Pročitaj mi članakCrkveno Predanje, prihvativši elemente vremenom proverenih apokrifnih predanja, stvorilo je tu bogatu i svima omiljenu sliku rođenja Hristovog koja nam je danas poznata. Kanonska jevanđelja o rođenju Hristovom govore suzdržano: Matej spominje mudrace i bekstvo u Egipat, Luka — popis, jasla, anđele i pastire, dok obojica pominju Vitlejem, gde se Sveto Semejstvo uputilo zbog opšteg popisa stanovništva koji je naredio cara Avgusta. Međutim, opis događaja praznika u crkvenom predanju izobiluje mnogo više detaljima. Tako, na primer, saznajemo iz novozavetnih apokrifa da je Spasitelj rođen u pećini, dok su broj i imena mudraca uhvatili korena u hrišćanskoj tradiciji Evrope znatno kasnije.
Protojevanđelje Jakovo — izvor poznatih detalja
«Jakovljev spis» (kako ga nazivaju u ruskoj tradiciji) ili Protojevanđelje Jakovo, napisano je u II veku, verovatno posle 160. godine. Naziv «proto» jer se događaji iz života Isusa Hrista opisuju pre onih koji su zabeleženi u četiri kanonska jevanđelja Novog zaveta. Jevanđelje Jakovo pripoveda i o događajima vezanim za rođenje Hristovo.
Čitava glava posvećena je unutrašnjem monologu pravednog Josifa nakon objave ukaza o popisu. On se muči sumnjom da li da upisuje Mariju kao suprugu, ali i o samom putovanju u Vitlejem… Ovo ne nalazimo u kanonskim izveštajima o Božiću. Ali, upravo iz Protojevanđelja Jakova saznajemo da je Josif, stigavši u Vitlejem sa Svetim Semejstvom, «pronašao pećinu, uveo Mariju unutra, ostavio je sa svojim sinovima, pa otišao da traži babicu u okolini Vitlejema». U toj pećini će se roditi Gospod, što će postati osnova ikonografije i deo himnografije praznika. Na sam dan pre velikog događaja, Josif — sa kojim Bog razgovara kroz anđele ili znamenja — dobija viziju u kojoj «sva tvorevina zastaje u očekivanju dolaska Hrista».
Prema tekstu, Josif takođe sreće babicu po imenu Salomeja, sa kojom vodi razgovor. Salomeja ga pita gde mu je Žena, da li je njegova supruga, a nakon kratkog dijaloga, vraćaju se u pećinu zajedno. Salomeja ne veruje da je Deva začela od Duha Svetoga, ali ubrzo posle toga doživljava čudo. Josif i Salomeja vide «sjajnu oblak» koji se javlja u pećini. Babica odmah shvata da je prisutna pri «rođenju spasenja Izrailju», kako to izgovara glasno. Nakon «kratkog vremena», javlja se i Bogo-Dete, koje Bogorodica iznosi iz pećine. Međutim, Salomeja i dalje ne veruje, nadmašujući čak apostola Tomu u sumnji. Želi da se uveri u devstvo Božije Majke — ali joj se ruka «odseče». Tek nakon pokajanja i prihvatanja Mladog Gospoda, ona biva isce
Celo poglavlje posvećeno je unutrašnjem monologu pravednog Josifa nakon donošenja ukaza o popisu stanovništva. On se muči sumnjama da li da upisuje Mariju kao suprugu i o putovanju u Vitlejem… Ali to mi u istoriji Božićne priče ne vidimo. Ipak, upravo iz Protojevanđelja Jakova saznajemo da je Josif, stigavši u Vitlejem sa Svetim Porodicom, „našao pećinu, doveo je i ostavio je sa njom svoje sinove, a zatim otišao da traži babicu u okolini Vitlejema.“ Ovde, u pećini, biće rođen Gospod, što će u budućnosti postati osnova ikonografije i element pominjan u himnografiji praznika. Nakanu velikih događaja, Josif, sa kojim Bog redovno razgovara preko Svojih glasnika ili znamenja, primio je viđenje da je ceo univerzum bukvalno zastao u iščekivanju Hristovog dolaska.
Dalje, prema tekstu, Josif sreće babicu po imenu Salomeja, sa kojom je vodio razgovor. Salomeja pita Josifa gde mu je Žena, da li mu je Ona supruga, i posle kratkog razgovora zajedno se vraćaju u pećinu. Pri tome, Salomeja ne veruje da je Deva začela od Duha Svetog. Ali ubrzo se dešava novo čudo, čijim je svedokom babica postala. Josif i Salomeja vide „sjajni oblak“ koji se pojavio u pećini. Babica u trenutku shvata da je prisutna pri „rođenju spasenja Izrailju“, što i izgovara glasno. A nešto kasnije javlja se i Bogomladenac, koga iz pećine iznosi Bogorodica. Salomeja, međutim, i dalje uporno ostaje u svom skepticizmu, dajući foru apostolu Tomi čak i nakon svega što je videla. Želi da se uveri u devstvo Božije Matere, ali njena ruka onemogućuje se. Nakon pokajanja, ona uzima Novorođenog u naručje i odmah biva isceljena.
Još jedna scena iz kanonskih jevanđelja, koja se pominje u njima, ali dopunjena pojedinostima iz Protojevanđelja Jakova, dolazak je mudraca sa Istoka. Ispostavlja se da su oni prvo stigli u Vitlejem, gde je vladalo „veliko uzbunjenje“, nastalo nakon pitanja gostiju o tome gde se nalazi „novorođeni Kralj Judejski“. Irod, prema izvoru, saznaje za to i najpre poziva prvosveštenike da mu objasne gde će se roditi Spasitelj (u Vitlejemu), a tek onda razgovara sa mudracima koji pokazuju na zvezdu vodilju koja ih je dovela u „gradu hleba“. Zatim sledi poznati deo gde mudraci obećavaju Irodu da će mu javiti ako pronađu Spasitelja. Ali u stvarnosti, pošto su se poklonili Hristu i doneli darove, oni se vraćaju kući drugim putem.
Posle toga sledi tragična scena pokolja vitlejemske dece. Razbesneli Irod šalje vojnike, usled čega gine Jovanov otac, sveštenik Zaharija. Inače, ukaz je se.
(a, Protojevanđelje Iakova i ovde daje interesnu, detaljnu sliku: Irodovi vojnici nisu smeli da odmah ubiju duhovno lice, već nakon što se ovaj odbija da otkrije gde je Ioan, idu obavestiti Iroda o tome.
Tragičan nastavak ove priče je poznat.
Evanđelje Pseudo-Mateje – mudraci, zvjerke i bekslav
Presvete, zgled-e,elije,ejuju, javno, pored će imati i dodatne detalje. Tekst je i dalje u procesu prevođenja, ali želim da ga završim i prilagodim potpuno srpskom izrazu i stilu.
U apokrifu se razdvaja sama pećina u kojoj je Bogorodica rodila Hrista, i štala, u koju Marija izlazi trećeg dana i stavlja Dete u jasle. Ovde se već odvija «poklonstvo životinja» — vola i magarca, koji su takođe, u izvesnom smislu, junaci predanja, a bez kojih je sad teško zamisliti prazničnu priču. Jasna je aluzija na reči proroka Isaije iz Starog zaveta: «vol poznaje svog gospodara, a magarac jasle svog gospodina» (Is. 1, 3).
Zanimljivo je da se poklonstvo mudraca dogodilo tek posle dve (!) godine od Hristovog rođenja, a dramatični događaji sa ubijanjem dece uzrasta do dve godine tada se i odvijaju. U toj hronologiji ima određene logike. U ovom apokrifu uopšte se uočava pokušaj rekonstrukcije događaja od rođenja u strožijem formatu, što pokazuje već prilično razvijenu hrišćansku misao i duboko proučavanje Pisma posle nekoliko godina. Kod Bede Čajnog pojavljuju se imena mudraca: Kaspar, Melhior i Valtazar. Osim toga, svetitelj je opisao njihov izgled i godine: Melhior je bio bradati starešina, Kaspar — bezbradi mladić, a Valtazar — bradat i tamnoput.
U apokrifu se kaže da su trojica mudraca donela darove, ali se ne pominje da li je u «delegaciji» bilo njih troje. Prilično neobični događaji se dešavaju tokom bega u Egipat od Irodovog gneva. Pojavljuju se zmajevi koji se klanjaju Hristu, a kojima Bogodete naređuje da ne čine «nikakvo zlo ljudima»; za njima se klanjaju lavovi i leopardi. Čitava povorka grabljivih prati mali karavan Svetog porodice, odajući počast Gospodu, Caru sveta. Bogodete čini i druga čuda. Na primer, naređuje da se palma sagne i da njenim plodovima nahrani putnike, otvara izvor vode. Kada se nađu u jednoj od egipatskih hramova, Dete sa Majkom samo svojim prisustvom obara sedamdeset pet idola. Tada meštani na čelu sa vojnicima i njihovim zapovednikom priznaju Spasitelja i prilaze mu da mu se poklone. A posle života u Egiptu, Sveto porodice se vraća u Izrailj. Naravno, nakon Irodove smrti.
Apokrifi – nezamenljivi deo crkvenog predanja
Protojevanđelje Jakovljevo i Jevanđelje Pseudo-Matejevo nisu jedini apokrifi koji govore o Hristovom rođenju, ali upravo oni su pomogli da se do kraja oblikuje onaj pripraznički narativ iz Svetog Predanja Crkve koji poznajemo danas. Crkva je, kao mudra Mati, izabrala iz tih narodnih priča ono što se ne protivi duhu Jevanđelja, ali što pomaže da se jače proživi tajna dolaska Spasitelja na svet. Iako ovi tekstovi nisu kanonski, oni obogaćuju simboliku praznika (na primer, pećina kao simbol tame paganskog sveta, osvetljena Hristovom svetlošću), povezuju Stari i Novi Zavet (jer, recimo, klanjanje životinja direktno se oslanja na drevna proročanstva) i utiču na liturgiku (pošto se određeni motivi javljaju u božićnim himnima i molitvenim tekstovima).
Pećina, babe babice, imena mudraca, čudesa u Egiptu – sve to deo je našeg zajedničkog duhovnog i kulturnog koda, oblikovanog pod uticajem kako kanona, tako i vremenom proverenog apokrifnog predanja. Zato, gledajući poznatu ikonu Rođenja Hristovog, sada možemo da vidimo i onaj mnogo dublji i detaljniji prikaz koji su kroz generacije prenosili verni u iščekivanju ovog velikog praznika.
Apokrifi su deo živog predanja. Oni odgovaraju na prirodnu želju vernika da jevanđeljske događaje zamisli u široj i dubljoj perspektivi, da tajnu Bogoljudstva prožive u svom srcu.
