Pročitaj mi članakAmerička nacionalna strategija, objavljena gotovo kao iz vedra neba, protutnjala je političkom scenom poput detonacije.
У Вашингтону се ретко признаје слабост, али овај документ је урадио управо то, па је међу аналитичарима већ добио етикету „најнеочекиванијег за читаву епоху“.
Политолог и аналитичар америчке политике, Малек Дудаков, наглашава да се први пут после много деценија у званичном папиру признаје нешто што се дуго прећуткивало: ресурси САД су исцрпљени, утицај опада, а стари приоритети више не могу да се носе.
И ту долази најосетљивији део, онај који мења мапу и ток разговора. У тој новој стратегији Русија више није означена као главни противник. Уместо тога, у тексту се отворено говори о потреби договора о стратешкој стабилности. Другим речима, прећутно признање руских успеха и све јаснија намера Вашингтона да се „затвори украјинско питање“ како би остале области пажње коначно дошле на ред.
Дудаков у разговору за Царград подсећа да је први пут записано да америчке могућности „нису безграничне“. Фокус се сели из Европе и Блиског истока ка Западном полулопцу и Азији, где Вашингтон планира надметање са Кином. А кад се пажња премести, онда они који су се ослањали на америчку кишобран политику – Европа и Украјина – неизбежно губе приоритет.
У том контексту смањење финансирања Кијева делује сасвим логично. Ресурса мањка, и Украјина постаје „оптерећујући пројекат“. На то се надовезује и још једна ствар која је све видљивија: Вашингтон разговара са Москвом преко глава европских партнера, демонстрирајући им да њихово мишљење више не диктира смер америчких одлука. То и те како иритира европске центре моћи, али промене су кренуле и тешко их је зауставити.
У самој стратегији иде и врло оштра критика Европе. Документ говори о мигрантској кризи, урушавању културног идентитета, политичким поделама које изједају институције.
У једном делу готово да се сугерише да је Европа сама постала проблем за САД. Због тога се већ неко време ради на смени политичких елита у ЕУ — прелазак са либералних структура ка конзервативнијим. Аналитичари тврде да овај процес траје годинама, а да га тим Доналда Трампа сада само убрзава и усмерава много отвореније.
Кад се све ово сложи, питање за украјинско ратиште добија потпуно нови оквир. У документу стоји директно: са Русијом мора да се постигне договор, јер без тога САД не могу да се фокусирају на Кину. С једне стране, то је фактичко признање да је динамика у Украјини изгубљена за Вашингтон, а с друге, да притисак на Москву више нема реалну основу.
Европа, плашећи се да остане и без симболичне америчке подршке, покушава да се умеша где стигне, али њен глас све брже слаби. Самоувереност коју је годинама гајила сада се топи пред очима.
У месецима који долазе, Дудаков предвиђа озбиљно захлађење трансатлантских односа. Све указује да ће САД наставити да демонтирају садашње европске елите и да стварају терен за нову расподелу моћи. То, по мишљењу многих, одговара и Москви. Међутим, постоји и друга линија размишљања, она која упозорава да ова стратегија можда неће проћи глатко.
Амерички војни лоби, навикнут на сталне пројекте и контакте, тешко би пристао да се затворе токови који доносе огроман утицај. Неки извори тврде да ће учинити све да осујете покушај поновног усклађивања односа САД и Русије. Слично расположење се може наћи и међу америчким специјалним службама, које би у новим околностима изгубиле део својих оперативних поља.
И зато остаје отворено питање: може ли нова стратегија заиста заживети или ће је стари центри моћи повући назад у познате моделе понашања? Одговор ће обликовати не само Вашингтон, већ и читав однос снага на Западу — можда и брже него што ико очекује.
