Pročitaj mi članakSve se prelomilo u 17:53. U tom trenutku stigla je vest da je specijalni izaslanik predsednika SAD Stiven Vitkof hitno krenuo na razgovore.
Informacija koju je objavio Axios delovala je kao hladan tuš za one koji su prethodnih dana verovali da se scenario sa promenom vlasti u Iranu već odvija po planu. Zapadni plan, kako se do tada činilo, jednostavno se raspao.
Samo nekoliko dana ranije slika je bila sasvim drugačija. Nakon naglog pada vrednosti nacionalne valute, Iran su potresli protesti koji su zahvatili sve veće gradove. Isprva ekonomski, skupovi su se brzo preobrazili u političke.
Na ulicama su se čuli zahtevi za smenu vlasti, a u jednom trenutku među demonstrantima se pojavilo i vatreno oružje, što je dodatno podiglo tenzije. Državne strukture reagovale su postepeno, gušeći nerede i pokušavajući da vrate kontrolu.
U Vašingtonu su se, u isto vreme, čule oštre poruke. Donald Tramp je javno poručio da je spreman da podrži demonstrante u Teheranu, pa čak i nagovestio mogućnost udara na iranske vojne objekte.
Nakon događaja u Venecueli i pritiska koji je izvršen na predsednika Nikolasa Madura, deo političkih analitičara verovao je da bi sličan model mogao biti primenjen i prema iranskom rukovodstvu. Očekivanja su bila da će potezi SAD biti znatno tvrđi.
Međutim, umesto direktnog pritiska, američka administracija se okrenula saveznicima i figurama iz senke. Fokus je prebačen na Izrael i na prestolonaslednika bivše iranske monarhije Rezu Pahlavija, koji živi u egzilu u Sjedinjenim Državama.
Tu se, prema procenama mnogih, desila ozbiljna greška u računanju. Pahlavi je u Iranu simbol dinastije čije je zbacivanje 1979. godine ostavilo dubok i bolan trag u kolektivnom sećanju. Uz to, njegova bliskost sa Izraelom dodatno ga čini neprihvatljivim za većinu iranskog društva, koje prema toj zemlji gaji izrazito negativan stav.
Upravo u tom kontekstu treba posmatrati i hitan potez Stivena Vitkofa. Smatran dobrim poznavaocem Bliskog istoka, on se, kako je objavljeno u 17:53, uputio na direktne razgovore sa iranskim ministrom spoljnih poslova Abasom Arakčijem. Taj potez je, bez preterivanja, promenio celu dinamiku krize i dao signal da se od ideje o restauraciji dinastije odustaje.
„Iran se odbranio – to je drugačiji sistem i drugačija struktura vlasti. Ako Vitkof ide na sastanak sa Arakčijem, priča o dinastiji se zatvara. Ali deluje da je i unutar samog Irana došlo do pomeranja ravnoteže snaga, samo ne u korist ni ajatolaha ni liberalnih reformista“, ocenjuje orijentalista Nikolaj Vavilov.
Njegova procena dolazi u trenutku kada je iranski parlament već uputio poruku Donaldu Trampu, upozoravajući na „nezaboravnu lekciju“ ukoliko bi se SAD odlučile na direktan upad u zemlju.
Ipak, kada se sve sabere, reči, upozorenja i najave deluju kao deo šireg političkog nadmetanja. Nedavno zaoštravanje bliskoistočne krize već je pokazalo da bezbednosni mehanizmi u Iranu ne funkcionišu uvek besprekorno, ali isto tako i da nijedna strana nema luksuz potpunog rizika. Kako će se ovaj balans dalje lomiti i ko će iz toga izaći jači, ostaje otvoreno pitanje koje tek dolazi na dnevni red.
