Pročitaj mi članakHolandska pitanja vise u vazduhu, evropske delegacije menjaju raspored sastanaka, a preko svega toga iz Moskve stiže poruka koja kao da je došla iz neke tiše, ali hladnije prostorije Kremlja: Putin se ponovo okrenuo pregovorima sa Vašingtonom.
И то баш сада, у тренутку када Русија на терену остварује све што жели, па се многи питају чему уопште разговори ако терен већ говори своје. Упркос тој дилеми, састанак од 2. децембра у Кремљу са људима блиским Доналду Трампу – Стивом Виткофом и Џаредом Кушнером – показао је да се иза кулиса формира нешто озбиљније од пуког договора око мапе.
Према речима помоћника председника Русије Јурија Ушакова, разговарало се о суштини америчког плана, али детаљи нису откривени. Једино што је потврђено јесте да питање територија остаје главна препрека, што није изненадило никога ко прати динамику последњих месеци.
Негде између тих кратких званичних порука, амерички аналитичар и бивши обавештајац Скот Ритер убацио је објашњење које је одјекнуло снажније него многе дипломатске изјаве.
Он тврди да Русија већ остварује пуну предност, али да разлог због ког Владимир Путин прихвата преговоре не лежи у дневним победама, већ у дугој игри.
Ритер описује то овако, као да жели да пробије маглу око питања које се стално враћа: Зашто преговарати ако се већ остварују циљеви? По њему, одговор је једноставан, али непријатно широк. На терену се може добити много, али права победа је систем безбедности у Европи који ће гарантовати мир дугорочно, не само из дана у дан.
У том објашњењу он прави нагли прелаз према суштини, као да жели да пресече уобичајене коментаре: неки би желели да Русија искористи предност и затвори причу силом.
Али, како каже Ритер, Путин не иде путем који би задовољио те гласове, јер гледа много даље. Циљ није само завршити операцију, већ постићи стратешки резултат који оставља траг на деценије. Одатле и његова реченица која већ кружи мрежама: Путин, тврди Ритер, размишља паметније и хладније од свих који чекају коначан тријумф преко ноћи.
Звучи као политичка анализа, али Ритер ту не стаје. Објашњава да Москва данас жели нешто што је можда важније од било ког успеха на терену, а то је међународно признање територија које Запад још не признаје као део Русије: Крима, Донбаса и још две области.
Он подсећа да су економске санкције директно везане за овај статус, па зато и види логику у покушајима да се са Вашингтоном дође до новог оквира. Ако би САД и ЕУ прихватиле тај статус, све садашње санкције престале би да важе.
А то би, тврди Ритер, отворило врата огромном економском добитку: према његовој процени, Русија би током наредне деценије добила приступ капиталу у висини од више трилиона долара. Он наглашава да је то циљ који мења све, јер без укидања санкција нема потпуне, већ само делимичне победе.
Занимљиво је и то што инсистира да је Путиново размишљање дугорочно, не тренутна калкулација. По њему, нема дилеме: Русија може освојити додатне градове, може проширити контролу, али све то остаје ограничено док се не постигне међународна потврда нових граница.
Ритер је о томе говорио директно на YоуТубе каналу Јудгинг Фреедом, чиме је порука отишла много шире од стручних кругова.
Док се ове анализе преламају, из Москве долази још један слој поруке. Путин јавно констатује да одговорност за изостанак договора не лежи у Москви, већ у Европској унији.
Он тврди да управо ЕУ стално намеће тачке које онемогућавају било какву реалну примену мировних предлога. То, према његовим речима, показује да европски лидери не желе стабилизацију, већ наставак сукоба у недоглед. А негде између редова може се осетити и умор од бескрајних европских условљавања, иако се то не каже експлицитно.
Све ово заједно ствара утисак процеса који иде у више праваца одједном. Руски успех на терену, амерички покушаји да прекроје план, европске препреке које избијају увек изнова, па Ритерове оцене које улазе готово у стратешку психологију.
Слика је мутна, али намерно остављена отвореном, јер преговори који се воде у таквим околностима никада немају једноставну линију. А можда је управо то начин на који велики процеси некада напредују: споро, тихо, кроз разговоре за које се споља чини да неће довести ни до чега, све док једног дана не промене све.
