Pročitaj mi članakJednog hladnog prolećnog dana 1945. godine, po kazivanju Mihaila, otac Justin služio je svetu Liturgiju u zimskoj crkvi (kapeli). Pred kraj polovine Liturgije, vrata su odjednom uz strašnu buku odletela, i u crkvu su upali pripadnici OZNE sa vojskom, naoružanih puškama i automatima. Bilo ih je oko dvesta, a manastir je u tom trenutku bio potpuno opkoljen
У цркву је упала ударна група са машинкама на готовс, а предводио их је један висок и млађи човек у кожном капуту.
Отац Јустин је у том тренутку већ савршио више од половине Литургије. У олтару је крај њега стајао протосинђел др Василије Костић, потоњи епископ жички. Михаило, отац Сава и сестре били су на певници. Док су војници стајали распоређени по цркви с упереним оружјем, њихов командир — официр ОЗНЕ, с револвером у руци — нагло је ушао у олтар и повикао:
„Друже докторе Јустине, ухапшени сте!“
Затим се окренуо ка оцу Василију и истим тоном рекао:
„И ви сте ухапшени, докторе Костићу!“
„Само да завршим службу Божју“
Отац Јустин, који је тог дана — ванобичајено — служио на црквенословенском, мирно је наставио Литургију, прешавши на српски и рекавши:
„Само да завршим службу Божју“
Официр ОЗНЕ који је дошао са 200 војника да ухапси оца Јустина и протосинђела Василија био је, по сведочењу, Миленко Бојанић — касније високи функционер у влади Титове Југославије. Он је стао на јужне двери олтара и ћутао, чекајући да Литургија буде довршена.
Претрес у келији
По завршетку Литургије, Бојанић је ухапшене спровео до конака. Др Василија су издвојили у посебну просторију, а у келију оца Јустина ушли су Бојанић и неколико војника. На његов захтев, са оцем Јустином су смели да буду само монахиња Параскева и Михаило.
Одмах је започет претрес свих књига, списа и ствари. Прегледан је сваки папирић, свака белешка.
Бојанић је за сваку ситницу питао:
„Да ли је ово нека шифра?“
Када је захтевао да отац Јустин „дешифрује“ писма и честитке, ава је мирно одговорио:
„Овде немам шта да дешифрујем, осим како ту пише. Ако ви имате нешто, изволите — дешифрујте“
Његова сталоженост и ведрина задивљивали су чак и војнике. Само је Бојанић остајао нервозан, пребирући по стварима и повремено грубо испитујући аву.
Један војник, задобијен Авином смиреношћу, упитао је стидљиво:
„Могу ли да скинем икону и погледам?“
Отац Јустин хтеде да му дозволи, али га Бојанић пресече урликом:
„Забрањујем вам да говорите!“
Ава мирно доврши започето:
„Само ви скините и погледајте“
„Забрањено ми је да говорим“
У једном тренутку, Бојанић затражи од оца Јустина да му преведе један текст из књиге.
Отац Јустин му одговори:
„Забрањено ми је да говорим“
„Али ја то захтевам од вас!“ — повиси тон официр
Ава одговори:
„Ви сте свој посао обавили. Ухапсили сте ме. Тамо где буде требало, ја ћу одговарати“
Тада је Бојанић наредио да се из келије изведу и Михаило и монахиња Параскева.
„Шифра“ на васкршњем јајету
Бојанић је чак и васкршња јаја сматрао сумњивим. Разбијао је свако једно по једно, тражећи „шифру“. На једном од њих било је исписано „Христос воскресе“
„Шта треба да значи ово?“ — грубо упита он
Ава му мирно одговори:
„Па зар је за вас шифра осликано васкршње јаје са честитком осмогодишњег детета?“
Затвор, испитивања и прогон
Оба духовника — отац Јустин и др Василије Костић — били су одведени у Пирот, где су затворени и мучени око 15 дана пре Светог Николе, 3. или 4. децембра 1946. године.
После седам дана испитивања, када се ОЗНА уверила да нису политички противници него духовници, упућени су у Београд, где су у затвору провели још седам дана
У међувремену, комунисти су у Патријаршији запленили и уништили велики број примерaка првог и другог тома „Догматике“ оца Јустина, што је довело до вишедеценијског недостатка тих кључних богословских дела
Отац Јустин је потом боравио код пријатеља и по манастирима (Раваница, Девич), све до 28. маја 1948, када је прешао у манастир Ћелије — место где ће остати до краја живота и постати један од највећих духовника XX века.
