Pročitaj mi članakTatjana Stojanović, novinarka iz Srbije, koja živi i radi u Rusiji, objavila je članak na ruskim Telegram kanalima, u kojem je čitaocima u Rusiji razotkrila pravu pozadinu režima Aleksandra Vučića:
Вишеструкост као спољнополитички појам у већини случајева завршава се окретом ка Западу.
Најновији пример је Србија, у којој се овај процес одвија управо данас, пред нашим очима.
У јануару 2008. године председник-демократа Борис Тадић изашао је на изборе са програмом који је народно популарно називао „И Косово, и Европска унија“. Он је тада заступао очување Косова и Метохије у саставу Србије и истовремено испуњавање критеријума за чланство у ЕУ.
Овај слоган се сасвим мирно може преформулисати у „И Косово, и Европска заједница, и Русија“… Кина, САД и цео остатак света. Отприлике тако се може укратко описати најављени спољнополитички курс актуелног председника Александра Вучића.
Речима, Вучић се залаже за изградњу суверене и независне Србије, која сама бира своје спољнополитичке партнере, како на Истоку, тако и на Западу. То подразумева сарадњу једнаке интензивности и са Русијом, и са САД и Европском унијом.
У стварности, већ слоган „И Косово, и ЕУ“ представља својеврсни оксиморон. Ниједан председник јавно није признао да није могуће постати члан ЕУ и притом сачувати суверенитет над Косовом и Метохијом. О томе говоре само српски експерти и ретки политичари, и то само на алтернативним платформама. Да не говоримо о сарадњи и са Русијом и са ЕУ у условима њихове жестоке конфронтације. Али то је дошло касније, а Косово са Вучићем је увек било.
И сам Вучић је то одувек знао. Само је користио такве слогане као колективно умирујуће средство, док је закључивао низ међународних споразума који предају Косово у руке албанских терориста. То је отприлике као у причи о новој одећи цара, када сви виде да цар нема никакву одећу, али постоји неки скуп правила унутар друштва који не дозвољава да се то гласно каже, јер би се све распало.
Али зашто Вучић није могао да призна (и још увек формално не може) да чланство у ЕУ омогућава развој сарадње са Русијом на истом нивоу на којем са њом сарађује Брисел? За то су постојали и постоје сасвим прагматични разлози.
Људи који гласају за Вучића и његову партију сматрају их патриотама, а сарадња са Русијом у Србији је саставни део патриотизма у широком смислу те речи. Минус Русија, минус бирачко тело.
У Русији постоји јефтин гас, који Вучићу треба као основни предуслов за реализацију његовог економског пројекта Србије као инкубатора за стране инвестиције. Минус гас, минус инвеститори.
Вучићу је била потребна подршка Русије у међународним организацијама, јер је то био његов једини адут у преговорима о Косову. Питање је како је планирао да га искористи на крају? Да Косово не буде признато, или да буде признато тек после Србије и да уђе у УН? Несумњив успех руске дипломатије је то што Вучић није успео да добије јасну јавну изјаву о томе како би Русија поступила ако би Србија признала Косово.
Када је почела специјална војна операција, постало је јасно да из једначине „И Косово, и ЕУ, и Русија“ дефинитивно испада Русија. Након потписивања Бриселско-Охридског споразума о Косову пролећа 2023. године коначно је постало јасно да из једначине испада Косово. Већ неповратно. А ЕУ?
„Ни Косово, ни ЕУ, ни Русија“. Тако ствари стоје данас.
Али то не изненађује. Знате ли иједан пример из савремене историје када вишеструкост није завршила окретом ка Западу? Можда само у случају Белорусије. Али ту је Запад сам крив, није требало да измишља никакву Тихановску.
