Прочитај ми чланак

ПРЕДРАГ ПОПОВИЋ Велики досије Станка Цанета Суботића – најмоћнијег човека Балкана?

0

Уз ексклузивну дозволу уредништва магазина Таблоид, медијска агенција „Србин.инфо”  ексклузивно објављује текст Предрага Пеђе Поповића који ће се пронаћи у следећем броју овог двонедељника.

У медијима и судским списима већ три деценије се износе детаљи две биографије Станка Суботића Цанета. На основу података из обе верзије може да се реконструише комплетна шема организованог криминала у Србији уназад три деценије. Његов лик и (не)дела описује у свом истраживању заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, цитирајући афоризам – Нисам Кафка, ал’ осећам процес.

У првој, Суботићевој, верзији биографије, он себе описује као угледног бизнисмена: „Ја сам успешан пословни човек, у бизнису сам од 80их година, поштеним радом изградио сам своју пословну репутацију и углед како у државама у којима пословно делујем, тако и у пословним круговима у свету, па су ми, као таквом, свуда сва врата широм отворена. Не стидим се поштено стеченог иметка и не кријем га. Био сам велетрговац цигаретама преко десет година и зарађивао милионе, легално, чисто и пријављено. Плаћао сам порез овде где и живим.“

Такву слику о себи, Суботић је увек презентовао уз помоћ скупо плаћених политичара, новинара, адвоката и судија. Медијским кампањама и судским поступцима, које је покретао против сваког критичара, покушавао је да јавности наметне представу о себи онакву каква му се свиђа. Ипак, на слободи је остао захваљујући недостатку доказа за једна кривична дела и застаревању других.

Другу везију Суботићеве биографије скицирали су његови политички противници, медијски критичари, па и правосудни органи, који су га оптуживали за разна кривична дела. Многи политичари и истраживачки новинари тврдили су да је Суботић „краљ дуванске мафије“, да је током ратног распада СФРЈ организовао међународну шверцерску мрежу, која му је донела огромне профите. Пратећи траг новца, али и крви, Суботића су оптужили и за убиства бивших ортака, који су постали сметња и претња.

На тој листи се налазе Вања Бокан, полицијски генерал Радован Стојчић Баџе, Горан Жугић, Дарко Распоповић Бели и други. Војислав Шешељ је, одмах по доласку ДОСа на власт, почео да износи најтеже оптужбе против Суботића.

– Станко Суботић Цане је ноторни криминалац најгоре врсте, шеф балканске дуванске мафије и убица. Станко Суботић Цане је главни организатор убиства полицијског генерала Радована Стојчића Баџе. Ја сам као потпредседник Владе Србије службено о томе информисан и за Станком Суботићем Цанетом је расписана потерница, а после досманлијског пуча, Ђинђић је потерницу повукао, па се Суботић вратио у Србију и даље се несметано бави криминалом. Информације које сам навео добио сам од тадашњих људи из МУП-а Србије, службено сам информисан. Никада ова земља није имала криминалца крупнијег формата од Станка Суботића Цанета – говорио је Шешељ.

У судским поступцима, по Суботићевим тужбама, Шешељ је само допуњавао своје тврдње. Вођа радикала се позивао на изјаве Радомира Марковића из хиљаду девесто деведест и осме године. Марковић му је тада, наводно, саопштио да је Суботић осумњичен за убиство Стојчића, а то је поновио и две хиљаде и прве године на саслушању пред Анкетним одбором Савезне скупштине СР Југославије, који је предводио управо Шешељ.

– Станко Суботић Цане је блиско сарђивао у шверцерским пословима са полицијским генерал-пуковником и замеником министра унутрашњих послова Радованом Стојчићем Баџом. Чак су заједнички спровели неколико ликвидација на београдском асфалту, уклањајући непослушне сараднике или конкуренте. Генерал Радован Стојчић Баџа у том заједничком криминалном подухвату толико се осилио да је почео да уцењује Станка Суботића Цанета и Мила Ђукановића. Због тога је Суботић убио Стојчића почетком хиљаду девесто деведесет и седме године у Београду. Након смене Јовице Станишића то нам је саопштио нови шеф Службе државне безбедности генерал-пуковник Радомир Марковић. Мафија је владала дискретно под бившим режимом, а сада отворено – рекао је Шешељ двадесетог марта две хиљаде и друге године, на једном од судских рочишта по тужбама Суботића.

Шешељ је том приликом изнео индиције да је убиство Баџе извршио Војислав Раичевић, звани Воја Американац. Према Шешељевим сазнањима, Жељко Ражнатовић Аркан је убио Воју Американца из освете, али не због Баџе, него због убиства Радета Ћалдовића Ћенте и Маје Павић, као и Небојше Ђорђевића Жуце, који је био пуковник Арканове Српске добровољачке гарде.

– И Аркан се бавио шверцом и дошао у сукоб интереса са Станком Суботићем Цанетом. Ја не могу да кажем да је Станко Суботић Цане ликвидирао Аркана, то још нисам успео до краја да истражим, али је јасна подударност тих директних извршилаца и ликвидатора, и овог Бранислава Лаиновића Дугог, Мирка Босанца, Бате Трлаје, Сколета Ускоковића, Ћанде и других – рекао је Шешељ.

Хрватски медији су објавили и детаљније описали турбулентене односе Суботића и Аркана.

– Суботић је наводно у јануару две хиљадите године убио и највећег војвођанског мафијаша Бранилава Лаиновића Дугог из Новог Сада, те хиљаду девесто деведест и осме године Јусуфа Јусу Булића, власника клуба Железник. Но, изгледа да је превршио меру убиством Милана Ђорђевића, званог Бомбона, Аркановог кума и наследника, те Милана Рајовића Миланчета, који је оставио писани доказ служби за коју је радио, да је данима праћен у „аудију А6“, од два човека које никада није познавао и Баје Секулића, Суботићеве десне руке за послове у Црној Гори – писао је загребачки недељник Национал.

Иначе, Секулић је био оптужен за ликвидацију Владимира Вање Бокана, који је важио за Суботићевог блиског пословног партнера. Секулић је то демантовао у интервјуима за црногорске новине Дан и Монитор, где је признао да је са Суботићем „добар друг“, на шта је јако поносан, али да никада нису имали ниједан заједнички посао. Секулић је убијен тридесетог маја две хиљаде и прве године у Будви.

У сваку причу о организованом криминалу, о убиствима и осталим монструозним злочинима, мора да се удене Александар Вучић. У улози потрчка свог садашњег потрчка Шешеља, Вучић је још тежим режима оптуживао Суботића. Шешељеве сувопарне квалификације, млади генерални секретар Српске радикалне странке надграђивао је колоритним описима Суботићевих недела. Вучић се није задовољавао кратким и јасним тврдњама да је „Цане Жабац“ убица, већ је додавао да „његова мафија убија људе, сече их на комаде и у кесама баца у Дунав“.

– Какав је то Станко Суботић угледни бизнисмен? Одакле Станку Суботићу све то што има? Чиме се то бави? Коју је то школу завршио, па толико зна, па толико има? Шта то толико ради? Ништа, осим што се бави шверцом дувана, шверцом наркотика и тиме убија људе.

Ја знам да је неке људе страх да о томе причају, страх је неке људе да слушају, али то је тачно. Ми морамо да се боримо против мафије, јер поједе нам мафија сву супстанцу, убија људе, уништава живот у Србији. Свако у Србији би могао да живи макар мало боље, да не кажем много боље, да смо у стању да уништимо Станка Суботића Цанета Жапца, његовог пријатеља и налогодавца и њихове мафијаше који су одговорни готово за сва убиства у последњих десет година у Србији.

Ако ми имамо Србију у којој се дешава да неко некога сече на комаде, да му делове тела баца у кесе, а затим у Дунав, ми то морамо да спречимо, иначе нам опстанка нема – рекао је Вучић 18. децембра две хиљаде и друге године на промоцији Шешељевих књига „Странко Суботић – Цане Жабац, краљ дуванске мафије“ и „Мафијашка пудлица Небојша Човић“, која је одржана у Убу, у Суботићевом завичају.

Као Шешеља, Суботић је и Вучића затрпао тужбама за клевету и увреду због изјава да је он наредио и организовао убиство Радована Стојчића Баџе. Суботић је због истих изјава тужио и Дарка Глишића. Суђења су трајала неколико година. У неким предметима судије су доносиле првостепене пресуде, којима је Шешељу одређена затворска казна од три месеца, условно на две године. Одлуком тадашњег Окружног суда у Београду те пресуде су укинуте.

Суботић је у свим тужбама тражио затворску казну за клеветнике, а због књиге о њему прво је захтевао новчану казну од 43300000 динара, да би касније одштету смањио на само 100000 динара. Десетак поступака против Шешеља обустављено је две хиљаде и пете године, кад је Хашки трибунал обавестио српске судове да вођу радикала, оптуженог за ратне злочине, неће пустити да долази у Београд на рочишта. Душан Миленковић, тадашњи судија четвртог општинског суда у Београду, обуставио је кривичне поступке против Шешеља. За разлику од тужених политиканата, Суботић се ниједном није појавио у суду.

Иако Шешељ и Вучић суду нису понудили конкретне доказе својих тврдњи, изнели су бројна сазнања која бацају сумњу на Суботића. Запело је већ око утврђивања његове адресе. Суботић је у то време био пријављен у Београду, у Улици кнеза Милоша 68, а пуномоћје свом адвокату Радославу Тадићу потписао је и оверио у југословенској амбасади у Никозији. Након што Суботић није примио неколико позива, који су му упућени на адресу у Швајцарској, југословенска амбасада у Берну је обавестила суд да он није пријављен тамо. На крају, Суботићеви адвокати су Владо Павичевић и Милан Вуковић су тврдили да њихов клијент живи у Женеви, на адреси Централ парк 7, али да не жели да долази на суђења. Суботић је неко време био пријављен на загребачкој адреси, у Палмотићевој улици 82.

Суботић је у првим тужбама оспоравао наводе да је МУП Србије расписао потерницу за њим. Утврђено је да, заиста, није расписана потерница, него потрага. Уосталом, у то време Србија није била чланица Интерпола, па није ни могла да распише тзв. црвену потерницу.

Шешељ је разлику објаснио начином поступања српске полиције. Да би прикрила намере, тврдио је Шешељ, полиција је издала налог за потрагу за Суботићем због царинских прекршаја и утаје пореза, а заправо га је тражила због сумње да је одговоран за убиство генерала Стојчића.

Општински суд у Убу је поступао у два кривична предмета против Суботића и његове сараднице Радмиле Селаковић. Истрага је почела крајем октобра хиљаду девесто деведесет и осме, а средином фебруара хиљаду девесто и деведесет и девете. године тужилац је одустао од даљег кривичног гоњења.

Шешељ је тврдио да је Суботић, кад је осумњичен за убиство Стојчића, побегао из Србије. Прво се, наводно, дислоцирао у Црну Гору, а онда у Хрватску, где је „купио држављанство“. Суботић је у интервјуу загребачком недељнику Глобус рекао да је хрватски пасош добио легално, пошто је то право имала његова супруга Јагода, која по својој мајци има и хрватско порекло. Међутим, Шиме Лучин, хрватски министар унутрашњих послова,у интервјуу за Ферал Трибјун је тврдио да је Суботић хрватске документе добио на препоруку генерала Љубе Ројса, бившег команданта шездесет и шесте пуковније Хрватске војске. Лучин је истакао да је Суботи добио држављансто по члану закона који говори о „странцима особито заслужним за хрватске националне интересе“. Хрватски медији су се бавили том темом, пошто им је била сумњива та веза, пошто се генерал бавио разним профитерским комбинацијама, али не и шверцом дувана.

„Особне исказнице и путовнице чланова обитељи Суботић зготовене су шеснаестог јунахиљаду девесто и деведесет и девете, у Полицијског управи загребачкој. Али Суботићи нису особно преузели документе. Према инструкцијама из врха МУПа, папире је требало послати на Суботићеву адресу у Женеви као поштанску пошиљку. Како је такав налог још истог дана формиран, документе је, наводно, преузео сам Миљенко Буковац, помоћник Ивана Пенића, тадашњег министра унутарњих послова“, објавио је загребачки недељник Национал, уз напомену:

„Српски мафијаш добио је хрватску путовницу у тренутку кад му је истекао југословенски пасош и кад је у Београду за њим расписана међународна тјералица због умијешаности у низ убојстава и обрачуна с конкурентском шверцерском мрежом. Из тога није тешко закључити да су генерал Љубо Ћесић и Иван Пенић прискрбили србијанском ‘духанском цару’ неку врсту политичког азила.“ Суботић је то демантовао у загребачким медијима:

„Пошто је писано да сам хрватски пасош стекао криминалним путем, захваљујући политичким познанствима у Хрватској, тражио сам да се МУП у Хрватској писмено изјасни. Они то нису учинили и тада сам се уплашио да се ради о манипулацији, па сам се, легалним путем, одрекао. Одувек имам српски пасош и дозволу боравка у Швајцарској.“ Радикалске оптужбе против Суботића имале су, наравно, политичку позадину.

Нападом на „краља дуванске мафије“, криминализовали су Зорана Ђинђића, тадашњег председника владе. И Суботић је наглашавао блискост са Ђинђићем и Милом Ђукановићем, како би се представио као борац за демократију, а против диктатуре Слободана Милошевића.

– Финансијски сам помагао рушење режима Слободана Милошевића подржавањем политичких опција Ђинђића и Ђукановића. Помагао сам им јер смо од Милошевићевог режима били угрожени моја породица и ја. Пословне просторе, куће и станове претресали су нам разни људи, узели су ми сва права за обављање делатности у фирмама, нисам имао право чак ни аутомобил да региструјем. Сметало им је што сам током рата своја дистрибутерска права остваривао преко фирми из Црне Горе. Могао сам тада да продајем преко Марка Милошевића и зарадим много више, али сам, као већина људи у Србији, желео промене. Ђинђић и Ђукановић су прво били моје колатералне жртве, а затим ја њихова – рекао је Суботић.

У тој процени има истине. Ђинђић је криминализован због везе са Суботићем, али не само са радикалске стране. Веза између Ђинђића и Суботића је први пут разоткривена у магазину
Панорама. У тексту, који је најављен преко целе насловне стране, оспорена је Ђинђићева одлука да на званична путовања у иностранство иде авионом чији власник је „контроверзни бизнисмен“ Станко Суботић. Власник тих новина био је Братислав Грубачић, а главни уредник Драган Ј. Вучићевић.

Грубашић је пажњу јавности хиљаду девесто деведесет и четврте године емотивном везом са Дадом Вујасиновић, новинарком Дуге. После серије текстова о Аркану, Дада је убијена у свом стану. Истрага је експресно закључила да је у питању самоубиство сачмаром, али остале су неразјашњене бројне сумњиве околности које упућују на то да је у питању убиство.

У то време, Грубачића је пратио имиџ страног шпијуна. Ем је био ожењен за холандску новинарку, ем је издавао дипломатски билтен ВИП, на који су биле претплаћене све амбасаде западних држава. Убрзо након објављивања текста о вези Ђинђића и Суботића, Грубачић је угасио Панораму, која је била, очигледно, намењена за ту једнократну употребу. Ђинђић је схватио ко му и какву поруку шаље.

Знао је да Грубачић то не би објавио да није добио налог из америчке амбасаде. Међутим, иако је био упозорен да се дистанцира од Суботића, Ђинђић то није могао. Преко медија под својом контролом, ДОСов премијер је признао да користи Суботићев авион, али само зато да не би трошио новац из државног буџета.

С тим објашњењем наставио је да Суботићевим авионом путује у посете Уједињеним Арапским Емиратима, Швајцарској, Русији, Немачкој… Ђинђића нису занимале јавне прозивке у којима је то оспоравано јер „не може ни да се замисли могућност да је амерички председник у службене посете путовао Ал Капонеовим приватним авионом“.

Грубачићев магазин је покренуо „авионску аферу“, а други медији, чак и они у региону, открили су све детаље. Суботић је, преко своје фирме Теxтрон, регистроване у Црној Гори, наручио луксузну „цесну цитатион х“, са регистарском ознаком Н 999 ЦY (серијски број 0073), први призведени примерак тог модела авиона. Пуна цена, од 17,5 милиона долара, плаћена је једнократном уплатом. Пажњу страних служби привукао је управо начин плаћања, пошто и много солвентније светске компаније такве куповине реализују у неколико рата. Условљен карактером, Суботић је те наводе демантовао тврдњама да није тачно да је цесну платио 17,5, него пуних 18 милиона долара, у шта је укључена и додатна опрема.

Уместо да се одмакне од Суботића, Ђинђић га је чак укључио у делегацију Владе Републике Србије 8. марта две хиљаде и друге године, кад је у Смедереву потписан уговор између концерна црне металургије УС Стеел-Коице, чије седиште је у Питсбургу. Уз Ђинђића и министра за привреду и приватизацију Александра Влаховића, парафирању уговора о стратешком партнерству, појавио се и Суботић.

Амерички амбасадор Вилијем Монтгомери је тада Ђиђнића питао зашто игнорише чињеницу да
Суботићеве сумњиве послове истражују еФБиаЈ и Интерпол. Суботићеве послове истраживала је и српска полиција на челу са министром Душаном Михајловићем. У строгој тајности, Михајловић је 1. јуна две хиљаде и треће године покренуо акцију „Мрежа“. Провером пословања приватних фирми, које су се, у периоду од 1995. до хиљаду девесто и деведесет и девете. године, бавиле трговином дуванским производима, полиција је идентификовала неколико кријумчарских група, међу којима су највеће припадале Марку Милошевићу и Станку Суботићу. Полицијска истрага је утврдила да је Суботић, преко своје фирме „Миа“, у сарадњи с руководицима Савезне управе царина и ресора Државне безбедности, на илегално тржиште цигарета убацивао и по неколико шлепера месечно.

У оптужници Специјалног тужилаштва наводи се да је Суботићева криминална група стекла имовинску корист од 56 милиона немачких марака и осам милиона долара. Осим Суботића, који је означен као организатор те шверцерске групе, оптужено је 14 његових сарадника, међу којима су директор Царине у време извршења кривичних дела Михаљ Кертес, вођа паравојне јединице „Шкорпиони“ Милан Милановић Мргуд, шеф новосадског центраДБ-а Милован Поповида, Суботићев сестрић Никола Милошевић и други. Почетком јуна две хиљаде и седме године ухапшено је њих осам, шест је било у бекству, а Кертес је већ био у затвору због учешћа у атентату на Ибарској магистрали.

– Кампања против мене је покренута две хиљаде и прве године преко загребачког недељника Национал. У њу су се укључили неки политичари и медији из Србије. Све сам их тужио и све судске спорове сам добио – хвалио се Суботић.

Тужио је свакога ко га је оптуживао за шверц дувана, а нико, ниједан новинар и политичар, није бежао од суђења. Међутим, кад је Специјално тужилаштво поднело тужбу против њега, Суботић је напрасно престао да верује у правосудни систем. Побегао је из Србије и неколико следећих година чувао се да не буде ухапшен по Интерполовој потерници.

Суботић је своју одбрану изнео средином маја две хиљаде и шесте године, у емисији „Инсајдер“, на Телевизији Б92, која је имала имиџ врховног београдског тужилаштва и суда. Тада је признао да је за акцију „Мрежа“ сазнао још две хиљаде и треће године. Извештај о шверцу дувана показао му је лично министар полиције Михајловић. Суботић је рекао да није разумео зашто му је министар показао тај извештај у коме је закључено да његово пословање није спорно: „Питајте Душана Михајловића због чега ми је показивао тај извештај и због чега ми је тврдио да су радили неку истрагу и да наводно, када је мене звао, звао ме је да ми се практично извини и да каже да му је жао јер је установио да је све што је рађено била чиста манипулација, да би он волео да гаји односе са мном, да будемо у пријатељског односу итд.“

Тако је говорио две хиљаде и шесте Кад је, две хиљаде и седме, ухапшена група његових сарадника, Суботић је оптужио Михајловића да је хтео да га рекетира. – Са Михајловићем сам се први пут видео у седишту фирме „Лутра“ у Београду. Предао ми је велики коверат и тражио да погледам. Отворио сам га и међу педесетак папира први је била некаква шема шверца цигарета у деведесетим, а на врху пирамиде поред Мирјане Марковић, Марка Милошевића, Михаља Кертеса, Јовице Станишића, Мирослава Мишковића, Петра Матића и многих других, налазила се и моја фотографија. На врху је писало МУП Србије, полицијска акција „Мрежа“ – написао је Суботић у једном од бројних саопштења у којима се накнадно, са безбедне удаљености, обрачунавао са Михајловићем.

Суботић је навео да је тадашњи шеф српске полиције долазио код њега у Швајцарску. Срели су се, наводно, у циришком хотелу „Долдер“, где му је Михаловић рекао да је истрага рађена по налогу Државне безбедности, Војислава Коштунице и неких непријатеља, који су хтели да му узму новац. Да би се знало ко је „непријатељ“, Михајловић је из шверцерске шеме избацио Мишковићево име.

-Са смешком ми је рекао да Мишковића више нема, коментаришући „није ваљда Мишко паметнији од мене“. Додаје љутито да, ако му тог дана не дам новац, више неће моћи да заустави моју пропаст. Ја му понављам да нисам крив и да немам разлога да се пла{им јер нисам ништа противзаконито урадио, а он ми одговара: „Ма јебеш, земљаче, закон. Какав закон? Ако не платиш, најебаћеш“ – написао је Суботић, уз напомену да је тадашњег специјалног тужиоца за организовани криминал Миљка Радисављевића, али и швајцарску и француску полицију, обавестио да му српски министар намешта аферу и тражи рекет од неколико милиона евра како би га избацио из извештаја.

Комплетна Суботићева стратегија одбране заснивала се на причи о рекетирању. Ко год је нешто написао или рекао о његовим сумњивим пословима, он је проглашавао рекетирањем. Текстовима о шверцу дувана, којима је отворио аферу у којој су главне улоге имали Суботић, Ђукановић и Ђинђић, рекетирао га је, наводно, Иво Пуканић, власник и главни уредник хрватског Национала. Истим оптужбама био је изложен и Душко Јовановић, главни уредник подгоричког листа Дан. Јовановић је убијен двадесет и седмог маја две хиљаде и четврте године.

За тај злочин је правоснажно осуђен каратиста Дамир Мандић, али наручиоци убиства до данас нису откривени и кажњени. Пуканић је убијен двадесет и осмог октобра две хиљаде и осме године. Почетком две хиљаде и тринаесте, Врховни суд Хрватске је прогласио коначном пресуду за убиство власника Национала, којом је организатор атентата Слободан Шуровић кажњен са 23 године затвора, Жељко Миловановић је осуђен на максималну казну од 40 година, а саизвршиоци Роберт Матанић и Бојан Гудурић на 35, односно 33 године робије. Помагачи Лука Матанић и Амир Мафалани су осуђени на по 16 година затвора. Но, ни у том случају суд није утврдио ко су налогодавци убиства једног од најзначајнијих хрватских новинара. Уместо суда, Пуканићев колега Берислав Јелинић је покушао да открије ко стоји иза тог зло~чна. У књизи с дугачким насловом „Зашто је убијен Иво Пуканић – Тко је наручио, тко је извршио, а тко и зашто није спријечио терористички атентат у средишту Загреба“, Јелинић је извео закључак да је „атентат највероватније наручен из круга дуванске мафије, на врху са Станком Суботићем Цанетом и Милом Ђукановићем“.

Пуканић је у једном тексту о Суботићу написао да „краљ дувана“ има узречицу „помео га ветар“, којом је, наводно, коментарисао поједине ликвидације у београдском и загребачком подземљу. Ветар је помео и Пуканића и Јовановића. У Шведској је седмог маја две хиљаде и треће године пометен и Ратко Ђокић, један од истакнутијих учесника у „дуванској афери“, кога је Суботићев „добри друг“ Бајо Секулић јавно означио као сарадника Иве Пуканића. Боље су прошли многи други Суботићеви политички и медијски противници, које је етикетирао као рекеташе.

Три недеље после убиства Ђинђића, Суботићева фирма „Д-траде“ (бивша „Миа“) на Београдској берзи од малих акционара је купила 15893 акције предузећа „Дуван А.Д.“ по цени од 3463 динара за акцију. На тај начин Суботић је заокружио новоосновану дистрибутерску кућу Футура Плус. У тој пословној комбинацији учествовала је и немачка компанија ВАЗ, с којом је „краљ дувана“ имао и озбиљније намере, пре свега око куповине компаније „Новости“. Шта се догађало током преговора, може да се наслути из кривичне пријаве коју је Суботић поднео против Манојла Вукотића, директора и главног уредника Вечерњих новости због злоупотреба службеног положаја и примање мита у процесу приватизације. Уз тужбу, Суботић је приложио и уплатнице из којих се види колико новца је давао Вукотићу како би га стимулисао да га подржи приликом продаје „Новости“.

Кад је испао из те комбинације, Суботић је Окружном јавном тужилаштву у Београду послао изјаву у којој је оптужио Милана Бека и Мирослава Мишковића да су, „чинећи разна кривична дела, мене оштетили за вишемилионске износе у еврима и да су преваром мој новац искористили у приватизацијама дневног листа Вечерње новости и предузећа Лука Београд“. У тим дописима, Суботић је најавио да ће тужилаштву доставити цео предмет незаконите приватизације Луке Београд, али и предузећа „Путник“ и вршачке фабрике грађевинског материјала „Трудбеник“. Суботић је тврдио да је у тим сплеткама учествовао и Александар Тијанић, наравно као рекеташ.

– Против Тијанића и групе његових ментора и саучесника поднео сам тужбу Тужилаштву у Швајцарској и то за злочиначко удруживање са намером вршења многих тешких кривичних дела, уцене, рекетирања, преваре… У случају и Тијанића и многих других са списка истрага у Швајцарској има и додатног смисла, јер су и власници рачуна у швајцарским банкама са милионским износима, а за које су моји адвокати утврдили да потичу од управо овако извршених криминалних радњи, тако да ће директор јавног сервиса моћи истражним органима у Швајцарској да лепо објасни како је и зашто отворио рачун у банци Цомтраде у Лозани, која је у међувремену постал део УБС банке и одакле на том рачуну милионски износи у еврима. Истрага ће открити да ли је тачно да сваке године на рачуна директора јавног сервиса Мишковић уплаћује миллион евра, као што су мени тврдили и Тијанић и Мишковић, или је то ипак доста мање, а са овим износима је покушао да рекетира мене и представнике ВАЗ-а, када је долазио у Немачку, нудећи нам своје услуге у приватизацији Новости.

Лаж је да сам му ја или неко из ВАЗ-а нудио миллион и по, већ је он током преговора и питања – колико ће коштати приватизација Новости, одговорио: Ако ме Мишко плаћа миллион годишње, ви морате да дате макар пола више. Виђао сам се непрекидно са Тијанићем и то на његово инсистирање, упознао ме је са својим пријатељима, изводио на вечере и ручкове, цео град је могао да види његову предусретљивост и сервилност према мени.

Тада ми није никада помињао ни одело ни шнајдерај, још мање убиства или криминал. Не знам шта се десило, када су ме његови најбољи пријатељи ставили на оптужницу и исценирану потерницу, престао је да се јавља, а одмах затим постао је главни у хајци на мене Ии то остао до данашњих дана. Видим да сада покушава да одговоре на питање ко су Беко и Мишковић и зашто су они изнад закона у Србији, замагли питањима одакле мени паре. Ја на то питање имам одговор Тијанићу: Био сам велетрговац цигаретама преко десет година и зарађивао милионе, легално, чисто о пријављено. А одакле теби Тијанићу рачуни у Лозани, у УБС банци, у Цомтраде банци?! Како то да ти на рачуне новац уплаћују тајкуни из Србије или оф схоре фирме, а за послове и консултантске услуге обављене у Србији ? Како си ти Тијанићу, као „сиромашан новинар“ зарадио милионе? Да ли си и ти то пријавио у земљи у којој живиш и у којој плаћаш порез? Да ли си ти, као државни службеник пријавио своју имовину или је кријеш Тијанићу? – навео је Суботић у марту две хиљаде и десете године у отвореном писму Тијанићу, кога је ословио са „бивши најбољи пријатељ“.

У то време, док се налазио у бекству, Суботић је за рекетирање оптуживао и Ратка Кнежевића, некада најближег сарадника Мила Ђукановића. У једном од саопштења, које је у целини, на неколико страна, пренео Вучићев дневни лист Правда, Суботић је навео да је против Кнежевића, по његовој тужби, био покренут поступак и расписана потерница због уцене. Међутим, цео поступак је експресно окончан, а потерница укинута.

– Нека Кнежевић дође у Београд, па нек пред тужиоцем каже како се то десило да Благота Секулић, кога он ставља Милу Ђукановићу и мени на дужу, само пар дана пошто је дао исказ у којем је Кнежевића означио као уцењивача, који је тражио да му платим 1,6 милиона марака, иначе ће да објављује неистине о мени, како се дакле десило да само пар дана касније Секулић буде убијен? Нека каже о својим везама са Тијанићем и о начину на који су заједнички смишљали акцију против Ђинђића, Ђукановића и мене – написао је Суботић.

Уместо о својим везама са Тијанићем, Кнежевић је раскринкао Суботићеву везу са Вучићем и Томиславом Николићем. Кнежевић је открио детаље о њиховим сусретима у париском хотелу „Риц“ крајем две хиљаде и седме и током две хиљаде и осме године. – Суботић и Ђукановић дају иницијалних три милиона евра како би се формирала и ојачала Српска напредна странка, у циљу рушења Бориса Тадића, а заузврат траже скидање потернице за Суботићем.

Француској служби, супервизору сусрета, преко Дежана, од кога се његова влада оградила, продају идеју као „одметање од Шешеља и слабљење радикализма у Србији“ – тврдио је Кнежевић, а време је потврдило његове наводе, и оне о рушењу Тадића као и оне о слабљењу радикализма, па на крају и укидање потернице и обустављање судског поступка против Суботића.

Кнежевић је истицао улогу, коју је у тој групи имао Владимира Бебе Поповића, „бившег конобара са Беле лађе“. Време је потврдило и ту чињеницу. Кад је, крајем априла две хиљаде и осме године, Суботић ухапшен у Москви, по потерници коју је Србија расписала преко Интерпола, Вучић је преко свог листа Правда водио кампању доказивања Суботићеве невиности. Са мејла сараднице Владимира Бебе Поповића упућивани су дописи, насловљени на Николу Петровића, Вучићевог кума и званичног сувласника Правде, у којима су пласиране тезе на којима се заснивала одбрана „краља дувана“. У тим мејловима је наглашавано да се за све додатне изјаве и објашњења зову Суботићев адвокат Радослав Тадић и новинар недељника Време Милош Васић.

-Слободан сам и одлично се осећам – рекао је Суботић двадесет и седмог јуна две хиљаде и осме, кад се телефоном, из једног московског ресторана, јавио редакцији подгоричког листа Вијести. За разлику од Суботића, Вучић није био слободан. Само је променио газду. Као што је некада био у радикалским облигационим односима са Шешељем, тако је, трансформисан у напредњака, прешао под контролу Суботића. Као што је говорио Карл Маркс – најамник је ограничен најамнином, тако је и ограничени Вучић морао да изврши оно за шта је унајмљен.

Суботић је, у одсуству, две хиљада једанаесте, осуђен на шест година затвора. Апелациони суд је две хиљада тринаесте, само неколико месеци по доласку СНС-а и Вучића на власт, укинуо ту пресуду и наредио да се понови поступак. Специјални суд у Београду је 1седмог јула две хиљаде четрнаесте године одбацио оптужбе против Станка Суботића и његових саучесника у шверцу дувана јер је застарело кривично гоњење за злоупотребу одговорног лица, а није било доказа за организовање криминалне групе.

– Тужилаштво је понудило доказе о шверцу цигарета, али се суд њима није бавио због застарелости кривичног гоњења. Став је већа да су постојали докази одређеног квалитета, али нећемо добити одговор на питање да ли би они били довољни за осуђујућу пресуду. Суд је уверен да су оптужени Михаљ Кертес, Стеван Бановић, Небојша Николић и други починили неке незаконите радње, али није било доказа за навод оптужбе да су то предузимали у корист Суботића. Суд није могао да их осуди по овако постављеној оптужници – рекао је судија Драган Милошевић, који се данас председник Вишег суда у Београду.

Врховни касациони суд је, две године касније, утврдио да су судије београдског Апелационог суда незаконито одбациле доказе против Суботића, чиме су омогућила да буде ослобођен оптужби за шверц цигарета. Апелациони суд је закључио да фотокопије докумената не могу да буду доказ на суду, а Врховни суд је оценио да за то није било основа, пошто и фотокопије могу да имају карактер доказа ако је оригинал исправе уништен или га није могуће прибавити. Међутим, Суботићу не може да се поново суди за исто криви~но дело, тако да је ветар, који је помео многе његове крити~аре, заувек обрисао и оптужбе за кријумчарење цигарета.

Цане гласа за Вучића

Станко Суботић је признао да је на парламентарним изборима две хиљаде шеснаесте гласао за Српску напредну странку, а на председничким две хиљаде седамнаесте за Александра Вучића. Међутим, Вучић није тако искрен. Не само што одбија да призна блискост са Суботићем, већ га пребацује у табор Драгана Ђиласа. – Суботић живи у Швајцарској или Француској. Он је много давао бившим властима, Ђиласу и Јеремићу, био је велики финансијер. Сам каже да им је дао неколико милиона евра, баш Ђиласу и Јеремићу. Мени није ни динара, а њима је, каже, милионе дао. Кажу ми да се с Мишковићем свађао јер му је Мишковић, ваљда, украо неке паре, а Мишковић оптужује овог да није. Не бих да улазим у та тајкунска посла – рекао је Вучић крајем две хиљаде осамнаесте године, у време протеста „Један од пет милиона“.

Цвијан и Цанетов новац

Магазин Таблоид је у марту две хиљаде двадесет прве године открио да је Владимир Цвијан, бивши саветник председника, народни посланик и члан председништва СНС-а, пронађен у Дунаву 6. јануара две хиљаде осамнаесте године. Адвокат Иван Нинић је извршио увид у списе истраге, коју је поводом смрти Цвијана, спровела Безбедносно-информативна агенција. Између осталог, у списима се налази и изјава пензионисаног генерала Момира Стојановића, бившег директора Војно-безбедносне агенције и једног од оснивача СНС-а. Стојановић је описао како је у просторијама централе СНС-а видео да Цвијан доноси торбе пуне новца. Тада је речено да је тих „два милиона евра, намењених општинским одборима странке дао Станко Суботић Цане“. Наравно, БИА и тужилаштво нису спровели истрагу спорног финансирања Вучићеве параполитичке организације.

Од Вучића 28 милиона евра

Влада Србије је дала београдски аеродром „Никола Тесла“ под концесију француској компанији „Ванси“. За концесију орочену на 25 година, Србија је добила 501 милион евра, а „Ванси“ се обавезао да ће инвестирати додатних 732 милиона евра. – Презадовољан сам овим успехом Србије, зато од срца честитам и Влади Србије и свим грађанима на овом одличном послу – рекао је Александар Вучић 5. јануара две хиљаде осамнаесте године. Презадовољан је и Станко Суботић, пошто је на продаји земљишта у околини аеродрома зарадио око 28 милиона евра. „Ванси“ се обавезао да прошири аеродром, а да би то урадио мора да купи Суботићево земљиште.

Милиони за ДС и Ружицу

Власт Демократске странке је 2009. године покренула стечајни поступак над дистрибутерском фирмом „Футура Плус“. Суботић је тада повео кампању против председника Србије Бориса Тадића. Уз оптужбе за злоупотребу утицаја на правосуђе, Суботић је подсећао Тадића да је Демократској странци дао 10 милиона евра, плус два милиона евра Ружици Ђинђић, удовици Зорана Ђинђића. Не претим Тадићу, само се борим да у Србији докажем да сам
невин – навео је Суботић у једном од бројних саопштења.

Рада из стада

Против Суботића су хиљаду девесто деведест и осме покренута два кривична поступка због кршења Закона о девизном пословању. Уз њега, за иста дела је осумњичена и његова сарадница Радмила Селаковић. Без обзира на та кривична дела, Селаковић је, по доласку ДОС-а на власт, успела да се запосли у Безбедносно-информативној агенцији. Можда Суботић зна како је прошла проверу, па још и наставила да се успиње у хијерархији службе после доласка СНС-а на власт. У време док је на директорском месту био Александар Ђорђевић, Селаковић се налазила на функцији начелника логистике. Медији су објавили информације о томе како је она, у сарадњи са Иваном Тодоровим, приграбила неколико десетина милиона динара. Иако је новац за доделу јубиларних награда запосленима већ био опредељен у буџету БИА за две хиљаде петнаесте годину, њих троје – Ђорђевић, Тодоров и Селаковић – ускратили су ту исплату. Оштећени радници су се помирили са судбином, свесни да је Рада из Ценетовог стада добро научила како да на стручан начин извуче туче паре. Кад им је истекао рок употребе, Ђорђевић је постављен за амбасадора Србије у Сарајево, Тодоров у Будимпешту, а Селаковић у конзулат у Милану.

Лепе жене, а и Невена

Новац и моћ су најјачи афродизијак за жене. Иако Станко Суботић, с обзиром на образовање, не зна ни шта је афродизијак, зна да ужива у новцу, моћи и женама. Прва лепотица коју су медији доводили у везу с њим била је хрватска манекенка Дијана Вишњић, познатија по надимку Диди. Хрватски медији су је описивали као сарадницу загребачког адвоката Силвија Храста, који је заступао Вјекослава Сличка, једног од убијених шефова мафије. Према тим наводима, Диди је била чест гост у Суботићевој вили на Светом Стефану, која има неколико спратова повезаних лифтом, као и подземну гаражу за 25 аутомобила.

„Ђукановићеве и Суботићеве забављачице разних специфичности стизале су углавном из Београда и Новог Сада, из редова сумњивих југословенских манекенки и фото модела. Но, тај ланац је пукнуо кад је Џеј Рамадановски, српска народњачка звезда коју Ђукановић и Суботић плаћају као неку врсту аниматора приватних забава, у кућу на Светом Стефану увео малолетницу, која је након колективне оргије и дрогирања на смрт претучена, завршила у подгоричкој болници. Чим је приздравила, шокирана девојка је дала интервју новосадском Свету, коме је потанко описала Ђукановићево и Суботићево друштво из светостефанске виле“, наводи се у тексту загребачког Национала. Осим Дијане Вишњић, за хонораре од 10000 до 100000 марака Ђукановићево и Суботићево друштво су забављале Алка Вујица, Дорис Драговић, Северина Вучковић, па и Нивес Целзијус.

– У Будви сам често виђала Мила Ђукановића и Станка Суботића. Сви су могли видети да су нераздвојни. Моји пријатељи су ме упознали са Ђукановићем у једном ресторану. У први мах, нисам ни укапирала да је то Ђукановић, црногорски председник. Више ми је изгледао као Цанетов телохранитељ, оставио је на мене ужасан утисак – рекла је загребачка старлета Нивес Целзијус. Суботић је још импресивније деловао на Невену Јеличић, бившу супругу Горана Веселиновића, кума Александра Вучића. Веселиновић је каријеру почео у Српској радикалној странци као шофер. Доласком СНС-а на власт, толико је напредовао у бизнису да су га и амерички конгресмени означили као једног од Вучићевих тајкуна, који има монопол на маркетиншком и медијском тржишту Србије.

Као што каже стара мудрост „будала и новац се брзо растану“, тако се и Веселиновић брзо растао од доброг дела плена, а онда и од супруге Невене. Узбурканих емоција, тешко је поднео те поразе, па се и јавно пожалио на муку која га је снашла. Преко насловних страна свог магазина Експрес оптужио је супругу да му је с рачуна у Италији и Француској скинула пет милиона евра, као и да се швалерисала са Станком Суботићем.

Уз раскринкавање „пословно-емотивних“ веза своје супруге са Суботићем, Веселиновић ју је оптужио да је свом љубавнику, али и Мирославу Мишковићу, преносила информације из најближег окружења председника Србије Александра Вучића. Осим тога, Експрес је детаљно описао спорно пословање Невене Јеличић, које је, наводно, истраживао и амерички ФБИ.

– Приликом провере података о повезаности адвокатице Невене Веселиновић и швајцарског држављанина М. Д., који је пред судом у САД оптужен за учествовање у малверзацијама и злоупотребу поверљивих података на Њујоршкој берзи, дошло се до података о два рачуна у иностранству која се везују за име Невене Веселиновић. Један се налази у Натионал банк оф Грееце и води се под бројем 63057003370, док је други регистрован у Комерц банци у Цириху под бројем 313120117877 У време провере у децембру месецу две хиљаде осамнаесте године на поменутим рачунима било је 1,8 милиона евра.

Такође, утврђено је да постоји и сеф изнајмљен у Грчкој под тим именом код исте пословне банке у Атини. Исто тако постоје и сефови изнајмљени у српским пословним банкама. Ове провере су спроведене у склопу истраге против швајцарског држављанина М. Д., који је осумњичен за злоупотребе тешке више милијарди долара и које су према њему спроводили амерички истражни органи ФБИ и ДОЈ (Департмент оф јустице). Посебно је било интересантно и постојање рачуна у БСИ банци у Лугану. Као што смо писали у прошлом броју, банка БСИ спада у једну од најпознатијих и најугледнијих приватних банака у свету са више вековном традицијом.

Наравно, пословање са овом банком је нека врста посебне привилегије јер за отварање рачуна је потребан полог у виду гаранције у висини од 500000 долара или пак гаранција већ постојећег клијента. Врста услуге коју можете да очекујете од БСИ банке се заснива на апсолутној дискрецији. Тако сваки клијент има свог бан кара који је задужен само за ваш бизнис. У случају адвокатице Невене Веселиновић, банкар задужен за њен конто зове се Маттиа Лепори – наводи се у једном од текстова, којим је Горан Веселиновић водио медијску бракоразводну парницу. Веселиновићев кум Вучић сада мучи исту муку, пошто је Невена Јеличић обучила своју најбољу пријатељицу Тамару Ђукановић-Вучић како се присваја имовина стечена у браку.

Од блата до трона

У званичној биографији Станка Суботића наводи се да је рођен деветог септембра хиљаду девесто педесет и девете у селу Калиновац код Уба, као најмлађе од шесторо деце. Стари познаници, који су га деведесетих година посећивали у Калиновцу, тврде да је живео у набијачи, кући од блата. Данас се тамо, кажу, налази прави дворац, достојан „краља дувана“. Суботић се у приватни бизнис упустио 80их година, кад се вратио са једногодишњег пута у Француску, да би у Убу основао предузеће „Миа“ за производњу конфекције. Као добар шнајдер, своје моделе је продавао у бутицима које је држао Владимир Вања Бокан. Ипак, највећу зараду је остварио продајом перјаних јакни у Робним кућама Београд. Преко тог посла упознао је хиљаду девесто деведесете године Зорана Ђинђића, од кога је купио немачке машине за везење.

Уз конфекцију, Суботић је трговао увозним грађевинским материјалом, хемикалијама, хербицидима. У посао са цигаретама је, како сам прича, ушао кад је од „Македоније табака“ на компензацију добио одређену количину цигарета. Како се снашао у том бизнису описано је у оптужници за шверц дувана. Осим тог, главног посла, држао је ланац мењачница у Београду и два фри-шопа на граничном прелазу „Ђенерал Јанковић“. Фирме је отварао у Црној Гори, Италији, Шпанији, Русији, Грчкој и на Кипру. У Француској је купио неколико стотина хектара винограда.

После три деценије бављења бизнисом, Станко Суботић је постао један од најбогатијих српских тајкуна. Услед “застаревања“ неких кривичних дела и недостатка доказа, још је на слободи. Еуропол је уз помоћ Интерпола, ДЕА, ФБИ-а отвприо досије Станка Суботића.
Нисам Кафка, ал’ осећам процес!