Прочитај ми чланакПосета америчког потпредседника Џозефа Бајдена, израз је садашње владајуће администрације у Америци и њеног председника, Барака Обаме, да је Србија и читав регион америчка колонија, а Александар Вучић, колонијални управник.
Да је то тако, и да Америка и даље игра кључну улогу у формирању власти у Србији, доказ је и избор нове Владе у Србији, чиме су највише задовољне тајне и полутајне организације које раде за стране интересе, а којима припадају и одређени министри Вучићеве владе, попут Горана Кнежевића и Зоране Михајловић и Ане Брнабић.
Сви знамо да су избори у Америци ускоро, не зна се њихов епилог, и Вучић не заборавља ко му је помогао да дође на власт и то јасно истиче.
Међутим, оно што остаје константа америчке спољне политике је и даље очигледно ругање и понижавање српског народа.
Не може добро да нам мисли човек, који је у прошлости изјављивао:
„Наставићу из петних жила да се залажем да Америка остане са четама које могу да пуцају и убију, да би заштитила права Албанаца где год они живели на Балкану.“
„Тада када сам био у позицији предлагао сам да бомбардујемо Београд. Предлагао сам да пошаљемо унутра америчке пилоте и дигнемо у ваздух све мостове на Дрини. Предлагао сам да им прекинемо снабдевање нафтом.“
„…да смо завршили наш посао у региону, дозволите ми да појасним шта ја мислим под тим. Моје мишљење је историјски, да док српски народ не погледа себи у лице и разуме и док тај тренутак не дође, српски народ неће бити способан да се ослободи те свести да је он жртва. За то се све њихове вође хватају и манипулишу њима. За њих је потребно да погледају ђаволу у очи.“
Кога је у очи погледао премијер Србије, Александар Вучић, када је дочекао свог великог пријатеља из Америке?
Да ли је у очи погледао човека који је желео да сравни Србију са земљом или свог пријатеља, како би показао да Русија није његов избор и како ће признати Косово и Метохију као државу?
Какав премијер може да дочека џелата, који је желео да читав српски народ нестане?
Дакле, након свега тога, премијер Србије га дочекује са свим почастима, а амерички потпредседник се није удостојио да испоштује ни заставу Србије у тренутку када је протокол то захтевао, а председници Русије и Кине су то учинили, када су били у посети нашој земљи.
Да би на крају, као џелат који се иживљава над својом жртвом, након што ју је усмртио, заплесао у Скадарлији, као победник.
Заиста понижавајуће за све српске жртве, њихове породице и за читав српски народ. Бајден се није извинио за жртве НАТО бомбардовања, већ је изјавио саучешће породицама НАТО жртава, које за њега остају колатерална штета у исправном потезу Америке и НАТО-а.
И шиптарску заставу је данас у Приштини поздравио, као што је и у свом обраћању јуче мислио да је у Хрватској, а не у Србији. Толико о његовим добрим намерама према Србији.
Да су Бајденове намере према нашем народу часне, знао би се и званично разлог његове посете, а не да медији и јавност у Србији нагађају, а премијер Србије све држи тајновито и закључано.
У Приштини Бајден са својим пријатељима из шиптарско-мафијашког режима на Косову даље уговара њихова све већа права, која иду у правцу признавања Косова за државу од стране Београда. Окупирана Приштина и јесте његова крајња дестинација, где се налазе његови пријатељи, а Београд и Србија су само успутна станица где треба проверити да ли су сви задаци колонијалне управе у Београду испуњени по зацртаној агенди.
Можда потпредседник Америке, није упознат, да су околности у Србији сада другачије и да за Србију постоје и друге стране света. Ред је да га обавестимо. Након последњих избора српски парламент је напокон добио и опозицију, са Дверима као носиоцима националне политике чији је правац што интензивнија сарадња са Русијом и земљама које нас нису бомбардовале и економски осакатиле.
У Скупштини Републике Србије напокон постоји неко коме је интерес Србије на првом месту и зато се само председнику посланичке групе Двери, Бошку Обрадовићу не дозвољава да говори и зато је све покушано да Двери не уђу у парламент.
Двери постоје, Србија постоји и Русија постоји, и на то премијер Вучић мора да се навикне и то је реалност, коју ће морати пре или касније да прихвати и Америка и Брисел.
Информативна служба
Српски Покрет Двери
