(Димитрије Војнов)

Убиство бившег Аркановог телохранитеља Радета Ракоњца, по начину егзекуције, подсетило је на талас убистава деведесетих, када се дешавало формирање екосистема београдског подземља. Упркос томе што многи учесници тог времена нису међу живима и што у поређењу са данашњим криминалцима многи од њих делују као наивни уличари и делинквенти, период деведесетих оставио је субкултурне темеље тог погледа на свет.

Прва телевизија је протеклих неколико седмица направила одличан потез са амбициозном документарном серијом Досије, која је покушала да представи београдске криминалне кланове деведесетих. Задржимо се кратко на самој програмској одлуци Прве. Одабравши атрактивну помало сензационалистичку али свакако релевантну тему, произвели су документарни програм који је могао да парира било којој другој емисији на телевизији, што је доказ да публика код нас уме да цени занимљиве садржаје и да се велики резултати не морају сводити на ријалити или домаће серије.

УЗАЛУДАН НАПОР

Досије је покушао да понуди уравнотежен поглед на криминал деведесетих, са разним саговорницима, међу којима је било и оних који су се сада по први пут обратили јавности. Са историјском дистанцом, Досије је могао да сумира све оно што је заоставштина тог полусвета и да шире сагледа друштвене факторе који су утицали са нарочитим акцентом на улогу државних структура.

Евидентан је труд аутора емисије да Досије не послужи као глорификација криминалаца и не буде лош узор за младе као што се несвесно десило документарном филму Видимо се у читуљи. Међутим, када се подвуче црта, то је био узалудан напор.

Криминалци су до те мере победили у „медијском рату“ да је за њих постало немогуће да не буду хероји на крају приче, чак и онда када у својим исповестима осуђују криминал. За разлику од полиције, криминалци су још деведесетих схватили значај медија. Новинари који су писали о њима су их глорификовали и сваки од њих је имао брижљиво изграђен имиџ. Да не говоримо о томе да су неки међу њима, попут самог Аркана, били мецене разних културних посленика. Бранислав Лаиновић Дуги је био заинтересован за филмску продукцију, и има још много таквих примера.

Зато данас ми заправо више немамо никакве релевантне изворе о томе шта су они и како радили јер су новинари већ у корену били поткупљени. Отуд је могуће читати бајковите приче о њиховим акцијама и бекствима јер других извора о тим догађајима нема, нема наличја које би можда расветлило елементе сарадње са страним полицијама, тајном службом итд., која је омогућила неке од тих акција, а врло је тешко у нашим условима истражити ствари до краја, нарочито у иностранству.

АМЕРИЧКИ ПРИМЕР

Ако погледамо српски филм, пун је упечатљивих ликова криминалаца, од Уркета као „филмског Кума“ српског криминала у Последњем кругу у Монци, све до дечака из Рана, а полицајаца нема нигде. Узмимо амерички филм као контрапример, а морамо јер људи данас широм света постају криминалци зато што морају, а шлифују се у биоскопу, али полицајци постају зато јер их Холивуд регрутује, тамо је ситуација уравнотежена, али ликови полицајаца-хероја ипак претежу.

Део разлога зашто нема успелих ликова полицајаца у нашем филму сигурно лежи и у томе што је сваки покушај да се направи тако нешто био базиран на пропагандном приступу у коме полиција мора бити приказана као манастир пун најморалнијих људи, са доброћудним и мудрим старешинама. Основ америчког полицијског филма је управо у супротном приступу. Амерички полицијски филм каналише отпор људи према естаблишменту тако што га суптилно реафирмише узимајући оперативце за хероје. Главни јунак америчког полицијског филма обично је разведени детектив, који се одавно кроз живот не креће путем него кроз шуму, редовно има глупог, ригидног или корумпираног шефа који га не разуме, и спреман је да заобилази правила како би се изборио за правду. Дакле, амерички полицијски филм афирмише идеју снага реда кроз манипулацију отпором гледалаца према естаблишменту.

Нешто слично су медијски урадили и српски криминалци. Они су искористили све могуће друштвене контрадикције као оправдање, себи у прилог додали и патриотски ангажман у паравојним формацијама током рата и постали хероји. Новинари који су или радили за њих или радили за себе – а не у интересу јавности – и остваривали тираже објављујући гангстерску страну приче замели су трагове. И зато сада Србија можда једине неспорне хероје о којима нема никаквих сумњи, нема никаквих писаних трагова о пуном опсегу њихових преступа, има међу криминалцима.

Међутим, као што у сваком гангстерском филму о нарко дилерима, пад главног антихероја долази онда када се навуче на своју властиту робу, тако су и наши криминалци, рецимо Земунски клан, у једном тренутку поверовали у речи својих плаћеника са татстатурама, властити друштвени значај, и то их је уништило.

Ипак, неповратна штета је учињена и никакав Досије не може да је исправи. Свуда по Србији дечаци са дивљењем гледају снимке ових људи и смишљају са каквим подухватом да привуку пажњу јавности. Отуд, нема сумње да је највећа жртва српских криминалаца заправо српска култура.

(Нови стандард)

Ознаке: Димитрије Војнов, криминалци, медији