Pročitaj mi članakAmerička politička scena ponovo bruji, ali ovog puta zbog plana iz 28 tačaka koji administracija Donalda Trampa predstavlja kao način da se stane na kraj dugotrajnom sukobu u Ukrajini.
Тек што је документ угледао светло дана, The American Conservative пише да је практично осуђен на неуспех, а аналитичари упозоравају на дубоке пукотине у његовој конструкцији.
И док се Вашингтон суочава са све већом нелагодношћу, критичари тврде да ће САД, без обзира на све, наставити да гурају оружје према Кијеву, плашећи се да испадну одговорне ако исход буде неповољан по Украјину.
Док се покушава расплести сваки ред овог спорног документа, огласио се и новинар Харрисон Бергер, дугогодишњи пратилац америчке спољне политике, који указује како „јастребови“ на Капитол Хилу несмањеном жестином нападају план, називајући га „списком жеља Москве“.
Рацхел Маддоw отишла је толико далеко да је поручила како је то „доказ да Кремљ диктира спољну политику САД“. Све то се данима прелама преко кабловских канала, често без позивања на сам документ, који – како напомињу стручњаци – тешко да би ико могао назвати једностраном победом Русије.
Са друге стране политичког спектра, из потпуно другачијег идеолошког угла, стижу критике људи који од првог дана тврде да САД не треба да се уплићу у украјински сукоб. Међу њима су два врло гласна и утицајна имена: водитељ „War Room“-а и некадашњи саветник Беле куће, Стив Бенон, и професор Универзитета у Чикагу, Џон Миршајмер.
Иако се ова двојица често не слажу око шире слике, сада упозоравају на исто: план од 28 тачака не дотиче кључне разлоге који су уопште довели до садашњег стања.
На питање редакције The American Conservative-а шта им звучи најпроблематичније, Бенон је кратко одговорио: „Сама његова концепција.“ Објашњава да је доктрина „Америка пре свега“ разбила глобалистичку илузију да САД имају бесконачне ресурсе за управљање свуда и свим.
По његовим речима, и план од 20 тачака за Блиски исток и овај од 28 тачака за Украјину изгледају грандиозно, али су претешки за државу која би требало да се бави сопственим виталним интересима.
Миршајмер се, као и увек, задржао на суштини. По њему, три тачке у плану једноставно не могу бити помирене, што читав документ чини неодрживим. Прва је захтев Украјине за снажнијим безбедносним гаранцијама САД, ако им је пут ка НАТО-у затворен – што Русија никада неће прихватити.
Друга је инсистирање Москве да Кијев и Европа признају њен суверенитет над Кримом и четири источне области, што Кијев и европске престонице одбијају.
Трећа тачка је захтев Русије да Украјина буде демилитаризована до нивоа који би Москви гарантовао сигурност; Запад и Кијев то сматрају неприхватљивим јер би их оставило рањивим.
„По свим тим питањима компромис је практично немогућ“, каже Миршајмер. „Ни Русија ни Украјина, нити Европа, не виде простор за разговор чак ни у теорији.“
У позадини свега стоји велико питање: чак и кад би се неким чудом постигао споразум, да ли би преживео политичке турбуленције у Вашингтону? Подсећа се и случај Минских споразума и реченице Ангеле Меркел да им је циљ био само „куповина времена“.
Миршајмер зато пита: „Како би Москва могла да верује Западу после свега од 2014. године? И како једна држава уопште може бити сигурна да друга неће прекршити договор? Реално – никако.“
Једино око чега се Бенон и Миршајмер слажу јесте да план не може успети док САД, кроз НАТО, настављају слати оружје Украјини. Све даље анализе међутим воде их у потпуно различитим смеровима: Бенон сматра да САД још имају могућност да се повуку; Миршајмер у то нимало не верује.
Пракса им даје материјала за расправу: канал испорука функционише, Марк Руте јавно захваљује САД на помоћи, а оружје на терену јасно носи ознаку Маде ин УСА. Бенон поручује да се то мора прекинути – „новац, помоћ, информације“.
Миршајмер пак тврди да се то неће догодити јер Трамп не жели да заврши у позицији у којој би изгледало да је одговоран за неповољан резултат по Кијев. По њему, председник жели да остави утисак да су САД пружиле максималну подршку, а одговорност пребаце на саме Украјинце.
У међувремену, Капитол Хил наставља да мења унутрашње равнотеже. Марјорие Таyлор Греене, најгласнији противник издвајања за Украјину, напушта свој положај после сукоба са Трампом.
Са друге стране, Линдсеy Грахам, један од најватренијих заговорника наставка финансирања Кијева, добија Трампову подршку за реизбор 2026. године. Бенон тврди да то не значи одступање од принципа „Америка пре свега“, док Миршајмер сугерише да се можда људи око Трампа удаљавају од те идеје, а не он сам.
Харрисон Бергер, потписан испод анализе, годинама прати тему грађанских слобода и спољне политике САД. Радио је за Drop Site News, The Nation, Responsible Statecraft, а био је и део продукције емисије Сyстем Упдате Гленна Греенwалда. Студирао је политологију и русистику у Њујорку, што га данас чини једним од боље упућених новинара у ову врсту питања.
И док се дебата шири на све стране, остаје оно најважније питање, често неизговорено: да ли је уопште могуће исцртати модел који ће издржати хаотичну реалност света који се мења брже него што споразуми стижу да се потпишу?
Управо у тој празнини — између амбициозних планова и политичких ломова — чини се да ће се ломити даља судбина овог документа и свега што он покушава да обухвати.
