Прочитај ми чланакУпркос томе што је знатно мање од половине чланица УН подржало документ, одлучила је проста већина - рачунали су се само гласови "за" и "против" али не и гласови оних који су остали уздржани
Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је резолуцију о наводном геноциду о Сребреници, коју су подржале 84 државе, односно, знатно мање од половине чланица. Међу укупно 194 државе, чланице ове међународне организације, нашло се 68 земаља које су остале уздржане, односно нису желеле да српском народу ставе печат геноцидног, док се 19 земаља усудило да се директно успротиви западној харанги на Србе и изричито гласа „против“.
Остала 84 гласа припадају државама које нису имале довољно снаге, па ни образа да се успротиве политичкој играрији коју је режирала Немачка, држава која је практично измислила геноцид, и које су једноставно прихватиле сервирано.
Показало се, наиме, да највећи део света не жели да Србима стави овај жиг, али, о свему су одлучили притисци и мало математике. Упркос томе што се показало да већина чланица УН није за ову резолуцију, питало се оно што се зове „проста већина“ – рачунали су се само гласови „за“ и „против“
Србе је вероватно највише заболео нож у леђа од Црногораца, који су у доба када се у Сребреници одвијао наводни геноцид још увек били део нашег народа. Они су се, у међувремену, огрнули другим крзном, тако да су, практично гласајући у ГС УН, самима себи пришили етикету геноцида. Упркос томе што су, улажући амандмане на овај документ, покушали да се оперу пред сопственим народом, на самом гласању показали су да су, када су иза леђа, можда чак опаснији и од Бугара, који су, очекивано, такође гласали „за“ срамну резолуцију.
„Гласање владе Црне Горе ући ће у историју српске издаје и бешчашћа. И они ће бити вечно забележени као издајници. Јасно је да је Црна Гора у потпуности претворена у НАТО сателит и НАТО колонију. Још од тог, иначе, потпуно нерегуларног референдума почела је да се дешава украјинизација Црне Горе и експресно мењање њиховог идентитета, чија је последица управо и данашње гласање“, објашњава политиколог Александар Павић.
И исто тако као што Црногорце и даље види као део истог народа, Србија је одувек, велике наде полагала у пријатељску Румунију. Овога пута и Букурешт се, међутим, нашао у табору оних који Србима заврћу руку. Да не кажемо баш, да су и Румуни испали Бугари.
„Гласање Румуније је изненађење, јер ми са њима никада нисмо имали никав конфликт. Очигледно је, међутим да је и та држава постала у потпуности западна колонија“, оцењује Павић.
Када је реч о суседним државама, унапред се знало да ће представник Босне и Херцеговине, супротно Дејтону, гласати за резолуцију којом један од конститутивних народа те државе проглашава за геноцидни.
Северна Македонија, нашла се такође на противничкој страни српског народа исто као и Словенија и Албанија, док је Мађарска, упркос томе што је и сама део западне „породице“, решила да и овог пута остане на страни истине и супротстави се означавању Срба за геноцидни народ.
„Мађарска се показала као пријатељ иако многи већ неко време сумњају у праве мотиве мађарског пријатељства са Србима. Ипак, као и у спорту, и овде се пише резултат. Тако да не можемо заборавити да нас је Мађарска подржала упркос томе што је тако остала у мањини и на светској сцени и у Европи“, истиче Павић.
Словаци су, упркос атентату на Фица имали довољно храбрости да се одупру и остану уздржани, исто као и Грци за које се сумњало да ће подржати резолуцију, а који су ипак „прескочили“ да гласају за овај документ подвлачећи да он подрива јединство региона.
„Грчка је успела да се избори са огромним притисцима да гласа за резолуцију, и с обзиром на њихову ситуацију то је заиста својеврсни подвиг. Веома ми је драго што су ипак остали уздржани, поготово после извештаја Доре Бакојани“, каже саговорник РТ Балкан.
Павић каже да га је изненадило гласање Ирана за који је очекивао да ће остати уздржан, али и Уједињени Арапски Eмирати, који су, упркос веома оштром говору на крају и остали уздржани. Иако осуђују негирање геноцида, представник УАЕ истичу озбиљне сумње око тајминга и процеса око резолуције, а кажу и да сумњају у то да је резолуција „политизована“.
„И наступ Египта је интересантан, јер они су рекли праве ствари али су гласали ‘за’. То могу да објасним само тиме што је Египат на ивици банкрота, и потребна им је помоћ Запада па су морали тако да гласају. Да није катастрофалне економске ситуације и тензија са Израелом, верујем да би били уздржани“, закључује Павић.
Руси, Белоруси и Кинези – кључни савезници Србије
Прави пријатељи Србије и овога пута били су Русија, Белорусија и Кина, за које се, како то Павић види, и након овог гласања потврдило да су кључни савезници Србије.
„Кина нема другу алтернативу осим да гласа против ове резолуције. Кина је увек поштовала независност и територијални интегритет Босне и Херцеговине, као и независни избор народа БиХ у вези са будућношћу њихове земље – рекао је представник Кине и позвао на пуну комуникацију са кључним учесницима и државама потписницама Дејтонског споразума.
Руски амбасадор у УН Василиј Небензја противљење овом, у најмању руку сумњивом документу, истакао је наводећи да је његов циљ да се демонизује један народ и подрије Дејтонски споразум.
Украјина нам је, међутим, овога пута јасно показала шта мисли о нама и колико јој је важно „пријатељство“ са српским народом, а карте су, ако су их уопште икада и крили сада отворили и наши „западни пријатељи“.
„Било је задовољство слушати представнике Кубе и Никарагве који су веома бритким језиком назвали ствари правим именом, тако да се сада показало да су земље које су до недавно ниподаштаване, у ствари далеко цивилизованије од оних које се представљају као цивилизоване и као наши наводни пријатељи, попут Немачке, САД, Велике Британије, Француске, Италије“, подвлачи Павић.
Запад је дакле показао да о Србима мисли исто оно што је мислио када нас је бомбардовао 1999. године, када је 1994. године бомбардовао Републику Српску и када нам је, 1992. године, под лажним изговорима уводио економске санкције.
„Видело се да нисмо пријатељи и да никада нећемо бити пријатељи. Ово што се данас десило мора имати последице и по спољнополитички курс земље. Не можемо више на исти начин да третирамо пријатеље и непријатеље, јер тако не поштујемо себе, нити своје жртве нити саму истину“, истиче Павић.
