode – na kraju krajeva isti slučaj široke, neprincipijelne koalicije je 1979, i svrgnuo šaha, ali gro ljudi na ulicama su obični građani kojima je pun kufer neodgovorne Države koja je fokusirana na svoje interese koji nemaju dodirnih tačaka sa svakodnevnim životom. Verovatno da njihovo ponašanje nije baš mudro, jer postoji mogućnost nekontrolisane eskalacije koja bi Iran pretvorila u novu Siriju preko koje bi se prebijali interesi stranih sila, ali njihovo ponašanje nije baš ni nerazumljivo. Očigledno da su Izraelci dobro ocenili situaciju i usvojili efektivnu strategiju.
Režimi opstaju ili propadaju nekada na spoljnom avanturizmu, češće na pitanju ideološke nedoslednosti, loše vlasti i korupcije iznutra, caristički Iran je čekirao drugu, dok je islamistički čekirao obe kućice. Ostaje da se vidi da li iranska vlada i klerici imaju snage da istovremeno obuzdaju tekući odisaj naroda, da se vojno i obaveštajno nose sa SAD i Izraelom, te da sprovedu efektivne društvene reforme i završe nuklearni program. Ja se ne bih kladio na njih.
