Вучић се театрално до вулгарности „бори“, а заправо брутално гази све српско

Драгомир Анђелковић

07:00 07.06.2024.

Од када је на власти,Александар Вучић се театрално до вулгарности „бори" за српске интересе. Представља се не само као неко ко је константно забринут за судбину нашег народа, већ и као човек који због ње тако дубоко пати да му се срце цепа. Наивни посматрач се просто упита - како преживљава националне трагедије? Све емисије у којима учествује или где о њему, као да је живи светац, говоре медијски јуришници режима, прожете су причама о његовом страдању за Српство.

Душмани га због нас разапињу али он васкрсава и поново стаје на браник отаџбине. Сагорева за нацију, али се као митска птица феникс изнова рађа како би имао ко за нас бескрајно да се залаже и пати (да би ми остали могли да ленчаримо и уживамо захваљујући великим економским успесима које, паралелно, док га глобални моћници злостављају, Алек са својим Малим, као, постиже).

Упорно истиче да колико год да су силни они који нас нападају, он ће се са њима борити као побеснели лав. Ништа му није, нити ће му бити тешко, како би пробао да заштити нејаке Србе и Српкиње. Зна да успех није изгледан, али неће жалити своју крв, сузе и зној (а ту су српске заставе које могу да послуже за упијање тих телесних текућина), већ ће све могуће и немогуће учинити да им пружи отпор. Ако не због нечега другог – не скрива он да је разуман те схвата како у реалној (гео)политици стоје ствари – онда бар ради националне части. Она му је изнад свега.

Мајко мила! Каква безочност! Није му непријатно да говорио части и јунаштву, без обзира што је он тај који за рачун странаца брутално гази све српско. И још се лицемерно цери нацији у лице. Није џабе заслужио да у историју уђе као Александар без Косова.

Време је да будемо озбиљни, па зато прекидам ток режимских пропагандних фекалија. Сви ми добро знамо да Вучић брани нашу јужну покрајину тако што је даје НАТО отимачима, како би им платио за наставак своје ауторитарне владавине и после ње за могућност да буде нови, за закон недодирљиви, Мило Ђукановић.

Када се са Томом успео на врх наше државне пирамиде, контролисали смо север Косова колико и Врање, а Приштина није могла ни да присмрди међународним институцијама у које сада помпезно улази. Алек је предао непријатељима територије које смо држали на Косову и Метохији а онда се посветио фактичком признању наше сецесионистичке покрајине у целини. Помаже јој да уђе у Савет Европе, УН, НАТО, ЕУ. Да не говоримо о ономе што је већ одрадио, као што је чланство тзв. државе Косово у Међународном олимпијском комитету. У њега је њу увео, држећи Приштину за руку, као да је његово а не северноатлантско чедо.

Све речено, Вучић је велеиздајнички – са становишта Устава Србије а не паушално речено – урадио на штету српског народа. Упркос томе њега и његове медијско-политичке полтроне није срамота да вичу да се залаже за наше националне интересе. Додуше, када се мало боље размисли, то је и за очекивати! Зар пљачкаш банке има проблем што отима туђе? Откада дилера дроге гризе савест што трује нечију децу? Да су забринути за морал и судбине других људи, не би радили оно што чине. Пошто нису, хвале се комшијама, на туђим гробовима „зарађеним“ мекларенима. Разлика између таквих мафијаша и припадника врха режимског картела, само је у томе што Вучићева екипа још и убеђује жртве да велики вођа испашта што им чини зло, те да је оно у њиховом интересу па је ред да буду захвалне.

Тако треба гледати и на протеклу огавну конструкцију у вези са Сребреницом. Баш је било брига Вучићакаква ће у УН бити усвојена резолуција која се односи на њу. До тога што је она на штету РС и Србије, стало му је колико и до Северне Косовске Митровице коју је поклонио Куртију. Али требала му је нека велика прилика да поткрепи свој лажни патриотизам јаловом борбом за Српство (и преусмери пажњу нације са Косова). Зато се у згради УН понашао као навијач на трибинама.

Евроатлантске газде му неће замерити што пали бакље док год Србија помпезно губи (њих интересују резултати а не испразни гестови, на које пада део нашег народа). Зато његове бесрамне слуге смеју да ускликну: нико се не бори за наш народ као Вучић (нема везе што је дао Косово). Не враћа се са штитом, већ га као неког старогрчког хероја доносе на њему (где заправо лешкари и пије вино), али дао је скоро све од себе (на пример зној) за општу ствар.

Којешта! Да је Вучићу стварно стало до негирања накарадних прича његових западних ментора о „геноциду“ у Сребреници, могао је да им се супротстави тамо где би их то стварно заболео, а он би сто посто постигао успех. Буквално би им тада ударио шамар. И уз то би нацији показао да без обзира што је у односу на ону претходну, „жуту“ власт (чије кључне припаднике је, узгред буди речено, примио у своје редове), много гори по питању Косова, бар када се ради о одбацивању сребреничких лажи, битно је од ње бољи. Наравно, то није урадио јер тиме би се стварно замерио Вашингтону, Бриселу, Берлину. То му не пада на памет. Овако, пуштају га да се стерилно бори за истину о Сребреници, јер они од тога немају никакву штету, нити Срби корист.

Ево о чему се ради: Скупштина Србије усвојила је 31. марта 2010. године Декларацију о осуди злочина у Сребреници. У њој, између осталог, стоји: „Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује злочин извршен над бошњачким становништвом у Сребреници јула 1995. године, на начин утврђен пресудом Међународног суда правде“. Нема лажи, нема преваре. Србија је тиме признала Хашку бесмислицу о општинском геноциду, односно да је егзекуција одређеног броја заробљеника, покушај потпуног уништења једне националне групе. Такав званични став није промењен до данас.

Оно што се догодило у поменутом граду на истоку Републике Српске – свакако је прворазредно злодело, који може да се стави у ред само са ужасима какав, рецимо, преставља погром над Србима у Сарајеву или покољ српског народа у околини Братунца – али није геноцид. Да сада не говоримо и о очито предимензионираном броју жртава. Упркос томе, Парламент наше државе срамно се сложио са неистинама које је произвео лажни Међународни суд правде, а заправо НАТО институција за прекрајање историје и легализацију агресивног деловања тог освајачког пакта.

Када смо се већ и сами, и то пре четрнаест година, сложили са оним што је потка ових дана од стране Генералне скупштине УН прихваћене Резолуције о Сребреници, што сада Вучић драми? Да не заборавим да кажем још нешто: усвајању бедне „Декларације о осуди злочина у Сребреници“, својевремено су се отворено супротставили ДСС, Нова Србија и СРС( који је тада био далеко од онога што је данас: напредњачка НВО). Вучићеви и Николићеви реформисани радикали, прозвани СНС, то нису учинили. Имали су аморфну позицију – мало тамо, мало вамо. У складу са њом су се уздржали од гласања. Ништа више од тога није учинила партија онога који сада због истог али на другом месту, као да је глумац у неког сеоском аматерском позоришту, чупа косу и жваће заставу!

Да је озбиљно љут и спреман да се бори против лажи о тзв. српској геноцидности, могао је да уради нешто друго, крајње конкретно. Један, два, и ударац. Убојито би поентирао. Владајући блок, у коме је Алек апсолутни господар, има око 160 посланика у Народној скупштини Србије. Отуда, без икаквог проблема могао је и може да анулира Декларацију из 2010. и усвоји нову, у којој би јасно стајало да Србија одбацује хашке лажи о Сребреници као и недавно усвојену Резолуцију ГС УН. Да ли је то реално? Наравно да није! Вучић се пред нама буса у прса, а у Њујорку љуби руку свом патријарху Сорошу (старијем). Аца „Србин“ је његов а не наш. Не хвали га џабе стари БХ муслимански србофоб Лагунџија.

Јасно је да Алек ради по унапред договореном сценарију и неће ништа да предузме што би наљутило оне који су му помогли да дође на власт те му помажу да се на њој одржава упркос томе што у срцу Европе у 21. столећу, влада као да је опскурни афрички диктатор из друге половине 20. века.Толико о Сребреници и новој епизоди јефтине режимске „сапунице“ (или тачније, с обзиром у шта се гура наш народ, можда је боље рећи „крвавице“) о Вучићевој епској борби за Српство.

Он се за наше интересе залаже тако да од њих не остане ништа, а да њему не фали ни длака са главе. Штавише, да буде на разне начине озбиљно награђен за саучествовање у разарању свега битног за наш народ. Логично је да онда неће да удари ни по периферним интересима окупатора за које ради, а камоли да ће и пипнути оно до чега им је јако стало. А било им је и остало башбитно да Србија изнутра прихвати оно што су сада Вучићеви геополитички пријатељи изгурали у УН.

То смо миодавно учинили усвајајући поменуту антисрпску Декларацију, а Александар без Косова и истине о Сребреници, ни не помишља да је поништи. Јуначки, нема шта! Као понашања Вука Бранковића у српским народним песмама. Само што је оно у реалности било битно другачије у позитивном смислу, а Вучићево у овој нашој суморној збиљи – није. Он је прототип издајника из српске епике иако се представља као нови кнез Лазар који се жртвује за свој народ.

Ко мисли да претерујем, нека само погледа шта је урадио са Косовом и Метохијом и допуни то елементима као што је овај сребренички, којим смо се сада бавили. Вучић ни не помишља да унутар Србије поништи озваничење сребреничке преваре (што без препреке може да уради од 2014, када је СНС стекао доминацију у Парламенту). Латини би рекли: паметном доста! Али такви, изгледа, не спадају међу конзументе отровних продуката Хепи, Информер, Б92, Ало и бројних других фабрика режимских лажи. Део српског народа се толико најео мармеладе од буника да режим, упркос свему што је учинио, може да настави по старом! То је скоро па несхватљиво. Бар да се утешимо нашом народном изреком (ништа мање мудром од оних латинских): „Ничија свећа није горела до зоре“.