Прошло је више од девет година након смрти бившег председника Србије и Југославије, хашког оптуженика Слободана Милошевића (11. март 2006.), а и даље влада опречно мишљење о томе да ли је лидер СПС-а умро природном смрћу, да ли се убио леком против лепре или мистеориозном супстанцом која је у његовом урину пронађена супервештачењем.

Према званичној верзији из Хашког трибунала Слободан Милошевић је умро од инфаркта у својој ћелији у притвору током суђења за ратне злочине и злочине против човечности на Косову и у Хрватској, и за геноцид у Босни и Херцеговини.

Према наводима истраге, Милошевићево срце стало је зато што се он није придржавао прописане лекарске терапије, него је прибегавао самоиницијативном узимању лекова.

Према тврдњама затворских власти, Милошевић је дуже времена узимао „рифампицин“, антибиотик који се користи при лечењу лепре. „Рифампицин“ у потпуности неутралише дејство лекова за регулацију крвног притиска, па би то значило да је Милошевић сам себе дуго и систематски убијао.

Тело Слободана Милошевића допремљено је из Хага у Београд 15. марта 2006, а наредног дана ковчег с телом је био изложен у Музеју “25. мај”, у оквиру музејског комплекса у београдском насељу Дедиње. Хиљаде људи су прошле поред ковчега.

Истог дана више десетина хиљада присталица бившег председника Србије и Југославије окупило се испред Народне скупштине у центру Београда, где је на покривеној бини био изложен ковчег са његовим телом.

Теоретичари завере воле да тврде да је Слободан Милошевић убијен у Шевенингену, а своје тврдње подупиру извештајем холандског токсиколога Доналда Угеса:

– Тачно је да сам две недеље пре смрти Милошевића добио његову крв на анализу и утврдио присуство „рифампицина“ (петак 24. фебруара 2006. године). Три дана касније (понедељак 27. фебруар 2006. године), значи две недеље пре смрти Милошевића, обавестио сам затворске власти о чињеницама које сам утврдио – тврди Угес, што потврђује сумњу дела јавности у званичну верзију Милошевићеве смрти.

Више од недељу дана пре Милошевићеве смрти затворске власти су знале да се Милошевић или сам трује, или га неко трује. У оба случаја њихова је дужност била да га заштите. Зашто то није урађено у случају Милошевића? – рекао је Угес.

Да теорије завере о убиству Милошевића имају смисла још више доказује налаз токсиколошког супервештачења Института за судску медицину Универзитета у Бону. Ово вештачење је у Милошевићевом урину открило присуство још једног лека, „дроперидола“.

Овај лек је јако средство за смирење, а америчка Федерална агенција за лекове и храну (ФДА) издала је најоштрије упозорење о штетности његове примене код срчаних болесника. У документу ове агенције пише да доза „дроперидола“ већа од 25 милиграма код срчаних болесника врло често изазива тзв. фаталну срчану аритмију, односно престанак рада срца.

Милошевић је дуги низ година боловао баш од хипертрофије леве срчане коморе, повишеног крвног притиска и срчане аритмије. Дакле, да је он којим случајем попио више од 25 милиграма „дроперидола“, исход би био фаталан. Ипак, остаје питање откуд трагови овог лека у његовој крви?

На питање да ли је Милошевић могао самоиницијативно да узме овај лек, Угес категорично тврди:

– То је немогуће. Начин примене тог лека знају само изузетно стручне особе, лекари или фармацеути, а Милошевић није био ни једно ни друго – објаснио је холандски токсиколог.

У упозорењу о штетности примене „дроперидола“ код срчаних болесника које је издала ФДА стоји да доза од 25 милиграма овог анестетика изазива тренутну смрт тако што између два откуцаја срца заустави нервни импулс који срчани мишић тера да се грчи.

Услед тога долази до пуцања трбушне артерије. Дакле, чак и да је лекар у том тренутку био непосредно поред Милошевића, не би му био од помоћи.

Интересантно је да овај лек десетак минута после примене успава болесника, тако да чак и да жртва нешто осети, не може да реагује јер буквално умире у сну!?

Извор: Telegraf.rs/Informer.rs

Ознаке: Слободан Милошевић, Хаг