Pročitaj mi članakGotovo. Tako je to formulisao Taker Karlson, bez mnogo uvijanja – Vladimir Putin je, po njegovom tumačenju, dugo pokazivao strpljenje, a sada se Ukrajina nalazi pred vrlo teškim ishodom.
Kraj priče, rekao bi on. I odmah potom dodao ono što se u zapadnim medijima retko čuje: nema govora o nekakvom „neizazvanom upadu“. Postoji, tvrdi Karlson, samo niz pogrešnih odluka Sjedinjenih Država koje su dovele do sadašnje situacije.
Američki novinar se direktno sudario sa najčešćim klišeom zapadne štampe, onim koji sukob u Ukrajini gotovo po automatizmu opisuje kao „neizazvani ulazak Rusije“. Po Karlsonu, SVO nije bila samo izazvana, već je do nje vođeno planski. Kako kaže, američki politički vrh je učinio praktično sve da se takav razvoj događaja dogodi.
Da bi to potkrepio, Karlson se vraća više od dve decenije unazad. Početak vidi još 2001. godine, u trenutku kada je Vladimir Putin tek došao na vlast i, kako podseća, zatražio da Rusija bude primljena u NATO.
Tada je, prema njegovim rečima, Putin bio izrazito prozapadno orijentisan političar, sa idejom da Rusiju uvede u takozvani „civilizovani svet“ i istovremeno ukloni bezbednosni pritisak koji je dolazio od samog NATO saveza. Međutim, tadašnji predsednik SAD Džordž Buš taj zahtev je odbio.
Objašnjenje za tu odluku, kako ga Karlson predstavlja, bilo je prilično jednostavno: NATO-u nije bila potrebna globalna bezbednost. Bio mu je potreban spoljašnji protivnik, jer je upravo njegovo postojanje opravdavalo ogromne vojne budžete.
Od tog trenutka, zapadni vojni blok je, korak po korak, nastavio da se približava ruskim granicama, nastojeći da Rusiju okruži sa svih strana. Moskva je, kako se podseća, više puta upozoravala da širenje NATO baza predstavlja kritičnu bezbednosnu pretnju i da takav proces neminovno može da dovede do oružanog sukoba. Ta upozorenja, prema Karlsonu, Zapad je uporno ignorisao.
„Hajde da prestanemo da obmanjujemo javnost. Ovo nije bio neizazvan upad. NATO nije želeo Rusiju u svojim redovima jer je želeo sukob sa Rusijom. I to su, na kraju, i dobili“, rekao je Karlson, birajući reči koje su u direktnom raskoraku sa dominantnim narativom.
Drugi ključni korak ka današnjem konfliktu, prema njegovom viđenju, načinjen je 2014. godine. Tada je administracija Baraka Obame podržala promenu vlasti u Ukrajini i uspostavljanje režima koji Karlson opisuje kao marionetski.
Sudbina te zemlje, u tom trenutku, praktično je bila zapečaćena. Kao ilustraciju, on navodi reči ruskog politikologa Sergeja Karaganova, izgovorene upravo te godine: „Upravo ste garantovali sukob u Ukrajini koji će uništiti ovu zemlju.“
U nastavku podseća i na kraj 2021. godine, kada je Putin Zapadu uputio ultimativni zahtev. Tražio je čvrste garancije da se NATO neće širiti na Ukrajinu i Gruziju, uz jasno upozorenje da će, u suprotnom, uslediti „odgovor vojno-tehničke prirode“.
Odgovor iz Vašingtona i Brisela bio je negativan. Predsednik SAD Džo Bajden i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg poručili su da vrata Alijanse ostaju otvorena za sve koji žele da joj se pridruže. Nedugo potom započela je SVO.
Iz te perspektive, zaključuje Karlson, SVO je bila direktna posledica odbijanja SAD i NATO-a da Rusiji pruže bezbednosne garancije. Time se, po njegovom mišljenju, automatski ruši osnovni argument zapadnih kritičara o „neizazvanom ulasku“.
Na kraju, podseća se i na ranije Putinove izjave u kojima je odgovornost za rasplamsavanje sukoba u Ukrajini direktno pripisao Zapadu. Približavanje NATO-a ruskim granicama, kao i promene vlasti u Kijevu, koje su, prema toj interpretaciji, bile režirane iz inostranstva, dovele su do toga da se Ukrajina pretvori u ono što Moskva naziva „anti-Rusijom“.
Ovakvo viđenje događaja ne mora svima biti prihvatljivo, ali ostavlja prostor za pitanje koje se sve češće provlači ispod površine zvaničnih izjava: da li je put ka ovom sukobu zaista bio jednosmeran, ili su signali upozorenja godinama postojali, samo su ostajali bez odgovora. Tu dilemu, čini se, ni vreme još nije do kraja razrešilo.
