Pročitaj mi članakMoj najbolji prijatelj, viši savetnik „Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta“ i brat u Hristu, jedan od najistaknutijih istoričara kanonologa i naučni savetnik Istorijskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i ktitor Hrama rođenja Svetog Jovana Krstitelja u svojoj rodnoj Ratini, prof. dr Miodrag M. Petrović, predstavio se u Gospodu 1. decembra 2025. godine u 90. godini. Opelo je obavljeno 2. decembra u Hrama rođenja Svetog Jovana Krstitelja, a sahrana nakon opela na groblju u Ratini.
Проф. Петровић је цео живот посветио апологетици Христове цркве, чији коначни циљ представља изградња неразрушивог, у целости православног погледа на свет, одбрана његових принципа од напада философске и научне критике, и, истовремено, уништавање принципа анти-хришћанског погледа на свет. Уједно, то објашњава чињеницу да његова апологетика представљала темељ целокупне грађевине теолошких студија, од чега зависи изучавање осталих теолошких питања, као што су: догматика, етика и канони.
Проф. др Миодраг M. Петровић је увек био у служби одбране хришћанске Истине, тог сверадосног и тешког подвига који је захтевао потпуну искреност, изузетну бригу, дубоко размишљање, велико знање, унутрашњу скрушеност, трпљење и несебичну љубав према Богу и људима.
На овом месту желим да нагласим, да после одржаног опела у Храму рођења Светог Јована Крститеља, чији је ктитор проф. др Миодраг М. Петровић, који га је подигао сопственим средствима, на запрепашћење свих присутних, свештеник Драган Туба нам је на веома груб и неуобичајено дрзак начин који не приличи једном свештенослужитељу, забранио, како члану породице проф. Петровића тако и мојој маленкости, да одржимо опроштајне говоре поред драгог нам покојника, унутар цркве коју је он подигао сопственим средствима и чији је ктитор био! Понашање свештеника Драгана Тубе је саблазнило све присутне, поготово што је био у свештеничкој мантији која симболизује одвојеност од света и посвећеност Богу, свештеног лица које је носи.
Било је више него очигледно, да је овај поступак плански учињен од стране истих лица из Српске православне цркве која су деценијама била заслепљена злобом, завишћу и пакошћу према дометима које је досезао др Миодраг М. Петровић, а који су за њих били недостижни, па су на овај начин покушали и упокојеног да га понизе.
Сигурни смо да ће ускоро, као што је и 13. новембра 2024. године откривено лице на чију интервенцију је отказано предавање проф. др Миодрага М. Петровића у Тивту о Законоправилу Светога Саве, да ће исто тако по Промислу Господа Бога, убрзо да затруби труба свештеника Тубе, и открити личност из кругова Српске православне цркве чијом наредом је ово нељудско и нехумано дело учињено. Откриће се лице, без обзира на величину диоптрије коју носи, који се усудио да пркоси Господу Богу, и свети се ктитору цркве у којој је држано опело и једином преводиоцу Законоправила Светога Саве, који је само дан пре тога уснуо у Господу!
И поред вишедеценијског блиског односа који сам лично неговао са великим бројем свештеника, владика и патријараха Српске православне цркве (Герман, Павле, Иринеј), име свештеника Драгана Тубе ми је било потпуно непознато. Никада за њега нисам чуо, нити сам га видео!
Одговор на питање ко је Драган Туба, свештеник из Ратине, потражио сам у „Трећој књижици о цркви у Ратини – и цркви у Врби“, Миодрага М. Петровића, која је изашла из штампе 2025. године у Београду. У књизи на страни 11-13. пише: Цитирам: „По пензионисању проте – ставрофора Миломира Атанасковића, за парохе при Врпској цркви постављени су о. Добринко Топаловић и о. Драган Туба. Овом другом у опслуживању припало је моје родно село Ратина. У његово време почео сам 1991. године изградњу цркве у Ратини, услед чега је, њеним освећењем, основана посебна – Ратинска црквена општина. О том свештенику немам лепе речи. Стварао ми је велике потешкоће које сам документовано изложио у првим двема књижицама о цркви у Ратини. Народу је о мени говорио, између осталог, и ово: ‘Он то себи подиже неки споменик’. Прилоге верника примао је без давања признанице. Нашли смо се заједно када је Зорица Гајовић из Ратине пружила мени прилог у износу од 300 (триста) америчких долара, што сам одбио само зато што нисам имао при руци блок – признанице. Тај износ је узео свештеник Драган Туба, коме сам рекао да обавезно треба признаницу да изда. Одговорио је, у присуству дародавке: ‘Бог је то видео’. Наравно, никада тај новац није уложио за градњу цркве. И не само то, него је самовласно продао шеснаест палета фасадне црвене перфориране цигле, коју сам платио 2,800.00 немачких марака, за шта постоји признаница. Ни тај износ нигде није приказао. Једноставно недостајала му је вера и ‘страх Господњи’. Неистине и преваре срасле су му за срце. Иако зна за једну и једину ктиторску повељу, издату на моје име, Краљевачкој телевизији је 30. децембра 2023. године за јавност изговорио: ‘…трудом, залагањем нашег верног народа овог насеља успели смо да на овом брегу направимо овај један брош, један медаљон који стварно је на лепоту и корист не само овог насеља него и целе Српске цркве’“. Крај цитата.
Из горе наведеног текста, више је него јасно о каквом профилу личности, карактерних и моралних особина је реч!
Собзиром да се ради о проблему којим у првом реду треба да се бави његов надлежни епископ, па коначно и Свети архијерејски синод, у наставку ћу цитирати интегрални текст свог говора који сам изговорио на гробљу у Ратини, над сандуком и раком свог најдражег пријатеља проф. др. Миодрага М. Петровића:
Интегрални говор Диогениса Д. Валаванидиса
председника „Центра за заштиту хришћасног идентитета
Драги мој професоре, драги Миодраже, драги мој најдражи пријатељу и брате у Христу,
Данас када треба да одржим један од најтежих говора у своме животу, мислио сам да ћу то учинити у цркви, у којој сте Ви били ктитор, а коју су ми ускратили поново исти они који су Вас кињили целога живота, док је овога пута то био свештеник, Драган Туба. Али, без обзира на то, желим да Вам искажем огромну љубав, да сам Вас волео и поштовао као рођеног старијег брата, морам да кажем да сте били недостижни морални и интелектуални горостас, због чега сте код свих својих поштовалаца у Србији а посебно у Грчкој, изазивали дивљење и поштовање.
Како и не би, када сте били један од највећих историчара-канонолога и научни саветник Историјског института Српске академије наука и уметности. Јединствени Атински дупли доктор теологије, права и историје, и сигурно један од неколико највећих српских интелектуалаца.
Тим поводом се чак и познати сајт „Гора Савина“, упитала: Шта је то што издваја проф. др Миодрага М. Петровића из мора образованих и школованих наших људи са Берклија, Кембриџа, Хардварда, Принстона, Јејла, Сорбоне, итд?
Пре свега, били сте православни и хришћански интелектуалац, који је и живео на такав начин, и који потиче из породице која је дала 9 свештеника, монаха, монахиња, игуманија итд.
Превели сте, као нико пре Вас, први и други део Законоправила Светог Саве на савремени српски језик, и почели да радите на трећем делу. Нико други се није ни усудио да учини тако нешто, јер је за такав подвиг било неопходно изванредно познавање новогрчког језика, старогрчког, старословенског, латинског али и Римског права. Такође, због свог православног убеђења од кога никада нисте одустајали, никада Вас нису позивали ни у једну емисију било које ТВ куће у Србији.
Исто тако, због својих бескомпромисних православних ставова, они који су осећали злобу и завист према Вама, никада Вам нису дозволили да будете чак ни професор веронауке у школи, а камоли професор на Православно богословском факултету.
У Србији се, драги професоре, све може опростити, баш све, осим изузетности. Неговано је мишљење у време агресивног комунистичког атеизма, да смо сви исти, то јест, просечни. И онда, када би се неко издвојио као Ви, по својој изузетности, то му се никако није могло опростити. Изузетност се не може опростити управо због тога, што она сведочи о безвредности просека. А такве сведоке, ова средина никада није могла да поднесе!
Ипак, Ви сте до последњег дана представљали несавладиву брану промотерима екуменизма, папизма, либерализма, модернизма и Авнојевског комунизма, а посебно бачком епископу Иринеју Каранушић-Буловићу, који је забранио да се у Новом Саду изложи Ваше Законоправило Светога Саве (фототипија Иловачког преписа) из 1262. године, књига која је тешка преко 6 кг. Такође, у стилу злобе, лукавства и злочињења, већ поменути бачки епископ је имао одлучујућу реч у давању Томоса о аутокефалији званој „Македонској православној цркви – Охридској архиепископији“ као и именовању више од 18 архиепископа у Српској православној цркви, што је противно учењу оснивача Српске цркве – Светога Саве, на шта сте се Ви много пута критички освртали.
Злоба Иринеја Каранушић-Буловића, била је безгранична, када је преко свештеног лица у Црној Гори чак успео и да Вас спречи да 13. новембра 2024. године одржите заказано предавање у Тивту о Законоправилу Светога Саве. Наиме, то свештено лице је пренело председнику општине Тиват, као домаћину научног скупа, такву жељу бачког епископа Иринеја.
Тим поводом, у својој књизи „Трећа књижица о цркви у Ратини“, коју сте издали 2025. године у Београду, стр. 45, рекли сте: „Не жестим се, али сам забринут до које мере може бити злоупотребљено епископско достојанство“.
Чак су покушали да Вам оспоре, драги професоре, и ктиторство над црквом, овде у Ратини, у којој ја нисам могао да одржим говор јер им је то био последњи покушај да Вам задају ударац, у цркви посвећеној Рођењу Светог Јована Крститеља, коју сте Ви подигли сопственим средствима. Освећење цркве је обављено 2022. године од стране нишког епископа Иринеја, потоњег патријарха српског. Храм је, као што се може видети, један од најлепших у Српској православној цркви.
На беседи освећења храма, свештеници нису смели ни једним словом да спомену да сте ктитор целог храма, од темеља до куполе, од мермера до иконостаса, управо Ви – проф. др Миодраг М. Петровић.
Ради подсећања и истине, морам да нагласим да су двостубачно у храму, на зиду са леве стране, била исписана имена оних који су, како је писало у врху оба ступца: „ктитори и приложници“ (у множини). Пошто је у заглављу оба ступца употребљена множина „ктитори“, професор Петровић је упитао тадашњег проту Милоша: „Ко још сем мене има ктиторску грамату“? После тога, на првом ступцу је избрисано последње „и“ у речи „ктитори“, претворивши тако множину у једнину!
Уместо да je професор др Миодраг Петровић, колос од интелектуалца и хришћанина имао заслужено место у друштву и институцијама, али и Цркви, он је намерно игнорисан, миниран и скрајнут на сваком месту. Питамо се, због чега је постојала толика мржња врхушке администрације Београдске патријаршије, према професору др Миодрагу М. Петровићу?
Њега су се плашили, не само због знања, већ и због ауторитета који је црпео из свог става, понашања, држања, образовања, васпитања, али и познанстава са скоро целом Грчком црквом, тј. оцима и теолозима антиекуменистима, али и са онима другима.
Плашили су га се вероватно и због тога што их је јако добро познавао још из времена агресивног титоизма, када су они напредовали и постали то што јесу.
Један од разлога анимозитета према њему, сигурно је био и одлучујући разговор који је професор Миодраг Петровић имао са блаженопочившим Патријархом Павлом, који је био присилно „утамничен“ на Војно медицинској академији. Др Петровић је молио Патријарха да не подлегне притисцима да се добровољно пензионише, две године пре упокојења. Иако је све било спремно, а Сабор заказан, владика Григорије је махао папиром где је наводно Патријарх Павле тражио да га пензионишу, тако да је после разговора са професором Петровићем, Патријарх Павле повукао свој потпис, тј. Сабор није прихватио захтев.
Професор Миодраг М. Петровић је од разних црквених администрација доживљавао разне непријатности, и на својој кожи је осетио грубе додире комунистичких шпијуна, али и екуменистичких јастребова. Упркос свему томе, никада није престао да буде одан Светосавској цркви.
Професор Миодраг М. Петровић је имао стрпљења да сваког човека пажљиво саслуша, сећао се сваког разговора и сваког појединца!
Некада је био тврд у својим ставовима и начину на који их показује и излаже, али ко је једанпут упознао др Миодрага М. Петровића, схватио је да је то можда последњи Светосавац старог кова, који не само да није имао трунке мржње ни према коме, него је његова реч свакоме била поука, ко је желео да је чује и прихвати.
Драги професоре, најдражи пријатељу, „Центар за заштиту хришћанског идентитета“ из Београда на чијем се челу налазим, остаје Вам вечно захвалан на свим саветима, као и свему што смо од Вас научили. Центар никада не би достигао толики углед и поштовање у свету, да није било Ваших савета, Ваше помоћи и сугестија.
Најдражи мој пријатељу, много ћете ми недостајати, јер сте ми били много више од пријатеља, сарадника и брата. Дубоко сам Вас поштовао и много волео. Живећу са Вашим саветима и упутствима, који ће ми представљати аманет у будућем раду.
На крају, помолимо се нашем Творцу и Спаситељу!
ОЧЕ НАШ, КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА;
ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ;
ДА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ;
ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА И НА ЗЕМЉИ КАО НА НЕБУ;
ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС;
И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ;
И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ;
НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА;
ЈЕР ЈЕ ТВОЈЕ ЦАРСТВО, И СИЛА, И СЛАВА У ВЕКОВЕ ВЕКОВА.
Господе Исусе Христе, Сине Божји,
Оче наш,
Молимо ти се, прими племениту душу нашег вољеног Миодрага у своје наручје,
И постави је тамо где пребивају праведници!
Драги мој професоре, драги и најдражи пријатељу и брате,
Нека ти је вечна слава и милост пред Господом Богом!
АМИН
Диогенис Д. Валаванидис
председник
„ЦЕНТРА ЗА ЗАШТИТУ ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА“ у Београду
