Pročitaj mi članakKulminacija problema u vezi sa uvođenjem američkih sankcija NIS-u, dovela je do rasplamsavanja antiruske kampanje u našim opozicionim medijskim, političkim i tzv. nevladinim krugovima, na način koji neko vreme nije viđen. Rusija se satanizuje kao da je ona uzrok srpskih problema, a zanemaruje se činjenica da su sankcije Srbiji uveli Amerikanci, kako bi naudili Rusima, tretirajući kao nebitnu kolateralnu štetu sve ono loše što se nama dešava zbog njihove odluke. Nebitno je to – u nakaradnoj formuli naših prozapadnih jurišnika – svakako su „krivi“ Rusi jer nisu spremni da žrtvuju svoje interese i tako zadovolje Vašington i Brisel, pa da onda ti „dobronamerni“ nasilnici nama ne prave teškoće zbog Rusa.
Наставак те приче је хистерични напад на Вучића што на време није прекинуо везе са Москвом. Он – који је заправо западни квислинг, и суштински ради против српских интереса јер је извршио велеиздају Косова (да сада не улазимо шире и у свестрану пљачку наше државе од стране његове политичко-криминалне структуре), те коликогод може а да не изазове по себе опасан руски контраудар, делује против Русије – од стране својих отворено прозападних опонената цинично се представља као фанатични русофил и путинофил.
На трагикомичан и, ако се сагледају чињенице, неаргументован начин, они велеиздајника Вучића критикују што бар сада, када то већ није учино раније, не уводи Русији санкције и не национализује НИС. При томе онима који такве небулозе заговарају не делује неморално и бизарно да инсистирају на томе да се Србија окрене против Русије за рачун НАТО чиниоца, јер Москва, како западна пропаганда тврди, Украјини ради баш оно што ми добро знамо да су евроатлантске силе учиниле нама.
Оне су извршиле 1999. године агресију на Србију – разарајући нашу земљу и убијајући како припаднике оружаних снага тако и цивилно становништво – те су потом окупирале Косово и Метохију, а онда у наредном кораку тамо створиле своју марионетску квазидржаву; затим су је 2008. године и званично признале (што је затим учинио и низ исламских држава из верске солидарности, као и бројне земље које имају зависни статус у односу на евроатлантски блок).
Све то није битно онима који се представљају као заговорници (фејк) европских вредности. Не сметају им ни могуће последице потеза које намећу официјелном Београду јер знају да он сада неће поступити како траже. Но, да те могуће консеквенце раскида са Русијом ипак поменем. Важне су! Када би Србија драстично ударила на руске интересе повлачењем било каквих једностраних потеза у вези са НИС-ом или на неки други начин, уследио би болан одговор Москве.
Ми без руске нафте или посредовања у куповини тог енергента од неког другог, релативно лако можемо. Али без руског гаса за сада не можемо. Нити у иоле потребној количини у догледно време можемо да га купимо на другој страни, нити имамо потребне гасоводе (изузев руског) за „класичан“ или терминалне за течни гас, како би он стигао до нас. Коначно, битан фактор је и цена јер гасне дотације које нам обећава Брисел, не могу да покрију све наше потребе.
Ево о чему се ради. Србија не користи гас само за потребе индустрије и домаћинстава, што би теоријски ЕУ могла неко време да „субвенционише“ (када би којим случајем било довољно неруског гаса за нас и он имагинарно некако стигао до Србије). Пошто је СНС режим упропастио Електропривреду Србије – поготово копове лигнита који нису адекватно санирани после поплава 2014, нити су систематски развијани нови – обилан и јефтин руски гас нам је неопходан за производњу струје, о чему се мало говори. Немамо могућност да увеземо довољно угља, сопствени нам озбиљно мањка, друге изворе струје немамо у количини којом би то надоместили, а током зимских месеци тешко је компензовати производни мањак електричне енергије на основу увоза. Решење је нађено у бесомучном „спаљивању“ руског гаса у топланама-електранама у Панчеву и Новом Саду, које за то имају техничке потенцијале.
Замислите само шта би се догодило да током зиме Руси заврну гасне вентиле? Драстично би била погођена како привреда Србије, тако и становништво. Многе фабрике би стале, дошло би до озбиљних рестрикција струје домаћинствима, а не баш мали број станова и кућа био би хладан. То би убрзо изазвало експлозију народног незадовољства па би протести против режима постали још већи и борбенији, јер би у њима учествовао и део популације који до данашњег дана није захваћен политичким таласањима. Неко ће рећи, па то је онда то. Зато нескривено прозападни противници Алека без Косова лукаво, ослањајући се на Брисел и Вашингтон, врше на њега притисак да форсирано крене против Руса. Тако би упао у јаму из које верују да се не би извукао. Којешта!
Вучић је покварен али – да то по ко зна који пут поновим – није луд. Само некада делује тако, али добро зна шта су његови лично-партијски интереси и уме да их штити. То што су НАТО јуришници у Србији дигли велику буку поводом санкција Русији и национализације НИС-а, није га забринуло. Због тога сигурно не би пуцао себи у колена. Добро зна да и даље – коликогод опозиционо настројени патриотски бирачи били љути на Кремљ што шурује са Вучићем који тихо ради против Русије а много директније против Србије – већина Срба неће у НАТО, пре је на страни Москве него њених непријатеља у вези са ратом на истоку Европе, не прихвата отмицу Косова и Метохије, и те како подржава опстанак Републике Српске. Оно што људи који се понашају као да су преспавали последњих десет година, па не виде да је Запад само сенка онога што је био, данас траже од нашег спин диктатора, не ужива симпатије ни већег дела грађана који су против Вучића, а таман после да то окреће против њега људе који су уз њега.
Прозападни пропагандисти, из политичке и медијске сфере, то не могу да не знају. Нису глупи, нити неупућени. Ипак, раде оно што не да слаби, већ на неки начин и јача Вучића. Део грађана који су се разочарали у њега резонују овако: Алек је издајник али ови што хоће да га смене су често још већи анти Срби од њега; он даје Косово на парче како би куповао милост Брисела и Вашингтона, они би га дали у целини тј. и формално би га признали а ударили би отворено и на РС.
То, одмах да приметим, није тачно, из простог разлога што нико није у стању да тако ефикасно спроводи велеиздају као Вучић, који и даље код дела народа има патриотски кредибилитет па иза тог застора ради оно што не би прошло нескривеним НАТО следбеницима да су поново на власти. Међутим, како неко рече, није битно шта је истина већ у шта људи верују. Многи верују у речено, па напади на Вучића да је, као, националиста и русофил од стране оних који хоће да га сруше а важе за НАТО фалангу, потпуно су контрапродуктивни. Само га учвршћују на власти и то сада када је пољуљан.
То се, да нагласим, не ради из нехата, већ систематски. Иза свега се крије прљава игра у којој учествују СНС режим, бриселски владајући кругови и безрезервно на ЕУ оријентисане политичко-медијске структуре у Србији. Сви они добро знају да се рањени Вучић још држи у седлу и помахнитало граби ка циљу, а то је окончање ЕКСПО и „Београд на води“ превара. Док њих не приведе крају, не пада му на памет да се повлачи са власти, а ако му се изађе у сусрет, нуди да, као што је до сада обављао издају Косова, њу скоро па заврши, и приде ослаби Републику Српску те припреми терен за раскид са Русијом.
Њега би рашчистио за оне који би, уз његову помоћ, на власт делимично дошли после њега и тако добили шансу да после неког времена постану главни квислиншки надзорници Србије. Као што рекох не би могли да буду гори од Вучића, али би наставили да иду даље истим путем као и он, при томе би СНС режим за рачун заједничких страних господара већ натерао Србију да пређе његове најтеже деонице.
Вучић ЕУ вођству обећава да ће, у духу обојене еволуције о којој сам већ више пута писао, припремити изборне промене у Србији, које би отпочеле крајем 2026. или почетком 2027. године, тако да вук буде сит а овце (оне које су битне евроатлантистима) на броју. Другим речима исход избора био би такав да би – како се НАТО стратези надају – од стране њихових српских извршиоца до тада узурпирана тзв. студентска листа (између осталог и помоћу намештених истраживања ставова грађана, која се плански подмећу студентима), постигла солидан резултат, те би била стуб формирања некакве привремене владе о којој су преурањено проговорили из Прогласа и њему сличних средишта политичког деловања. СНС не би капитулирао, односно Вучић не би пристао да тако намешта изборе да његова партија буде потпуно потучена, али не би паковао ствари ни на начин да његови следбеници и сателити имају могућност да самостално формирају власт.
Родила би се тако прелазна влада, са задатком да спроведе одређене реформе и после неког времена распише нове изборе. Прозападни фактори, који никада не би победили на фер изборима, пацовским каналима били би уведени у власт и била би им отворена врата да их системски и систематски, уз помоћ ЕУ, убудуће намештају за себе (као што се данас дешава у Молдавији). Вратили бисмо се на почетак миленијума (2000-2004), али до средине 2027. кончано би, како се домаћи и страни евроатлантисти надају, Србима била сломљена национална кичма те не би било релевантних патриотских снага које би могле да им се супротставе.
Део СНС-а, који би у прелазној власти преко својих наводно нестраначких експонената остао да штити Вучићу леђа док не оде из Србије са преосталим пленом, препаковао би се у наредном периоду, тако да релативно успешно настави да глуми десницу, али она би свакако била још отвореније НАТО френдлy. Ту би биле и БИА лажне патриоте које већ увелико одрађују своје „националне“ задатке за Вучића у оквирима неколико сателитских партија и ван њих (научни институти, медији, „националне“ НВО). У таквим околностима дефинитивно би биле склопљене све потребне коцкице да Србија заокружи фактично признање Косова и уплови у неку НАТО луку!
Да бисмо до тога стигли поново је у нашем театру политичко-медијске преваре на репертоару већ изанђала а мало дорађена представа – са којом је текст и започет – о „епској“ борби (лажног) русофила и националисте Алека без Косова, против „прогресивних“ заговорника ЕУ интеграција. Намера је да се популарност обе стране ревитализује у одређеним циљним групама, како би Вучић још неко време крпио напукло буре власти, а његови, са Бриселом договорени опоненти за фаворизацију, завршили узурпацију студентско-грађанског покрета. БИА патриотска опозиција у томе суштински статира, тачније повремено а помало, да се Власи не сете, на усаглашен начин боцка и једну и другу страну.
Све у свему ствари стоје лоше, али није још касно да се већинска, стварно патриотска Србија, супротстави тим мрачним наумима. У низу студентских пленума, колико знам још преовлађују они који нису део НАТО плана за окончање окупације Србије. Већина грађана се такође бори за национално колико и демократско ослобођење Србије. У друштвено-политичкој сфери, несумњиво, има и оних који су спремни да томе са најбољом намером дају допринос. Само је потребно створити, ако не другачији онда мрежни, организациони оквир за борбу против оних који са једне или друге стране делују у прилог завршетка покоравања Србије.
Први корак је на оним студентима који још искрено држе барјак национално-демократске слободе, да дефинишу своје представнике који би – макар и противно вољи већ узурпираних пленума, стварајући ако нема друге паралелну колону отпора – као катализатор окупљања повели преговоре са онима који су спремни да стану са њима раме уз раме, у прави српски студентско-грађански фронт. При томе важно је, а сигуран сам и могуће, да у први план буде истакнут неко од, у сваком погледу чистих, познатих спортиста или људи другачијег профила али са препознатљивошћу и позитивним реномеом у широј јавности!
Без свега тога дочекаћемо да студентско-грађански покрет отпора са створеним великим позитивним имиџем, дефинитивно отму постмодерни следбеници антисрпске политике Ј. Б. Тита, док ће Српство као бранити настављачи недела лажног маршала Алека без Косова. Црно нам се, још црње него што је сада, онда пише!
