Прочитај ми чланакБудућност руске енергетске политике према ЕУ значајно зависи од Путинове посете Анкари.
Руски председник Владимир Путин је 11. и 12 децембра посетио Турску у склопу муњевите турнеје по Блиском истоку, где је имао приватни састанак са Реџепом Ердоганом и важне турско-руске широке расправе на нивоу делегације са најважнијим представицима економских одељења, бизнис круговима и кључним људима министарства спољних послова и министарства одбране.
Кључна тема је био транзит гаса између Русије и ЕУ кроз Турску у светлу најновиих догађаја: нарочито краја рата са ISIS у Сирији и одлуке Казахстана и Туркменистана да, заједно са Азербејџаном и Ираном, креирају сопствени гасни коридор до ЕУ испод Каспијског мора и кроз Турску, заобилазећи Русију. Јасно је да је намера ове руте да конкурише руском плану изградње Турског тока, који би достављао гас турским потрошачима и који ће укључити изградњу две гране – сваке са капацитетом од 15,75 милијарди кубних метара гаса – испод Црног Мора а затим кроз Турску до ЕУ (Грчке и Бугарске). Циљ је јасан: избећи непоуздану украјинску транзитну руту. То је од суштинске важности са политичке тачке гледишта имајући у виду да Кијев користи своју улогу транзитне земље како би креирао тензију у већ комплексним односима између Русије и ЕУ.
Мора се признати да исход сиријског рата није добар за Гаспром. Сирија је подељена на зоне деескалације, а Курди и Американци добили су контролу над источним делом земље, па је немогуће наставити са кључним гасоводом из Ирана, који пролази кроз Ирак, како би се транспортовао руски, а касније и катарски гас. Узимајући у обзир судбину пројекта Јужни ток, који су не тако давно разматрале балтичке државе, ЗНД и Иран, перспектива Турског тока не делује обећавајуће. Три цеви које би водиле ка Европи, како је објављено у јануару 2015, и које је требало да имају комбиновани капацитет од 45 милијарди кубних метара, сада су редуковане на само једну са капацитетом од 15 милијарди кубних метара, а чак ни то није коначно одобрено и остаје под знаком питања.
Турски ток, под претпоставком да буде завршен и има предвиђени капацитет, имаће доминантну улогу у јужној гасној рути ЕУ и могао би да постане кључни канал за снабдевање гасом из региона у који сада морамо да укључимо и Иран и Катар. У том случају било би нужно да Трансанадолијски гасовод буде подређен Турском току, јер би имао мањи приступ ресурсима. Туркменистански и казахстански гас тад не би имали приступ западним тржиштима и могли би да буду транспортовани једино на југ кроз трансанадолијски гасовод.
ИНТЕРЕСИ ИРАНА, ТУРСКЕ И КАТАРА
Сиријски рат је, поред борбе против ISIS и одбране Дамаска од спољне агресије, такође резултовао охрабривањем Турске да се у потпуности сагласи са Турским током, и то је једина ствар која је Гаспрому дала предност. Ово је такође базама у Сирији дало посебан значај, јер је неопходно заштитити Турски ток. Међутим, ништа још није готово. Параметри Турског тока су индикатор оног што се догодило. Чак би и једна транзитна цев била готово неуспех, посебно у погледу избегавања украјинског транзита.
Због тога је посета Владимира Путина Анкари веома важна. Будућност руске енергетске политике значајно зависи од ове посете, а посебно руска способност да оствари приход од извоза гаса у ЕУ без зависности од украјинског транзита. Није случајност да ће се, према различитим медијским извештајима, ирански председник Хасан Рохани придружити састанку Путина и Ердогана. Јасно је да ће ово вероватно бити наставак недавног трипартитног самита у Сочију. Такође је јасно да ће три стране, поред разговора о Сирији, сада разговарати и о територијалној подели гасних коридора у светлу новонастале ситуације.
Турска и Иран ће, поред сопствених интереса, заступати и катарске. Дохи су сада веома потребни савезници и они који је подржавају, с обзиром на спор са својим савезницима из Заливског савета за сарадњу, посебно Саудијском Арабијом и УАЕ. И Анкара и Техеран су се сагласили да преузму ову улогу и подрже Катар у горе наведеном спору. Истина је да руско учествовање у заједничким пројектима са Ираном, а сада и са Катаром – кога Ријад и Абу Даби нису успели да сруше након шест месеци конфронтације и економске блокаде – може веома да иритира Саудијску Арабију. Како ствари тренутно стоје, Катару ће се пружити шанса да буде укључен у пројекат иранског гасовода и да почне да доставља гас Европи користећи ирански цевовод, који ће сада дефинитивно бити интегрисан у Трансанадолијски гасовод. Трансанадолијски гасовод ће, са гасом из Азербејџана, Ирана, Катара, а у будућности могуће и Казахстана и Туркменистана, постати доминантни систем у региону.
ГАС И КУРДСКО ПИТАЊЕ
Путин сада мора, као резултат сиријског рата, да заштити бар једну руску нит и постигне сагласност за учешће у пројекту Јужни ток. Разговори о гасу између Роханија, Путина и Ердогана, уколико се догоде наравно, биће најинтересантнији део његовог путовања у Турску, иако је мало вероватно да ће медији имати много да кажу о томе. Ипак, неће бити могуће сакрити детаље нове поделе. Једном када они буду представљени јавности, биће јасно ко су победници а ко губитници у овом рату. Рат за делове европског гасног тржишта, који је почео почетком ове деценије, наставља се.
Тек је једна рунда завршена, а 12. децембра увече још увек није било медијских извештаја о Роханијевом доласку у Анкару. Делује као да је састанак одложен, или Иран можда иде на бољу преговарачку позицију.
Међутим, што се тиче Сирије, ситуација је јасна. Овде Москва, Анкара и Техеран имају заједничке интересе. Москва сада такође може да пронађе оне сиријске Курде са којима је Анкара спремна да седне и преговара, узимајући у обзир регулисање ситуације унутар Сирије. Ово је постало јасно 12. децембра. Бар је турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу најавио да Анкара „није против Курда, који имају улогу у регулисању ситуације унутар Сирије“, и дао је Русији „листу курдских група са којима је спремна да ради“. Он је у интервјуу телевизији NTV рекао да Турска више не види никакву претњу од „сиријског режима“. Он је додао да неколико курдских организација представља опаснст, и именовао је Партију демократске уније (PYD) – терористичку организацију сиријских курда, Јединице за народну заштиту (YPG) и Радничку партију Курдистана (PKK).
„Ако будемо предузимали било какве акције, прво ћемо њихов обим усагласити са нашим савезницима, укључујући и Русију“, додао је Чавушоглу. „Постоји много курдских група у Сирији, и ми смо у контакту са њима. Ми нисмо против Курда, напротив, стојимо уз њих. Међутим, то нема никакве везе са тероризмом. Иран је такође против YPG, јер знају да су они исти као PKK. Русија поштује нашу позицију иако је не подржава у потпуности“.
Остаје да се види како ће САД, Саудијска Арабија и Израел реаговати на ово. Одлука сиријске опозиције зависи од њих, а самим тим и да ли ће се планирани мировни конгрес одржати у Сочију наредног фебруара, или ће поново бити одложен. У сваком случају, потребно је време да бисмо добили одговор на сва ова питања.
Петар Лавов је доктор политичких наука
