Прочитај ми чланакПросечна нето зарада (без пореза и доприноса) у децембру прошле године премашила је први пут 1.000 евра, односно износила је 124.089 динара.
То значи да је обећање које је председник Србије Александар Вучић дао грађанима, барем номинално, испуњено.
Подсетимо, Вучић је најпре 2019. године, током представљања програма „Србија 2025“, обећао да ће просечна плата до краја 2025. године износити 900 евра, а затим је 2024. године, приликом представљања програма „Скок у будућност – Србија 2027“, најавио да ће она ипак прећи 1.000 евра до краја 2025.
Занимљиво је да је Вучић тада приликом представљања програма „Скок у будућност“, у јануару 2024. године, најавио да ће просечна плата на крају 2025. године на нивоу целе Србије износити 1.056 евра, а износила је, према подацима Републичког завода за статистику (РЗС), 1.057 евра. Невероватно је како је председник пре две године предвидео просечну плату готово у евро.
Номинално гледано, просечне плате у Србији оствариле су знатан раст.
Према подацима РЗС-а, просечна месечна плата у 2019. години износила је 54.919 динара, у 2020. години 60.073 динара, у 2021. години 65.864 динара, у 2022. износила је 74.933 динара, у 2023. години 86.007 динара, у 2024. години била је 98.143 динара, а у 2025. просечна зарада износила је 109.462 динара.
То значи да се просечна плата у 2025. години удвостручила у односу на просечну из 2019. године.
Међутим, иако номинална вредност показује знатан раст, реална вредност просечне плате није порасла у истој мери због високе инфлације у 2022, 2023. и 2024. години.
И док је просечна годишња инфлација у 2019. години износила нешто мање од два одсто, у 2022. и 2023. години просечна годишња инфлација износила је нешто више од 12 одсто.
Тачно је да је инфлација у последње две године пала, те је у децембру 2025. године износила 2,7 одсто, мада је, према подацима РЗС-а, просечна инфлација за целу 2025. годину и даље била виша и износила 3,8 одсто.
Према прорачунима портала „Данас“, просечна инфлација од 2019. до 2025. године износила је око 50 одсто.
То значи да је бар половину раста просечне плате „појела“ инфлација.
„Инфлација и фиксни курс евра поједу номинални раст плате“
Економиста Божо Драшковић указује да просечна плата од 1.000 евра у Србији није показатељ стварног раста животног стандарда, јер инфлација и фиксни курс евра у значајној мери „поједу“ тај номинални приход.
„Ово је само номинални раст зарада. Куповна моћ динарске противвредности од 1.050 евра је заправо мања него што је била пре неколико година када је просечна плата износила 500 или 600 евра“, каже Драшковић за Данас.
Он додаје да суштина није у томе колико је номинално повећање, већ колико грађани заиста могу да купе тим новцем.
„Ради се о једноставној манипулацији власти која жели да створи привид да народ боље живи када кажу да је просечна зарада 1.050 евра. То је само један аспект те манипулације“, истиче економиста.
Драшковић наводи да је фиксни девизни курс „други облик манипулације“.
„Инфлација се мери растом цена у динарима, обично између три и пет процената годишње. Када се већи номинални доходак у динарима подели фиксним курсом, ствара се привид да је куповна моћ у еврима порасла, а у стварности она остаје на врло ниском нивоу“, објашњава Драшковић.
Економиста посебно истиче опасност коришћења просечне плате као статистичког параметра. Према његовим речима, чим политичари говоре о просечној заради, то скрива разлике између мањине која зарађује много и већине са минималним или средњим приходима.
„На пример, ако саберете плату од 3.000 евра и плату од 500 евра, а затим поделите са два, добијате просечну плату од 1.750 евра. Ипак, то не значи да особа која прима 500 евра стварно има толико куповне моћи, она и даље располаже само са 500 евра. То је још једна подвала, чим се не приказују сви аспекти зарада“, додаје Драшковић.
Он указује да није познато, на пример, колики је проценат запослених са минималном платом и колико то износи у еврима, колико их има са средњим или просечним примањима, и колики је проценат оних са највећим дохотком.
„Приказивање ових података би јасно показало структуру економске и социјалне политике, а која се води тако да богати постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији“, оцењује Драшковић.
„Фиксни девизни курс има и своје предности“
Професор Економског факултета Михаил Арандаренко такође наводи да инфлација која је забележена током 2022, 2023. и 2024. године свакако утиче на просечну плату од око 1.000 евра.
„Инфлација је сигурно појела један део повећане просечне плата, зато је и премашила 1.000 евра. Шест година је огроман период – нико није могао да предвиди ни корону, ни рат у Украјини, и све мере које су уследиле. У номиналним изразима плата је већа, док је у реалним вероватно ту негде, јер је инфлација превелика“, каже Арандаренко за Данас.
На питање колики је утицај фиксног курса евра на плату, професор истиче да и он има значај.
„Постоји разлика у стопи инфлације између еврозоне и Србије, и то је најочигледнији начин утицаја. Међутим, фиксни курс има и своје предности“, указује професор.
Према његовим речима, једна од предности је везана за емиграцију. Објашњава да су већина наших емиграната данас циклични или привремени радни мигранти, јер, како наводи, „одлазе да нешто зараде“.
„Ако већа количина евра може да се заради и у Србији, онда се један део мотивације за одлазак губи. То видимо у паду одлазака у земље попут Словачке, где смо имали велики одлив наших људи крајем прошле деценије, а сада се то на неки начин зауставило због тога што су наше плате у еврима расле брже од њихових“, каже Арандаренко.
Друга позитивна страна фискног девизног курса, наводи професор, везана је за подизање конкурентности земље.
„Једна школа мишљења каже да би делвалвација била начин да се повећа конкурентност земље. Међутим, друга школа мишљења је да је далеко боље повећавати продуктивност, а не смањивати људима плате да би постали конкурентни“, објашњава Арандаренко.
Напомиње и ширу перспективу фиксног курса, додајући да као кандидат за Европску унију, када погледамо околне земље, већина нема јаче економије од Србије, а све имају фиксни курс.
„Бугарска, БиХ имају фиксни девизни курс, можда једино Албанија има нешто слободнији курс. Са те стране, то се може сматрати и предношћу у односу на конкуренте“, закључује Арандаренко.
