Прочитај ми чланакНајадекватнија замена за смртну казну је казна доживотног затвора, чије је увођење у Кривични законик Србије једно време планирано, али се од тога одустало.
Најадекватнија замена за смртну казну је казна доживотног затвора, чије је увођење у Кривични законик Србије једно време планирано, али се од тога одустало.
Начелно се сматра да казна мора одговарати злочину. Што је теже кривично дело, то учиниоца треба теже казнити.
Првобитно кривично право темељило се на принципу „талиона”, познатом као „око за око” и „зуб за зуб”. Иако су таква архаична правила одавно одбачена у савременом кривичном праву, и данас се јавност често пита да ли учинилац који је бескрупулозно одузео туђи живот, заслужује да и сам живи.
Кад би се грађани референдумски изјашњавали, а нарочито ако би такав референдум био одржан након неког тешког злочина, попут силовања и убиства детета, извесно је да би убедљива већина код нас подржала поновно увођење смртне казне. Слично је и у другим државама.
Некада је смртна казна и пут затирања политичких противника. Турски председник Ердоган каже да, након неуспелог војног пуча, „народ захтева смртну казну”. Власт ће размислити да ли треба удовољити „жељи народа”, те омогућити оним судијама, које су преживеле чистку, да казне „издајнике”.
Историја кривичног права познаје многе интересантне примере. Решена да сломи терористе „Фракције Црвене армије” (РАФ), немачка држава се сурово обрачунала с „Рафовцима”. Неки су ликвидирани, а већина је ухапшена.
Они који су сматрани најопаснијима заточени су у специјалном затвору с врло високим нивоом обезбеђења. У ћелијама чувеног „Штамхајма” у близини Штутгарта, никада се није гасило монотоно, хладно и психоделично светло.
Постигнута је и савршена звучна изолација, чиме је спречаван сваки контакт између затвореника. У таквим условима, у мају 1976. самоубиство је извршила Улрике Мајнхоф, а неколико месеци касније и један од лидера организације Андреас Бадер и још двоје истакнутих терориста.
Никада се није открило како је Бадер дошао до пиштоља којим се убио. Након овога је један немачки професор на међународној конференцији, с извесном дозом поноса, изјавио да смртна казна након Другог светског рата не постоји у Немачкој. Алудирајући на самоубиства у Штамхајму, један угледни холандски криминолог је тада добацио говорнику: „Да, али зато сте увели казну самоубиства.”
У савременом кривичном праву сврха казне је двострука, њоме се, с једне стране, постиже специјална превенција, тако што се на учиниоца делује да не врши поново кривична дела, док се казном, с друге стране, остварује и генерална превенција, тако што се утиче на друге људе да не чине кривична дела.
Иако се то никада формално не прописује кривичним законима, тешко је одрећи да казна често има и карактер извесне одмазде, што је најтипичније код смртне казне, за коју би циници рекли да је истовремено и најпревентивнија кривична санкција, јер се њеним извршењем учинилац апсолутно спречава да понови кривично дело.
Државе чланице Савета Европе одрекле су се смртне казне, а као замена за ту некадашњу „капиталну” кривичну санкцију, у већини европских држава, постоји казна доживотног затвора. У Србији је најтежа санкција казна од тридесет до четрдесет година затвора, а слично је и у већини других држава некадашње СФРЈ.
Док је Србија чланица Савета Европе, те кандидат за чланство у ЕУ, нема сврхе уопште и расправљати о евентуалном увођењу смртне казне, јер то ни формално није могуће.
Најадекватнија замена за смртну казну је казна доживотног затвора, чије је увођење у Кривични законик Србије једно време планирано, али се од тога одустало, вероватно под извесним „притиском” организација које се баве људским правима, које су сматрале да је таква казна превише репресивна.
Не треба заборавити да ни у једној модерној држави доживотни затвор не мора заиста да буде доживотан, јер се увек омогућава и пуштање на условни отпуст.
У Немачкој је, на пример, он могућ након што протекне петнаест година затвора, а у Србији је у једној верзији нацрта новела Кривичног законика била прописана могућност условног отпуста учиниоца којем је изречен доживотни затвор, када прође најмање двадесет и пет година.
То је, иначе, краће време него оно које је потребно да протекне да би осуђени на четрдесет година затвора, био пуштен на условни отпуст.
Учиниоци тешких злочина заслужују тешку казну. Ипак, не треба прецењивати превентивни ефекат било које казне, па и оних најтежих, попут смртне казне и казне доживотног затвора, јер мало се који потенцијални учинилац тешког злочина од његовог чињења уздржи из страха од могуће казне.
Ако таквог човека ишта и плаши, онда је то много више извесност откривања и доказивања кривичног дела, него казна која ће (можда) уследити.
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
