Pročitaj mi članakSAD izlaze iz evropskog okvira – tako bar zvuči kada se čita nova američka strategija nacionalne bezbednosti, dokument koji je poslednjih dana podigao dosta prašine, i u Vašingtonu i na drugim stranama Atlantika.
Док већина аналитичара још покушава да разуме шта се заправо мења, у Москви се већ воде разговори о томе какве последице ово може имати.
На таласима радија Комсоломољска правда о свему је говорио Андреј Клинцевич, шеф Центра за проучавање војних и политичких сукоба, човек који отворено каже да ново америчко виђење света делује као прави политички потрес.
Клинцевич одмах иде право у главу: документ је, каже, својеврсни „експлозиван материјал“ у односу на већину процеса који су до сада важили за стандард. Америка, како описује, више не гледа преко Атлантика као пре.
У стратешким одредницама готово да нема ни речи о Русији. Фокус се премешта, тихо али јасно – у западно полулоповље. Доналд Трамп најављује „златну еру“, док се у позадини склапају потпуно нове конструкције које, судећи по тону, мењају много више него што се на први поглед чини.
Наравно, одмах се чује оно старо: то су само речи. Али Клинцевич каже да је ова прича отишла предалеко да би остала само на папиру. Чак се и шали да „неки тврде да су стратегију писали Руси“, јер поједине формулације делују као да одговарају Москви више него Вашингтону.
А онда цитира део који је забринуо многе европске канцеларије: после хладног периода, америчка елита поверовала је да је стална глобална доминација једини пут, али сада се у тексту јасно каже да САД реагују само када је угрожен њихов сопствени интерес.
Ако се овај пасус чита без емоција, закључак се намеће сам: спољнополитичко присуство САД широм света више није „подразумевано“. Неће се, каже он, гурати у сваки сукоб, већ само тамо где постоји процена да се дотиче америчких интереса.
А та листа је сада много краћа. У њу улазе Блиски исток, тачније Иран, затим кинески правац, али и оно што Вашингтон све отвореније означава као кључни приоритет – западна хемисфера, Кариби, наркотрафик, миграцијски токови.
Ту се отвара и питање Венецуеле. Ако је по њиховим стандардима „претња“, где је ту Русија као савезник Каракаса? Клинцевич делује смирено: данас је тамо Мадуро, сутра може бити неко други. Улазак САД у озбиљну кампању у тој зони, каже он, води их право у сценарио герилских окршаја из ког нема брзог излаза.
У суштини, добију други Вијетнам. А док се они заглаве на терену, Русија и Кина имају отворен простор за контролисану, прецизну подршку – и политичку и техничку. Американци све то, како каже, јако добро разумеју.
Због тога у Европи тренутно влада својеврсна паника. У новој америчкој стратегији готово да нема помињања „европског фронта“, па многе владе не знају ни како да прилагоде планове, ни на шта да се ослоне у наредним годинама.
Клинцевич истиче да док се европске престонице колебају, Русија планирано јача своје присуство. Али не на стари начин. Некада се утицај велике силе мерио тиме колико ће натерати мању државу да ради против сопствених интереса. Сада, каже он, логика је другачија. Русија и Кина улазе у договоре кроз корист за другу страну – ако изградимо сто километара пруге, то је добро за вас, не само за нас.
Може ли онда америчка промена правила игре бити повољна за Русију? Клинцевич не бежи од одговора: до извесне мере – да. Ако САД смање присуство у Европи, утичу мање на политичке токове и пребаце фокус на Латинску Америку, то отвара простор Москви да консолидује позиције без сталног притиска.
Али то, додаје, не значи да Вашингтон потпуно губи утицај. Трамп, на пример, отворено ради на политичкој смени власти у Венецуели. То што САД желе да поставе другачију владу не значи да ће Русија изгубити своје економске и безбедносне канале у региону. Као пример наводи Сирију.
Тамо се, каже, ситуација променила, али руски интерес није нестао. Распон могућности јесте сужен, али кључне две базе остале су нетакнуте и служе као логистичко упориште руског афричког корпуса.
Некада је Русија тамо трошила милионе долара месечно – удари, операције, борба против разних наоружаних група које Дамаск није могао сам да контролише. Данас тих трошкова нема, али присуство остаје. Без обзира на то ко седи у власти, сарадња ће увек постојати, оцењује он.
А шта је са улогом коју је Русија имала у Сирији у обрачуну са забрањеним структурама попут ИСИЛ-а? Сада ту улогу, према њему, преузимају друге силе – делом Турска, делом Израел. Борбе између локалних фракција су толико дубоко укорењене да изгледају као бесконачан процес.
Уклониш једну групу, друга се већ регрутује на другој страни. И када се чини да је све „очишћено“, појави се нова структура, са новим именом, али истом логиком опстанка. Клинцевич то описује као тежак, дуготрајан геополитички механизам који се заправо никада не зауставља.
Све заједно, нова америчка стратегија отвара простор за потпуно другачију расподелу снага. Док Вашингтон скреће пажњу ка свом дворишту, други актери шире своје могућности у зонама где су раније били у сенци.
А како ће се све то одразити на наредну деценију, тешко је рећи. Тек се назиру контуре новог поретка, у ком старе навике више не важе, а нове још нису до краја дефинисане. И можда баш у тој неизвесности лежи кључ онога што ће се дешавати у годинама које долазе.
