Pročitaj mi članakLeto je trebalo da bude vreme radosti, igara i bezbrižnih koraka na obali Bistrice. Ali tog mirnog, sunčanog popodneva, ta oaza smeha i igre pretvorena je u polje smrti. Tiha reka Metohije svedočila je nečemu užasnijem od svakog straha: pucnji u dečji smeh, krv koja se slila u reku i nevini životi koji su nasilno prekinuti, a radost pretvorena u užas.
На данашњи дан 2003. године, на обали Бистрице код Гораждевца српска деца су постала мете. Терористи из бивше ОВК напали су их и свирепо угасили њихово детињство. За неколико секунди, тишина је прогутала све.
Тога дана, убијени су Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12).
Тешко су рањени Драгана Србљак (13), Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14) и Марко Богићевић (12), сваки од њих дете, сваки са животом пред собом.
Злочин су починили припадници бивше албанске терористичке Ослободилачке војске Косова. Циљ је био јасан: застрашити преостале Србе и довршити етничко чишћење тог дела Космета.
Убице никада нису пронађене, и поред новчане награде и 75 сведока. ЕУЛЕКС је 2010. обуставио истрагу, уз образложење да су сведоци давали “штуре и неодређене изјаве”.
Још тежа рана лежи у томе што ни државни органи Србије нису довели случај до краја, окренувши правди леђа и скривајући се иза “недостатка надлежности”.
Двадесет две године касније правда и даље ћути, али памћење не.
Ми памтимо сваки смех који је прекинут, сваки живот који је угашен.
Ми памтимо њихова имена, њихове снове, њихову невину радост.
И док се свет окреће, ми стојимо као чувари истине: да се злочин не заборави, да се правда једног дана избори.
Јер оно што је изгубљено не сме бити залуд. Сећање је наша најмоћнија одбрана, а истина је наше најјаче оружје.
Извор фотографије: ИГ Завет предака
