Pročitaj mi članakKad je Napredna stranka pala sa vlasti, 1887. godine, ubijeno je 384 njenih funkcionera i članova, a zapaljeno i srušeno 120 kuća i firmi. Sad, kad s vlasti padnu naslednici te naprednjačke organizacije, umesto osvetničkog nasilja treba pokušati sve da bi Vučić i njegovi ortaci bili mirno privedeni pravdi. Iako kriminalci iz vrha SNS-a kupuju vile i imanja u Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, pa i nekim državama Južne Amerike i Afrike, nigde neće moći da se sakriju. U novom „narodnom odisaju“, loviće ih pravosudni organi, ali i poverioci, kojima su oteli kompanije i novac. Za Vučića i Srbiju bilo bi najbolje da se mirno preda i u poštenom sudskom postupku odgovara za sva zlodela. Takva pravosudna, politička i društvena katarza je izostala posle petooktobarske promene vlasti, a sad je poslednja prilika da se ispravi ta greška.
Александру Вучићу и Томиславу Николићу је било лакше да разбију Српску радикалну странку, него да смисле назив своје нове политичко-криминалне организације. Тек шест недеља после пуча, Вучић је пресекао: „Одлучили смо се за назив Српска напредна странка, по угледу на Напредну странку с краја 19. века, коју су предводили Милутин Гарашанин и Милан Пироћанац.“
Услед танког образовања, Вучић је занемарио могућност да његови напредњаци скончају као њихови претходници. Кад је Напредна странка пала с власти, 1887. године, уследио је организован, дуготрајан и крвав прогон њених функционера и чланова. У првом таласу насиља, убијено је 140 чланова НС-а, а временом је број жртава порастао на 384. У осветничком заносу, народ је напредњаке и чланове њихових породица убијао ватреним и хладним оружјем, набијао их је на кочеве, вукао их везане за запрежна кола, а многи су изложени бруталним понижењима, поливани су катраном и јахани као коњи. Срушено је педесетак њихових кућа и запаљено око 70 имања. Нова коалиција, која је тада преузела власт, ту серију злочина назвали су – „народни одисај“.
Актуелни напредњаци још нису пали с власти, али одавно су у паници. Иако у врху СНС-а нема ниједног функционера који зна ко су били Гарашанин, Пироћанац, Чедомиљ Мијатовић или Стојан Новаковић, криминалним инстинктом за самоодржање осећају страх од освете за све пљачке и остала злодела, којим су Србију завили у црно.
Уплашен „народним одисајем“, Вучић је испред зграде Председништва подигао Ћациленд, паравојни логор са наоружаним криминалцима и полицајцима, који би требало да спрече или бар успоре покушај упада демонстраната. По Вучићевом наређењу, у хангару сурчинског аеродрома налази се нови Фалкон, који је 24 сата дневно спреман за полетање. За сваки случај, из флоте ИмпериалЈет-а (бивши Аир Пинк) Жељка Митровића резервисана су три авиона који могу да узлећу са травнатих стаза.
У врху СНС-а се прича да су обезбеђене и две руте за бекство аутомобилима у Републику Српску и две за Мађарску. У алтернативним медијима свакодневно се појављују информације о потенцијалним дестинацијама на којима Вучић намерава да потражи склониште од правде и закона. Помињу се разне земље, од Уругваја и Парагваја, преко Јужноафричке Републике и Нигерије, до Уједињених Араспских Емирата, Хонг Конга и Кине.
По угледу на свог боса, многи виђенији напредњаци припремају услове за бекство. Паметнији, попут Звонка Веселиновића, излазе из послова у којима су стекли милијарде, па пребацују новац на рачуне страних банака, а кеш износе у џаковима. Неки имитирају Славишу Кокезу, који је на Флориди купио имање и отворио грађевинску фирму. Небојша Стефановић је купио вилу у ексклузивном атинском насељу Воулигамени, недалеко од замка чији је власник Вучићев кум Зоран Башановић. Братислав Гашић гради три луксузне виле у Абу Дабију, где и Синиша Мали подиже цео стамбени комплекс. Један елитни део Трста назван је „валле деи ладри“ – „долина лопова“, по српским политичарима, који су се тамо окућили. Италијански и словеначки новинари посетили су вилу у власништву београдског градоначелника Александра Шапића, а српски медији помињу да се у његовом комшилуку налази и стан Горана Весића, бившег министра грађевинарства и саобраћаја, против кога се води истрага за пад новосадске надстрешнице, под којом је убијено 16 људи.
Узалуд се труде, неће успети да побегну од одговорности за отимачину јавних ресурса и туђе привтне имовине. Напросто, не могу да сакрију трагове својих злочина, а ни да нађу безбедно склониште у иностранству. Већина држава поштује међународно право, макар кад су у питању појединачни случајеви везани за криминал и корупцију.
Са Сједињеним Америчким Државама могу да се нагоде само потенцијални сведоци сарадници, какав је Кокеза. За класичне бегунце нема места. Русија је много толерантнија, тамо су заштиту добили или купили многи политички, па и криминални прогнаници. Међутим, с обзиром на однос Вучићевог режима према Русији у последње три године, напредњаци тамо нису добродошли.
Кина, такође, продаје заштиту бегунцима, али само док не добије званичан захтев за њихово изручење. Пошто кинеске власти прогоне своје политичке противнике или корумпиране појединце и фирме по целом свету, захтевајући њихово изручење, реципрочно не одбија такве захтеве других држава. Нико није безбедан ни у Емиратима. Бекство у Абу Даби је исто као бекство у Синг Синг, право Американцима на рупу. Пре шест година, Американци су у Абу Дабију и Дубаију ухапсили 11 шеика, оптужених за прање новца стеченог криминалом, па где неће Вучића и његове ортаке из напредњачког картела.
Осим неких латиноамеричких и афричких земаља, напредњаци би могли да, поучени примером Николе Груевског, спас потраже у Мађарској. Груевски је у новембру 2018. године, уместо на одслужење двогодишње затворске казне, преко Албанције, Црне Горе и Србије побегао у Мађарску. Затражио је и експресно добио политички азил. Македонија је неколико пута тражила његово изручење (последњи пут у марту 2023.) али од тога није било ништа. Иако је у међувремену осуђен на још седам година робије, због прања новца, и стављен под америчке санкције, Груевски је у Будимпешти отворио фирму И.Ц.И.Ц Кфт, која се бави продајом производа од стакла и порцулана, али и „организацијом догађаја“.
Ипак, пример Груевског не може да се пореди са Вучићем, па ни са много слабије рангираним криминалцима из СНС-а. Груевски је осуђен због корупције приликом набавке једног „мерцедеса“, а сто пута тежа кривична дела у Србији врше секретарице напредњачких председник општина или јавних предузећа.
С обзиром на волумен и интензитет Вучићевих злочина, он неће имати где да се сакрије. Чак и ако следећа власт не буде могла политичким и дипломатским путем да обезбеди његово привођење правди, наћи ће се неко ко то може да уради, на овај или онај начин. Вучић то зна, зато је током ових 13 година владавине сурово прогонио обичне грађане који би, у бесу и очају, на друштвеним мрежама помињали могућност да ће проћи као Чаушеску, Гадафи или Садам Хусеин.
Хапшењима, затварањем и судским прогоном покушавао је да предупреди озбиљније претње. Међутим, и он је свестан да му никаква опасност не прети од обичног света. Вучић се плаши поверилаца, тајкуна и криминалаца којима је отео послове и новац.
И сад, док је на власти, Вучић не може да сакрије параноју. Пре неколико дана, у Пожеги је, поводом отварања пут, напредњачки картел организовао „највећу журку на Балкану“. За столом, поред Вучића су седели Драган Ј. Вучићевић са десне, а Милош Вучевић и директор полиције Драган Васиљевић. Чак и у таквом окружењу, иза Вучића су стајала четворица телохранитеља. Ако га тако чувају док припит пева „Морем плови једна мала барка“, може само да се претпостави какве ће мере безбедности предузети кад падне с власти.
Од тога каква ће судбина задесити Вучића и његове ортаке из врха картела, за Србију је много значајније да прође кроз катарзу, каква је изостала после петооктобарског обарања диктатуре Слободана Милошевића. Осим траги-комичне оптужнице против Мире Марковић, за подстрекивање државне службенице да дадиљи њеног унука омогући добијање стана од 37 квадрата у Пожаревцу, није било политичке воље за правни прогон одговорних за серију убистава, пљачке државне имовине и остале злочине. Милошевићеви тајкуни су постали Ђинђићеви и Коштуничини, а остали крупнији криминалци из СПС-а су малим парама откупили главе и слободу, и задржали највећи део плена.
Правна држава и правда дефинитивно су поражене на Кипру, где је комисија Владе Србије, у којој су се налазили министри Велимир Илић и Владан Батић, као и гувернер Млађан Динкић, пронашла трагове више од 20 милијарди немачких марака. Ипак, тај новац је скинут са приватних рачуна Милошевићевих политичких и пословних ортака и њихових компанија пре него што је поднет захтев за њихову блокаду.
Правосудно ругање опљачканом народу почело је у марту 2007, кад је Специјално тужилаштво за организовани криминал поднело оптужницу против Јована Зебића, бившег министра финансија у влади СРЈ, и Михаља Кертеса, бившег директора Савезне управе царина, који су окривљени за наношење штете државном буџету од око 120 милиона марака. Зебић је умро и пре него што је потврђена оптужница, а Кертес је 2010. првостепено осуђен на осам година робије због изношења 38 милиона марака. Поновљени поступак је прекинут 2014. године због апсолутне застарелости кривичног дела.
Током Милошевићеве владавине из Србије је изнето око сто милијарди марака, а ниједан пфенинг није враћен. Опљачканим новцем располажу СПС-ови и остали лопови и пљачкаши, који и данас учествују у власти, шире пословне империје и живе у луксузним вилама на Дедињу и Сењаку.
Србија ће ускоро, кад напредњачки картел падне с власти, добити прилику да исправи ту неправду. После свог зла које је претрпео, народ заслужује да види Александра Вучића на оптуженичкој клупи, како иза стакленог зида објашњава зашто је издао и продао Косово и Метохију својим албанским пословним партнерима, ко је убио Оливера Ивановића, Владимира Цвијана и остале његове политичке противнике, ко је направио клан Вељка Беливука и како га је користио за своје политичке и криминалне интересе, ко је распродао јавне ресурсе, ко се уграђивао у инфраструктурне послове… Само кроз такав судски процес Србија може да добије нови, демократски и мирољубив „народни одисај“, којим ће се обрачунати са напредњачким злом.
