Злоупотребом утицаја, Александар Вучић је иницирао, организовао и спроводио смртоносне политичке и медијске хајке на политичке противнике, неподобне новинаре и остале критичаре, који су убијани на улицама, у болницама и затворима. Вучић је од одговорности за најтежа кривична дела штитио своје саучеснике из напредњачког картела, од Гашића, Лончара, Бабића, Беливука, Миљковића, Стефановића и Хркаловићке, па до полицајаца, тужилаца и судија, које су учестовале у прикривању трагова и заштити починилаца и налогодаваца тих злочина. Не зна се колико костура има у Вучићевом ормару, од Ћурувије до Ивановића и Цвијана, али познато је да он туђе трагедије коментарише узречицом "Па шта!?"

У време Слободана Милошевића убијани су политички противници, судије и новинари. У време Зорана Ђинђића криминални кланови су водили крвави рат на београдским улицама, да би, на крају, био стрељан и премијер. Ипак, живот у Србији никад није био јефтинији, него сада, под режимом картела на чијем челу се налази Александар Вучић.

Као никад пре, сада у присуству власти гину обични, нормални грађани. Државни и страначки функционери, полицајци, тужиоци и судије их убијају у саобраћају, затворима, болницама… Ниједан од тих злочина није добио судски епилог којим би се испунила правда. Није, јер је пресуде доносио незванични врховни судија Вучић. И пре него што би жртве биле сахрањене, Вучић је на конференцијама за медије објављивао пресуде у којима је оптужбе одбацивао ускликом: „Па шта!“

– Да, па шта!? – закључио је Вучић расправу о одговорности министара Братислава Гашића и Златибора Лончара за удес хеликоптера у коме је страдало седам живота: „Свуда у свету дешавају се овакве несреће. Ево, у Белгији је пао хеликоптер са 14 људи, а у Русији са 17 војника. То се дешава, па шта!?“

Да, несреће се дешавају у целом свету, али нигде нису изазване жељом једног министра да туђу муку искористи као репроматеријал за свој маркетинг. Лончар је хтео да се представи као спасилац детета, које је војним хеликоптером из Сјенице пребацивано у Београд на лечење. Иако су временски услови били изузетно неповољни, Доктор Смрт је инсистирао да хеликоптер не слети на хелиодром Војно-медицинске академије, него у Сурчин, где репортери могу да сниме сцену у којој министар износи болесно дете из летелице. На Лончарову молбу, Гашић је наредио промену дестинације. У ноћи 13. на 14. март 2015. године, и пре него што су пронађени лешеви и остаци хеликоптера на сурчинској ливади, режимски медији су објавили радосну вест да је спасилачка мисија успешно завршена и да је министар Лончар лично преузео дете и однео на лечење.

– Тражите одговорност Гашића и Лончара? Не дам Гашића и Лончара! Ето, не дам! Па шта ћете сад? – урлао је Вучић на новинаре који су се усудили да питају да ли ће његови министри да одговарају за трагедију.

Вучић је донео пресуду у којој је кривицу пребацио на покојног пилота Омера Мехића. Удовице војних официра и лекарског тима добиле су ордење и пензије, а четири и по месеца касније, 3. августа 2015, Гашић је Лончару за рођендан поклонио макету хеликоптера. Морбидним гестом, министри нису само доказали потпуни недостатак људскости, него су се наругали својим жртвама.

Средином септембра 2018. године догодила се трагедија на градилишту у „Београду на води“. С врха Куле Б пали су Стефан Дабетић и Аца Шимунов.

– Па шта!? На градилиштима се дешавају несреће, то је нормално. У Америци сваких десет секунди погине један перач прозора – рекао је Вучић.

По његовој рачуници, којом је минимизирао значај живота и смрти два младића, у Америци годишње погине 3.153.600 перача прозора. Као што ниједан психолог и психијатар нису реаговали са захтевом да се Вучић хоспитализује, после таквих излива лудила, ни полиција и тужилаштво нису спровели истрагу која би утврдила ко је одговоран за ову и друге трагедије у „Београду на води“.

Државне институције ништа нису предузеле да би се утврдила истина о атентату на Оливера Ивановића и смрти Владимира Цвијана.

– У року од 14 дана открићемо ко су извршиоци и налогодавци убиства Ивановића – рекао је Вучић на конференцији за медије 16. јануара 2018.

До данас српске институције нису ништа урадиле на решењу тог злочина. Међутим, урадиле су много на његовом заташкавању. Две године касније, министарка Нела Кубуровић је рекла да су сви докази, прикупљени током истраге убиства Ивановића, прослеђени тужилаштву у Приштини и да српско Министарство правде нема копију списа тог предмета. Дакле, нема предмета – проблем решен.

За сваки случај, Вучић се побринуо и за потенцијално неподобне сведоке. Ивановићеву супругу Милену Поповић је довео у Београд, дао јој посланички мандат, а потом и запослење у Влади Србије. Дао јој је и све остало што је било потребно да би удовица постала секси старлета. Не зна се ко јој је дао дечка, или је сама нашла Игора Јурића, али зна се да се Милена успешно прилагодила морбидном миљеу у који је убачена.

– Игор је моја љубав живота! Можда је требало да се догоди све оно са Оливером да бих сада била са Игором – рекла је недавно Милена Поповић, без емпатије за човека који је изрешетан са шест метака у леђа, а с којим има сина.

За „оно што се догодило са Оливером“ нису одговарали ни остали саучесници у смртоносном прогону Жељко Митровић и Драган Вучићевић, па ни осумњичени Звонко Веселиновић и Милан Радоичић. Чак је и Ивановићева сарадница Ксенија Божовић, за коју се спекулисало да је искључила безбедносне камере у време атентата, пребачена у „сигурну кућу за криминалце“, у Српску напредну странку.

И појединици из свих гарнитура, које су владале уназад три деценије, злоупотребљавали су утицај да би сакрили трагове злочина, који су водили према њима или њиховим сарадницима. Монтирали су истражне и судске поступке, манипулисали информацијама и претњама или подмићивањем утицали на сведоке.

Ипак, нико то није радио монстуозно као Вучић. Само њему је успело да спречи јавност да сазна за смрт Владимира Цвијана. Тело бившег генералног секретара двојице председника државе, Бориса Тадића и Томислава Николића, народног посланика, члана председништва СНС-а и успешног адвоката, који је заступао најмоћније српске тајкуне и криминалце, пронађено је у Дунаву 6. јануара 2018. године. Одмах после обдукције, тело је спаљено, а тужилаштво је експресно архивирало случај. Урна је сахрањена на београдском гробљу Лешће, под плочом на којој су написани само име Владимир и датуми рођења и смрти. Породица Цвијан није смела да свог сина, мужа и оца сахрани као људско биће, са именом и презименом, већ као да је кокер-шпанијел Џеки. За Цвијанову смрт знало је неколико хиљада политичара, адвоката, пријатеља, па и новинара.

– Знали смо да је Цвијан мртав, али то нисмо објавили јер је у питању самоубиство, а НИН не пише о таквим случајевима – рекао је Милан Ћулибрк, тадашњи главни уредник НИН-а, након што је, 15. марта 2021, информације о смрти Владимира Цвијана објавио Магазин Таблоид.

Ћулибрк је лагао да НИН не пише о људима који су извршили самоубиство, па је на ту лаж додао и да је Цвијан оставио опроштајно писмо у коме је објаснио мотиве за суицидни скок у ледени Дунав. Те лажи су се свиделе Вучићу.

– Вечерас ћу показати опроштајно писмо Владимира Цвијана – рекао је Вучић 19. марта 2021, најављујући свој интервју на Јавном сервису.

Наравно, није показао писмо. Није, јер оно не постоји, а није стигао да монтира неку лажну верзију.

Вучић је много брже реаговао у случају убиства Станике Глигоријевић на наплатној рампи код Дољевца. Осам минута након што се сазнало да се у аутомобилу који је изазвао трагични удес налази Зоран Бабић, припадници Безбедносно информативне агенције су дошли на рампу и узели снимке сигурносних камера.

– У исто време полицајци су довезли Бабићевог званичног шофера Дејана Станојевића из правца Лесковца како би преузео кривицу. Мој супруг је својим очима видео када су Зорана Бабића извукли са места возача. Па коме ћу пре да верујем, свом супругу и његовим очима или лажима појединаца и корумпираних сведока? Бабићев аутомобил је одмах пребачен на шлеп и превезен за Београд, а ми смо морали да платимо да наш одвезу на отпад – рекла је недавно Мирјана Алексић, сестра Станике Глигоријевић, која је убијена у тој саобраћајној несрећи.

Све што она тврди забележено је на снимку с кога су избрисана два кључна минута, да се не види ко је био за воланом, Бабић или Станојевић.

– Александар Вучић штити Бабића, он ће учинити све само да та два минута никада не буду објављена. Овом државом влада мафија, зато смо довде дошли. За све је крив само и једино Александар Вучић. Ми смо сви уплетени у његову игру. Што штити тог Зорана Бабића? Станојевић је био уцењен, а ми знамо шта је добио за то што је потурио леђа и признао кривицу, а ми нисмо добили ни одштету. И зато их све заједно питам, колико хиљада евра кошта живот моје сестре – рекла је Мирјана Алексић.

По Вучићевом ценовнику, живот Станике Глигоријевић кошта колико један трактор. Поступајући по Вучићевом налогу, један напредњачки тајкун је поклонио трактор породици убијене жене. Трактор је дао, али не и она два минута снимка, без којих неће моћи да буде задовољена правда.

Нема правде ни за Јелену Марјановић, певачицу која је убијена пре осам година. Режимски политичари, полицајци, тужиоци и судије, као и остали припадници напредњачког подземља од те трагедије су направили ријалити шоу. Ко год се оглашавао из врха картела, лагао је. Вучић је лагао 2018. године да је „случај решен“, али да ће „име убице објавити за два дана, кад прођу избори“. Небојша Стефановић, тадашњи министар полиције, лагао је да не постоји снимак позива у коме је Зоран Марјановић обавестио полицију да је његова супруга Јелена нестала на насипу у Борчи. Најбруталније лажи износила је Дијана Хркаловић, доказавши да није само мужевнија, него и бесрамнија од Вучића и Стефановића.

– Тада сам била у МУП-у, али нисам била укључена у истрагу убиства Јелене Марјановић. Ми смо већ у првих неколико дана знали да је Зоран Марјановић убица. То је апсолутно био злочин из страсти. Она је клечала, молила да је не убије. Према мом мишљењу, ту је апсолутно мотив посесивност. Јелена је клечала на коленима, молила тог човека да је не убије, плакала је, молила… Не треба мистификовати ствари. Мислим да ту треба ставити тачку и осудити тог човека, као што га је суд осудио за свирепи злочин из страсти – рекла је Хркаловићка у јулу 2022. године.

Марјановић је, баш као што је захтевала Хркаловићка, проглашен кривим за убиство супруге Јелене и осуђен на 40 година робије. Међутим, Апелациони суд је годину дана касније укинуо пресуду и наредио да се понови поступак.

Хркаловићка је навикла да лаже. Лагала је и за много бенигније и лако доказиве ствари. У истрази, која је вођена против ње, чак је лагала да нема телефон, иако је пола Београђана, укључујући и новинаре Магазина Таблоид, знало за њен број 063/88808xx. Осим у лагање, Хркаловићка се разуме и у саботирање судских поступака. Шта је радила како би заштитила Вељка Беливука и Марка Миљковића од одговорности за убиство Властимира Милошевића описано је у кривичној пријави, која јој ставља на терет трговину утицајем.

– У намери да се не изврше службене радње које би се морале извршити, Дијана Хркаловић је посредовала, тако што је издавала незаконите налоге, непосредно и телефонским путем окривљеном Дејану Миленковићу, начелнику Службе за специјалне истражне методе УКП-а МУП-а Републике Србије, да се надлежном судији и поступајућем тужиоцу не достављају извештаји и прикупљени материјал са мобилних телефона и СИМ картица одузетих од осумњиченог Вељка Беливука и других осумњичених. Хркаловић је наредила да се прикупљени докази не шаљу у Виши суд у Београду док она то не одобри, већ да се предају њој, што је окривљени Миленковић прихватио – наводи се у оптужници против Дијане Хркаловић, по којој јој се и данас суди.

Миленковић је пред тужиоцима признао дело, као што су учинили и остали полицајци, који су учествовали у прикривању доказа против Беливука и Миљковића.

У истој оптужници, КТО.бр. 82/21, описано је исто кривично дело које су Хркаловићка и Миленковић извршили манипулацијама са аудио и видео материјалом, који је настао приликом праћења и снимања адвоката Драгослава Огњановића. Миленковић је, у мају 2018, обавестио Хркаловићку да је на снимку Огњановићевог разговора са Драгославом Милорадовићем у ресторану „Пица бар“ забележен и део у коме је адвокат рекао „да се Хркаловићка састаје са Дарком Елезом“ осуђиваним за дела из области организованог криминала. „То је Вељина и Хркаловићкина игранка, остала су два од седам места, она је радила на томе“, чује се на снимку како Огњановић износи информације о томе да је Хркаловићка „уклонила снимке са две од укупно седам камера видео надзора“, које су снимиле извршиоце убиства Властимира Милошевића. Огњановић и Милорадовић су, наводи се у оптужници, „у негативном контексту коментарисали Хркаловићкино недолично понашање интимне природе, да она има психозе“ и да је „држи Слинави“.

Кад је то чула, Хркаловићка је наредила Миленковићу да избрише тај део снимка, што је он и урадио, чиме је „прибавио корист окр. Дијани Хркаловић у виду заштите личног и професионалног интегритета и кривичног гоњења“.

Услед недостатка и компромитације доказа, Беливук и Миљковић су ослобођени оптужбе за убиство Милошевића, које је извршено у јануару 2017. На тај начин им је омогућено да, под политичком и полицијском заштитом, направе кланицу у Ритопеку, у којој су серијски масакрирали неколико жртава.

Беливуку и Миљковићу се сада суди за седам убистава, али нема помака у истрагама убистава Огњановића и Милорадовића.

Неколико дана након спорног разговора у „Пица бару“, убијен је Драгослав Милорадовић, кум Луке Бојовића. Никад није откривено ко га је ликвидирао.

Драгослав Миша Огњановић, адвокат Луке Бојовића, убијен је два месеца касније, у јулу 2018. Иако је био на мерама, полицајци су прекинули пратњу док је Огњановић ишао према улазу у зграду у којој има стан, да би убица могао несметано да га убије. Уместо званичних обавештења тужилаштва, власт је пласирала гласине о томе како је атентат извршио Страхиња Стојановић. Након што је убијен Стојановић, пуштене су информације да је Огњановића убио Дарио Ђорђевић Декстер. Касније је и тај припадник Беливуковог клана проглашен мртвим, што су потврдили Вучић и Вулин. Међутим, председника Србије и тадашњег министра полиције демантовале су аустријске службе, које су откриле да се Декстер налази у Бечу, где је укључен у неколико кривичних дела.

Стефановић и Хркаловићка су уклоњени из Министарства унутрашњих послова, али полицијска пракса је остала непромењена. По налогу својих политичких господара, полицајци не само што заташкавају убиства већ и сами извршавају. Најдраматичнији пример те монструозности још траје, што може да се види у случају нестанка трогодишње Данке Илић у Борској бањи.

– Полиција је решила случај. Малу Данку су убили Дејан Драгијевић и Срђан Јанковић. Они су ухапшени и на саслушању су признали злочин – рекао је Александар Вучић 4. априла, чиме је покушао да оконча аферу око нестанка девојчице, који је узнемирио целу Србију.

Уместо смиривања тензија, Вучић је подстакао нови талас трагедија. Родитељи мале Данке, који су првих неколико дана оптуживани у режимским медијима да су продали своје дете, од тада су изложени мучним информацијама о неуспешној потрази за њеним телом. Још горе су прошли чланови породица људи које је Вучић означио као убице.

Далибор Драгијевић, брат „убице“ Дејана, „умро је 7. априла у полицијској станици у Бору“. Он је био осумњичен да је свом брату помагао да сакрије Данкино тело. Полиција је саопштила да му је позилио током саслушања и да је Хитна помоћ могла само да констатује да је „смрт насупила природним путем“. Ипак, обдукцијски налаз је доказао да је смрт у присуству власти изазвана тешким физичким повредама. Полицајци који су убили Далибора Драгијевића ни после месец и по дана нису ухапшени и процесуирани.

У међувремену, умрла је и Светлана Драгијевић, мајка Дејана и Далибора. Није могла да поднесе несрећу која се сручила на њену породицу. Један син мртав, а други у затвору, где се налази и њен муж Радослав.

Исто коло смрти, које је покренуто политичким и полицијским манипулацијама, данас прати породицу Добријевић, као некад Марјановиће и Крсмановиће. Зорица Крсмановић, мајка Јелене Марјановић, умрла је шест месеци након убиства ћерке. После ње умрли су отац и мајка Зорана Марјановића, као и њихова кума и још троје људи који су, свако на свој начин, били укључени у полицијску, тужилачку и медијску истрагу.

Убијају полицајци, убијају и затворски стражари. У последњих годину дана у српским казаматима је, под неразјашњеним околностима, умрло 18 затвореника. Пре месец и по, јавност је била шокирана информацијама о убиству 74-годишњег Станимира Брајковића у КПЗ Падинска Скела. Иако је Брајковић убијен 4. фебруара ове године, Више јавно тужилаштво у Београду је тек средином марта покренуло истрагу против тројице младића, који су осумњичени за то дело. Према наводима из тужилаштва, они су осумњичени да су „свакодневно психички, физички и сексуално злостављали“ старца с којим су делили ћелију. Шамарали су га, тукли, рукама и ногама су му наносили тешке телесне повреде, да би га на крају убили дршком од метле, коју су му кроз анус гурали до плућа. Управа за извршење кривичних санкција покренула је дисциплински поступак против седам службеника затвора и сменила управника Владимира Буквића.

– Ови службеници КПЗ Падинска Скела нису обавестили претпостављене о ванредном догађају у коме су учествовала четворица прекршајно кажњених лица за које се сумња да су нанели повреде прекршајно кажњеном лицу С.Б, који је преминуо 4. фебруара 2024. године. Истичемо да смо о свим својим сазнањима обавестили надлежно тужилаштво које ће утврдити да ли има елемената кривичног гоњења – наводи се у саопштењу Управе за извршење кривичних санкција.

Од тада је прошло два месеца, а Више јавно тужилаштво није обавестило јавност о току истраге. Ћутање је, можда, мотивисано намером тужилаца да избегну проверу информација о томе да су у злостављању Брајковића учествовали и затворски стражари. Напредњачком режиму не би одговарало да се то сазна, па може да се очекује да и овај случај нестане као што су нестала два минута снимка из Дољевца или снимци с камера, ДНК узроци и остали докази против Беливука у истрази „убиства на шинама“.

У затворима су убијани и грађани, које су Вучић и његови полицијски и правосудни саучесници хапсили и притварали због објава на друштвеним мрежама или спорних СМС порука.

Милорад Николић је у децембру 2016. године послао неколико порука свом познанику из Црвенке, мајстору који му је радио грејање. У конфузним порукама критиковао је власт, а оптужен је за угрожавање сигурности и претње Вучићу и Стефановићу. Мајстор га је пријавио, полиција ухапсила, а суд га је сместио у притворску јединицу београдског Централног затвора. Након што су вештаци констатовали да има параноидну шизофренију, смештен је на психијатријско одељење Специјалне болнице у ЦЗ-у. Друго вештачење је утврдило да му се стање поправило и да је довољна само терапија лековима. Међутим, Николић то није дочекао, преминуо је 14. јуна 2017. Наводно, умро је услед престанка рада срца.

– На правди бога су га прогласили лудим. Ставили су га у собу са човеком који је убио мајку. Када су га брат и сестра посећивали, видели су да није добро. Дешавало се да због лекова није био у стању да једе. Жалио се како има јаку терапију и да му утиче на расположење. Шта друго да мислим него да су га убили. Убили су га они који су га невиног затворили – рекла је Милорадова мајка Драга Николић.

Исте сумње има и Милорадов брат Драган. На сахрани, пре него што је ковчег спуштен у раку, Драган Николић је рекао да су Милорада „неправедно затворили, дрогирали, тукли и на крају убили“.

– Желео сам да се опростим од брата и да га видим последњи пут. Кад сам отворио сандук са Милорадовим телом шокирало ме је што су се на његовој глави виделе модрице. Имао је масницу на челу, око очију и на носу и по рукама. Сумњам да су га, поред тога што су га све време дрогирали лековима и физички малтретирали – рекао је Драган Николић.

Мајка покојног Милорада звала је телефоном мајстора, који је пријавио њеног сина, и полицајца који га је ухапсио. На питање да ли их гризе савест, мајстор је признао да се каје, а полицајац јој је рекао: „Баба, заборави мој број!“

Вучићев кум Петар Панић поступио је као полицајац из Црвенке кад га је Мара Халабрин преко Фејсбука упитала да ли зна шта се десило с њеним убијеним сином Александром. Панић је блокирао мајку убијеног младића, чије тело је пронађено закопано у јарку на некој ливади поред Сопота. Полиција и тужилаштво нису проверавали наводе Маре Халабрин да је њен син живео у стану, који је издавао Панић, као и да је са Данилом Вучићем учествовао у разним напредњачким акцијама широм Србије.

– Они имају изузетно низак коефицијент интелигенције и немају никакву емпатију – рекао је Нинослав Цмолић, начелник Управе криминалистичке полиције, описујући Добријевића и Јанковића, који су осумњичени за убиство Данке Илић.

С обзиром на све што ради, исто би могло да се каже и за Александра Вучића. Кад не би имао изузетно низак ИQ и апсолутни недостатак емпатије Вучић не би могао да поднесе ни помисао на властиту одговорност за све злочине које су извршили он и његови саучесници из картела. Нормалан човек сломио би се при подсећању да му се у ормару налазе костури Славка Ћурувије, Зорана Ђинђића, Оливера Потежице, Оливера Антића, Драгослава Космајца, Дејана Јовића, па и Милана Маленовића, уредника у Магазину Таблоид, који је преминуо после боравка у притвору под оптужбом да је преко друштвених мрежа угрозио безбедност Вучића.

– Па шта? – каже Вучић на вести о смрти политичких противника, неподобних новинара и обичних грађана.

Смрт и Вучић, руку под руку, харају Србијом, а и много шире, већ три деценије. Као добровољни давалац туђих живота, Вучић је своју приватну биографију и политичку каријеру обележио гробовима жртава својих авантура. За њега, а и за све остале, било би најбоље да што пре падне с власти и да се суочи са оптужницом, мање би зла нанео, па би му и казна била блажа.

 

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, Предраг Поповић, смрт, Србија, убице