Да ли је Србији континуитет 11. и 12. марта ицртао Бог или Ђаво?

1.

Ако једном расветлимо да ли је континуитет датума смрти Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића – 11. и 12. март – божанско исписивање знаковља једном збуњеном народу или цинична ђавоља игра уцртавања мапе његове збуњености – тад ћемо одгонетнути и много веће тајне. Тек, већ десет, односно 13 година, њих двојица нису господари својих загробних живота и својих симболичких исијавања, већ је то један свет са којим би се и један и други – а оба су умели да се истакну у суровом прагматизму – тешко могли мерити у бескрупулозности.

И ове године Милошевић и Ђинђић биће политички антиподи. Истина, позивање на Ђинђићев легат данас је све мање кључ који отвара сва врата српске политике, и најгласнији Ђинђићеви „настављачи“ све мање побуђују осећање патоса, а све више циничног подсмеха. Истовремено, тешко да би се данас могао наћи иједан мамлаз, наспрам оноликих који су пре деценију Милошевићеву смрт прослављали карневалском шетњом по центру Београда, украшени шареним балонима и својом светлећом глупошћу (вероватно да се и многи учесници те бизарне шетње данас стиде свог поступка).

2.

Па ипак, „прогресистички“ мит о Ђинђићу и данас је доминантан и веома значајан на једном српском политичком полу.

Да није тако, зар би Латинка Перовић, последњи живи комесар тог мита, из године у годину до високог сјаја глачала Ђинђићеву симболичку бисту, све новијим и новијим закључцима о његовом „антинационализму“, који му је, једна за другим, отварао врата знања, врата света и врата самопорицања, једина кроз која се Србија мора гурати напред, најчешће мимо њене воље.

Величина Ђинђића у таквој интерпретацији јесте у његовој сукобљености са Србијом, парохијалном, паланачком, назадњачком. Да припадност том миту и данас има своје тржишне предности, недавно је потврдио и сам Александар Вучић опаском како су Срби увек убијали своје реформаторе. Ако постоји реченица коју за своје владавине није смео да изговори, онда је то та, не само по томе што је – показаће се – неистинита већ, још више, по томе што је веома опасна.

angelsribe02Непомирљиви дуализам „прогресистичког“ и „ослободилачког“ мита у различитим варијацијама и појавним облицима јесте најконстантнија тачка српске поделе, без обзира што је падала и била демантована на баш свакој проживљеној тачки српске историје, од Кнеза Михаила – још једне иконе наших „прогресиста“, чије се друштвене реформе помињу у свакој прилици, али не и то да је он модерни родоначелник идеје о ослобађању Старе Србије. Можда још више, тај дуализам се руши данас, кад је свима осим посттитоистичким идеолошким комесарима јасно да слобода и прогрес не само да нису конфронтирани већ да се дубоко прожимају, и где се само још може дискутовати о томе шта је од то двоје кока, а шта јаје.

3.

Иако слабије заступљен на граници маргина јавности – али ипак заступљен, будући да га је доскоро једва било у траговима – насупрот Ђинђићевог „прогресистичког“ мита, формира се Милошевићев „ослободилачки“. Према њему, Милошевић је последња карика оног историјског континуитета чији је родоначелник био Карађорђе, афирмација неспутаног слободарског импулса који зарад тих идеала није избегавао ни ратни сукоб са највећим светским силама свог доба. На страну што је афирмација Милошевићевског „слободарског“ мита у служби обрачуна са свим политикама које су вођене после њега – занимљиво, исто то је и афирмација Ђинђићевог „прогресистичког“ мита. Важније од тога јесте то да оба та мита – осим што снажно подупиру идеју друштвене поделе – много више почивају на слободним идеолошким интерпретацијама него на историјским чињеницама.

Зар је било неког ко је више од Милошевића настојао да избегне рат у Србији и ко је томе више жртвовао? Зар исти тај Милошевић није био оптужен за издају Крајине, чији пад је био цена Дејтона, а он опет цена макар краткотрајног мира у Србији? Нису ли то чињенице које снажно демантују „ослободилачки“ мит? Истовремено, није ли Ђинђићево покретање косовског питања, које га је довело у сукоб са Западом – а предаја Косова му није падала на памет – пре чињеница која приличи „ослободилачком“ него „прогресистичком“ миту?

4.

Поређења Милошевића и Ђинђића, наравно, могућа су. Проблем је што се она праве на митској, а не на политичкој основи и што су у служби друштвене поделе, а не интеграције. Хајде зато да видимо постоји ли нешто што Ђинђића и Милошевића спаја, поред непорецивих ствари које их раздвајају?

Обојица у своје време били су велике наде западних сила. Милошевић као банкар и технократа, нека врста свежег ветра у тадашњој комунистичкој номенклатури, у моменту кад се данашња западна политка према Југославији тек фомирала. Ђинђић као динамични интелектуалац радикалних западних схватања који би могао да покрене постмиошевићевску транзицију у тренутку кад је западна политика према Србији већ била дефинитивно формирана (а то ни он ни ми тада нисмо знали).

angelsribe03Милошевић, иако човек једнопартијске политичке културе, није на Западу изгорео због својих метода владања, па ни због неразумевања тектонских промена 90-тих. Он је изгорео својим уставним променама из 1989, којима је покушао да интегрише Србију, снажно искорачивши из вишедеценијског континуитета геополитичког титоизма. Као политичар Милошевић је био комуниста, као државник био је антититоиста. Запад би му прво опростио, као што је опростио Милу Ђукановићу, али ово друго било је прекршај који се није дао толерисати.

А Ђинђић? Онај ко би хтео да буде циничан рекао би да је изгорео на томе што није разумео природу промена у Србији чији је сам био мотор. Кад је увидео да западне силе не само да неће помоћи подизање постоктобарске Србије него и да га ометају, Ђинђић је пре времена потегао Косово, покушавајући да постигне улогу партнера западних сила, човека са којим се преговара. И на томе је изгорео.

5.

Милошевић и Ђинђић повезани су по томе што им Србија обележава датум смрти. Њихов дан рођења знају ретки, Брозов знају сви. Та мала чињеница симболичког значаја разликује животне губитнике од добитника. Повезује их и нешто што сви знамо, а тако нерадо констатујемо: Милошевић и Ђинђић убијени су истом руком. Ниједан српском, уосталом као и већина убијених српских владара.

Третирање Ђинђића и Милошевића као непомирљивих политичких и историјских полова – још једна од удица које смо тако лако прогутали – најбољи је пут који ће нас одвести тамо где ће нам ближи бити датум нестанка Србије него датум њеног рођења. Јер – nota bene! – Милошевић и Ђинђић били су политчки антиподи, али у приличном државничком континуитету, и то упркос тешком дисконтинуирајућем догађају какав је био Пети октобар. Не ради се само о томе да је то истина – иако многима од нас тешко прихватљива – већ о томе што је то истина која може да има снагу интеграције и путоказа. Јер њихове политичке и историјске фигуре нису исте, али њихове трагедије јесу. Они су браћа по трагедији.

Елем, у нашем доживљају смисла новије српске историје крије се и одговор да ли нам је 11. и 12. март ицртао Бог или Ђаво. Обојица су с нама, а одговор је само један.

Извор: Нови Стандард

Ознаке: Жељко Цвијановић, Зоран Ђинђић, пармантерни избори, Слободан Милошевић