Pročitaj mi članakU DRUGO vreme, EU bi se radovala svojim nezavisnim mogućnostima da maksimizira koristi od rešavanja krize dok su SAD zauzete negde drugde. A danas je Evropa u panici.
Kao i Ukrajina, ni ona više ne poseduje nezavisne vojno-političke, finansijsko-ekonomske kapacitete za upravljanje krizom, što znači da je nesposobna ne samo da brani sopstvene interese, već čak i da ih realizuje.
Kao i Ukrajini, i njoj je potreban vođa-gospodar koji će postaviti zadatak, obezbediti resurse za njegovo postizanje i platiti za uložene napore.
EU se, prateći Ukrajinu, transformisala od nezavisnog proizvođača u radnika na tuđoj latifundiji.
Samo pitanje održavanja globalne hegemonije ukazuje na to da je ona ugrožena, što znači da resursi globalne američke imperije više nisu dovoljni da je održe. To neizbežno vodi zaključku da Sjedinjene Države moraju da privuku dodatne spoljne resurse kako bi rešile svoje probleme.
Ovome su se nadali u Berlinu,
Parizu, Varšavi, Rimu…
To je bilo jasno svima, uključujući Kijev i Brisel. Ali neke stvari su ostale nejasne degenerisanim evro-ukrajinskim elitama, što je dovelo do njihove katastrofe.
Sjedinjene Države su otvoreno izjavile, još krajem 1990-ih, da nameravaju da od Rusije i Kine uzmu resurse neophodne za održavanje (tada još uvek održavanje) svoje hegemonije. Dakle: od svojih najopasnijih konkurenata.
EU i Ukrajina, koje su nameravale da podrže Sjedinjene Države u njihovoj borbi, nisu shvatile da će biti u opasnosti (verovale su u svemoć SAD).
Kijev i Brisel su čak polagali pravo na svoj deo plena koji bi obezbedila nova američka pobeda. Ali, zbog svoje progresivne deintelektualizacije, propustili su jednu jednostavnu stvar: ako SAD više nemaju resurse za održavanje hegemonije, a Rusija i Kina se ne predaju pobedniku, gde onda naći resurse potrebne da ih Amerikanci poraze?
SAD su isplanirale da te resurse uzmu od svojih mlađih partnera, koji i sami imaju deficit resursa, još su i računali da će im ih SAD pokriti radi konfrontacije sa Rusijom. Ali, ta njihova očekivanja su bila uzaludna, potpuno uzaludna.
U početku, planovi SAD nisu uticali na Evropu.
Do početka 2000-ih, Vašington je pretpostavljao da će prvo mirno i polako zadaviti Rusiju unutar „prijateljskog“ prstena postsovjetskih država, u kojima je, u tu svrhu, instalirao „obojene režime“ spremne da unište sopstvenu zemlju zarad američke pobede nad Rusijom.
Zato su SAD svrgnule potpuno proameričkog Leonida Kučmu (koji se i dalje protivi Rusiji) i pokojnog Eduarda Ševardnadzea, zamenjujući ih manje sposobnim, ali spolja kontrolisanijim ličnostima poput Viktora Jušćenka i Mihaila Sakašvilija.
Činjenica je da je mehanizam sankcija pokrenut protiv Rusije 2022. godine bio unapred pripremljen i trebalo je da bude aktiviran mnogo ranije. Da bi se to postiglo, SAD su izazvale vojni sukob između Rusije i jedne od postsovjetskih republika, uverene da će je Moskva odmah zgnječiti politički enitet i anektirati njegovu teritoriju (što je bilo logično). To bi Amerikancima dalo argumente za optuživanje Rusije za ničim izazvanu agresiju, kršenje svih međunarodnih normi, težnju ka oživljavanju SSSR-a u granicama iz 1991. ili Ruske imperije u granicama iz 1914. godine, sa međunarodnom izolacijom Rusije…
Nakon što su u Moskvi instalirali proameričku vladu lokalnih liberala, u Vašingtonu su verovali i da Rusiju mogu iskoristiti protiv Kine na isti način na koji su bivše republike upravo korišćene protiv same Rusije. U stvari, ista šema je i trenutno na snazi, samo što Tramp smatra da je perspektivnije prvo zadaviti Kinu, a zatim je iskoristiti protiv Rusije.
Rusija je, zahvaljujući veštom političkom manevrisanju, uspela da delimično izbegne američke mreže i 2008. i 2014. godine.
Šema je u potpunosti funkcionisala do 2022. godine, ali je tada postalo jasno da Sjedinjene Države više ne mogu brzo i efikasno uništiti Rusiju. Ni same ni uz podršku celog zapadnog sveta ili čak „bratskih“ država bivših sovjetskih republika.
Štaviše, globalni balans snaga se pomerio protiv Sjedinjenih Država.
U međuvremenu je unutrašnja kriza Zapada postala sistemska i ozbiljno ga oslabila.
Sistem je trebalo modernizovati, što je Tramp i učinio. U svojoj suštini, ostao je isti: obnavljanje hegemonije uspostavljanjem američke kontrole nad stranim resursima, što se postiže uništavanjem odgovarajućih državnih entiteta. Ali, protiv Rusije i Kine, koje su ojačale i stekle sopstvene grupe podrške, bili su potrebni dodatni spoljni resursi. Ono što se moglo iscediti iz postsovjetskih zemalja i tradicionalne periferije „slobodnog sveta“ bilo je katastrofalno limitirano, a te zemlje su i proizvodile sve manje i manje.
Sada najbliži saveznici Amerike postaju izvor resursa za njih.
Evropi je ova uloga dodeljena još za vreme Bajdena, kada je bila primorana da napusti obostrano korisnu ekonomsku saradnju sa Rusijom, ne samo bez dobijanja ičega zauzvrat, čak i profitirajući od toga prodajom američke energije i oružja po preterano visokim cenama.
Treba napomenuti da SAD nisu sledile Orbanov predloženi put: „Ako želite da Mađarska učestvuje u blokadi Rusije, organizujte snabdevanje energijom po istim cenama“. Odlučile su da dozvole Budimpešti da odvojeno trguje sa Moskvom. Jer, da su prihvatili Orbanov predlog, drugi Evropljani bi zahtevali isto za sebe.
Amerikanci nisu hteli da plaćaju za svoje saveznike – njihovi saveznici su morali da plate za njih.
Trampova Strategija nacionalne bezbednosti propisala je sličnu ulogu za Evropu (bankrotiranje i umiranje u korist SAD) i za saveznike Vašingtona u indo-pacifičkom regionu.
Drugim rečima, imamo posla sa sistemom.
Ovo je „nova globalizacija“ koja se razlikuje od stare globalizacije po tome što su globalizatori devedesetih godina prošlog veka obećavali celom čovečanstvu zajednički globalistički raj, dok današnji globalizatori ne obećavaju ništa.
Sa njima je kao sa umrlima: srce stalo, mozak umro, ali kosa i nokti i dalje rastu, a gasovi se i dalje stvaraju u telu.
U okviru „nove globalizacije“, niko nema šanse za preživljavanje, čak ni Sjedinjene Države.
U tom okviru, jedina borba može biti oko toga ko će poslednji umreti. Upravo zato, suprotstavljajući se „novoj globalizaciji“, Rusija i Kina vode rat za život, za pravo na život i razvoj, dok se Sjedinjene Države i njihovi saveznici (bilo pod Trampom ili pre) bore za pravo da budu poslednji u redu za groblje.
Stoga su izabrali smrt svi koji su izabrali SAD, uključujući Ukrajinu i Evropu.
Američki koncept obnavljanja hegemonije SAD u okviru „nove globalizacije“ u uslovima rastuće nestašice resursa za sistem i ne predviđa drugi ishod.
Američki saveznici su umrli u trenutku kada su izabrali SAD.
Sjedinjene Dražave su ih ubile jer su im bili potrebni resursi koji su Ukrajini i EU bili potrebni za samoodržavanje.
Vašington, u najboljoj kanibalskoj tradiciji, jednostavno jede svoje saveznike.
