Прочитај ми чланакУ мору безумља које нас на Балкану и у Србији окружује последњих деценија отац Ненад Илић је често знао да буде луча светла у помрчини, да својим бритким мислима и духовном мисијом помогне да разданимо неке теме и дилеме које су нас мучиле.
Након повратка из Амстердама, где је обновио и уздигао православну парохију на тим просторима, отац Ненад је по повратку у Србију пензионисан, али то га не спречава да и даље врло критички сагледава и говори оно што тишти и њега и све нас, а тиче се државе у којој живимо и главара који је воде, као и цркве у којој се молимо и људи на њеном челу који својим деловањем бацају сенку на њен значај, историју и скрећу с пута оних који су је водили пре њих, од Светог Саве па до Светог патријарха Павла…
Разговор са њим почели смо оним најзначајнијим што се у Србији десило у протеклих годину дана…
Оче, како Ви сагледавате буђење студентског покрета и све оно што су нам студенти донели у последњих годину дана, укључујући и национално помирење са Бошњацима из Санџака, тј. Рашке области?
-Као да нам је Бог оно послао оно дете из приче „Царево ново одело“ да нам открије једноставне истине. Ваљда по молитвама наших светих предака. Истине које смо ми прекрили погрешним подразумевањима и својом лењошћу и неодговорношћу. Кад толико застраниш и закомпликујеш као што се нама догодило, мораш да застанеш и сагледаш суштину проблема у ком си се заглавио.
Наши студенти – најлепша револуција коју је свет видео
-Млади нас у чуду гледају. Не верују да ми не видимо колико су ствари заправо једноставне. Ако сте направили лош систем он једноставно треба да се демонтира и поново склопи. Онда ми почнемо да се депресивно вајкамо – те није то лако, немате ви искуства, немогуће је то, шта нам је ту нам је. А они нас онда, ево већ више од годину дана непрекидно и упорно терају да се пробудимо, активирамо. Да пронађемо у себи ону једноставну веру да ствари ипак могу да се поправе. Не анимирају нас они са говорница него сведоче својим подвизима. Крвавим табанима и спавањем под ведрим небом. Целу су Србију ишпартали и исписали својом надом и љубављу. Најлепша револуција коју је свет видео…
-Па онда и то што видимо у Новом Пазару. Да не можеш људе одбацивати због тога што су различити, да не можемо сви исто веровати, имати исте жеље. Али да можемо једни друге да разумемо и сарађујемо, да не допуштамо непотребно продубљивање подела. Подела које паралишу живот народа и користе само властима. Власти их по потреби распирују и користе са јединим циљем свог бесконачног владања.
Данас сви говоре о томе какав ће економски и политички траг оставити Вучићева владавина… А Вас бих питао: Какве ће духовне последице на српски народ и државу оставити 13 година власти и система вредности који промовише председник Србије и људи којима је окружен?
-Тешко је у потпуности раздвојити те материјалне и духовне последице. И није лако уочити специфичну духовну штету у нашем народу, кад је очигледно дошло до укидања истине на светској сцени. Владавина „постистине“. Вишак информација који сакрива истину. Сад већ политичари неконтролисано лажу по целом свету. Али лаж је код нас погубнија због тога што немамо систем који штити темеље земље која је сад поробљена, практично колонија. Систематски се радило само на изазивању стања беспомоћности и пасивности. Беспомоћност често хоће да учини да се људи прозле. Да скоро уједају једни друге. Затру путеве међусобне сарадње. Нико ником не верује. А најбоља заштита је одмах напасти људе који би да покажу пут али, ето, можда би могли да те преваре. Нећу поново да испаднем глуп… Људи се осећају пониженим, превареним. Медији у Србији уче народ злоби усмеравајући је на било кога ко би да каже „људи ово не ваља, хајде то да мењамо“. Можда ће се у будућности испоставити да је најтежа духовна последица свега овога тешко стицање поверења. И у саме себе и у друге. А без поверења нема здравог живота заједнице.
Врх власти рекламира однос у коме доминирају полтрони и садисти
Наш народ каже „добар слуга, лош господар“…Да ли је тај менталитет у коме се људи, док су на нижим позицијама, полтронски односе према претпостављенима, а кад се попну коју степеницу више, злостављају своје подређене…најбоље описује систем вредности који је сада на снази у Србији? И шта у будућности можемо очекивати од генерација које га као таквог, као неминовност, прихвате још у младости?
-Од кад се овај режим успоставио, са врха власти се рекламира управо такав однос. Бахати наступи председника на домаћој сцени… Потпуно непоштовање у односу на подређене или новинаре и улизичко увијање пред моћнијима од њега од којих му зувиси дужина владања – све то никако није добар васпитни пример за народ који је под таквом влашћу.
-Али срећом млади то више не прихватају. Уопште, рекло би се да су они схватили колико је култ вође, некаквог великог газде, штетан за Србију. Сами они у свом покрету не допуштају успостављање култа личности, вођа побуне. Необично паметно измичу властима и њиховим медијима прилику да се прљавим кампањама обрачунају са онима којуи се супротстављају болести. А то им је годинама главна активност и задатак. Сад су поприлично затечени. Лако им је било са опозицијом коју су могли да контролишу без проблема. Па и ону коју нису сами креирали.
Овај режим, који је на трон дошао заговарајући националну политику, одбрану Косова и Метохије по сваку цену, у међувремену је Приштини препустио све полуге власти, као и институције, осим цркве…У таквој ситуацији, како Ви видите будућност Срба и Србије на Космету?
-Сви ми у Србији само гледамо да после свега не буде задат и последњи самоубилачки ударац. Формално признање. Потпуна предаја. Издаја је до сада веома спретно припремила све. Корак по корак, чувено кување жабе изведено толико успешно да може у уџбенике да уђе. Пошто би било тешко да претходна гарнитура на власти то уради, доведеш на власт бучне националисте који ће много лакше спровести довршавање резултата НАТО окупације Косова и Метохије. И тако је до пред крај и урађено.
-Ми заиста немамо ништа боље него да не потпишемо коначну предају и да чекамо промену геополитичких околности. У међувремену хитно урадити све на увођењу правне државе у остаку Србије. Да би се спојеним судовима и каквим таквим ауторитетом све учинило да се и на окупираној територији правно заштите преостали Срби. Све у свему најбоља заштита биће да од Србије поново направимо земљу у којој сви желе да живе а не да се од ње отцепљују и из ње беже. Наравно остаће ту проблем албанског национализма, али времена се мењају па и замах овог или оног национализма.
Врх СПЦ и патријарх Порфирије се у последње време упадљиво ретко обраћају јавности порукама о Косову, што су некад чинили редовно. Због чега је тако?
-Не знам заиста. С обзиром на чврст загрљај са овом влашћу – можда су добили упутства да смање ту реторику. Можда су и сами поверовали да преваранти на власти имају неку стратегију. Или просто мисле да не треба провоцирати Албанце јер могу поново да интензивирају прогон преосталих Срба које нема ко да заштити, што ми је и највероватније. Проблем је што и то отвара простор садашњим српским властима да и даље несметано растачу последње остатке српских институција на Косову.
Погрешно је делити црквена признања државним руководиоцима
Протеклих година, а богами и деценија, установила се пракса да људи који су уплетени су у свакакве афере, од политичких до криминалних, постају велики црквени донатори? Да ли мислите да је у реду да црква прихвата новац из таквих кругова?
– Не мислим да не треба прихватати тај новац. Није добро судити шта је ту искрено, шта није. Али вероватно не треба допуштати илузију да се ради о некаквој куповини опроштаја. Свако с Богом треба искрено да сведе рачуне.
Такође, неки политичари, од председника Вучића до челника великих државних предузећа, добили су највећа персонална црквена признања због народног новца који су донирали цркви…Колико је нормална та пракса?
-Мислим да је то је већ потпуно погрешно. Девалвацијом признања круни се и углед Цркве, додатно угрожава иначе урушени систем вредности, и директно се помаже да лоша власт дуже управља земљом и лакше је распродаје и растура. А то што се неком додељује орден због преусмеравања државних пара посебна је прича. Као да подржавамо логику средњовековног феудализма усред двадесет првог века. Не сећам се да ли је рецимо Зоран Ђинђић добио неки црквени орден због поновног покретања довршења Храма Светог Саве или због повратка веронауке у школе?
Како коментаришете однос Европске Уније према дешавањима у Србији? И да ли стичете утисак да Европа жели модерну и демократску Србију, или се пре свега води својим политичким и корпоративним интересима?
-Утисак све већег броја људи овде је да Европској унији одговарају на власти у Србији они који ће беспоговорно пратити њихове инструкције. А док су послушни, како ће они владати је много мање важно. И народе који су у ЕУ тамошњи владајући кругови би радо претворили у робље. Кад би то било могуће тамо где колико толико функционише правни систем. У Србији не функционише.
Знатан број свештеника мисли слично као и ја, али су уцењени
Ви сте један од ретких свештеника који јавно иступа против Вучићевог режима… Због чега се људи из цркве устежу да критички говоре о ономе што се дешава и шта је Ваш мотив да то радите?
-Велики број свештеника и верника које срећем мисле слично као ја. Да не лицитирам сада да ли се ради о знатном броју, половини или чак већини. Ја као неко које у свим годинама служења у Цркви имао и додатне, „резервне“ занате, могао сам лакше да износим своје мишљење од свештеника који су под апсолутном влашћу својих епископа. Често практично уцењени привременошћу и несигурношћу свог статуса.
Знатан број активних верника као главни психолошки „бенефит“ у Цркви проналазе острво стабилности, мира и сигурности – што им у свакодневном животу у оваквом свету измиче. Стога нису склони да се критички односе према црквеним ауторитетима. Не прија им ни помисао да они могу и да погреше. Иако с поносом истичемо да смо ми православни одувек против култа папске непогрешивости, не препознајемо да непогрешивост додељујемо нашим црквеним ауторитетима.
-Наравно да човек треба пре свега да се критички односи према себи а не према другима. Али кад уочимо грешке у функционисању црквених власти и не треба да кренемо у личне нападе, што се нажалост често дешава код оне половине која криттички сагледава садашње догађаје. Критика треба да буде усмерена на поступке и одлуке који утичу на заједницу, не на личности. Али то је логика наше поремећене јавне сцене иначе.
-Мој мотив да износим критичке ставове иако ми то доноси разне увреде и потенцијалне проблеме је осећање обавезе. Лоша власт је овде начисто разделила Србију, па се та подела и те како осећа и у Цркви. Огромном броју верујућих људи који су збуњени свиме што се дешава и неправдом на коју пристаје црквени врх, мора неко да се обрати и неко да проговори у њихово име. Пошто као умировљени свештеник немам више своју парохију, сматрам да ми је задатак да свим тим нормалним а разочараним и скрајнутим верницима сведочим да Црква није место присилног једномислија, већ Богочовечански организам који обухвата различите личности без потребе да оне изгубе индивидуалне разлике. Не ради се о довођење у питање истина вере него само друштвено функционисање Цркве и верујућих људи.
Један број владика је изгледа уцењен од стране службе, други уживају…
Међу владикама СПЦ је ситуација још драстичнија. Само шест владика је одреаговало на текст владике Давида у коме је студенте назвао „усташама“…Да ли владике ћуте зато што подржавају Вучићеву власт или због неких других разлога?
-У православној Цркви негује се идеја симфоније – складне повезаности и сарадње Цркве и државе. Та идеја је имала своје узлете у прошлости, у временима кад је владар био миропомазиван у Цркви. И тада, а поготово данас та симфонија је више била пожељни циљ а држава је пречесто преузимала контролу над Црквом. Злоупотреба тог византијског сентимента и носталгија за славним временима допушта данас много већу контролу Цркве од стране државних власти. Богу хвала има владика који се опиру контроли државних власти и озбиљно размишљају о друштвеној улизи Цркве.
Не могу тачно да кажем како и ко, али могуће је да један број владика сентиментално везан за идеју симфоније. По оном што се види један број је прихватио удобности, новац и позиције угледа и моћи који им држава пружа за послушност и одустајање од било какве критике власти. Па и кад треба одбранити верни народ пред неправдом. Изгледа да је један број и уцењен неким знањима која одређене државне службе пажљиво чувају због контроле епископата.
-У последње време, а нарочито после упокојења аутентичних ауторитета као што су то били Свети Амфилохије и Атанасије, ради се на већој централизацији Цркве. Држави то одговара због лакше контроле Цркве, а одговара и оним епископима који желе да очувају своје привилегије. Оно што је необично је да многи не осећају своју одговорност за будућност црквене мисије у српском народу. Да не виде колико је разочараних и оних који се дистанцирају од јерархије.
Речи Порфирија о студентима пред Путином су велики скандал
Како Ви коментаришете оно гостовање патријарха Порфирија у Кремљу и ничим изазвану реченицу у којој је студентске протесте назвао „обојеном револуцијом“ и поручио да ће „они то решити“?
-То је заиста можда и највећи фаул који се десио у овој кризи. Српски патријарх говори како се не укључује у политику, како заправо и није против младих који протестују. А очигледно се види како његове проповеди и деловање нагињу оправдавању власти коју је тешко оправдати. Многи од нас мисле како се ту ради о некаквој црквеној дипломатији и наученом дугом ћутању и спором деловању и да ће се кад то затреба црквени врх поставити изнад сукобљених страна, а не да ће држати страну криминалне власти. Нисмо ваљда на некаквој Сицилији у процвату сарадње цркве и мафије…
И онда оде патријарх Путину са владиком Иринејем и тужи своју омладину, свој народ. Ставља се на страну оних који ће победити жељу за правдом и нормалном Србијом! Да ли је све до тада била лаж? Велики скандал од кога се многи верујући људи још увек опорављају.
Шта нам говори чињеница да су Руси на крају, од целог разговора патријарха Порфирија са Путином и саговорницима у Кремљу, за јавност емитовали баш тај снимак?
-Озбиљан политичар, Путин је знао да ће морати да у односу на народ у Србију повлачи и неке непопуларне потезе. Због тога што мора да сарађује са актуелном влашћу. Притом, наравно, зна да је народ у Србији у огромној већини симпатизер Русије. Па да не би угрозио историјски трајну меку моћ Русије у Србији, он показује: Ево шта ми је рекао ваш патријарх. Коме да верујем ако не њему. Ако буде и неких грешака није до мене него до вас. Вашег патријарха и председника. Још и каже неку добру реч о српској омладини у протесту…
Велика брука за Вучићеву црквену делегацију у Москви.
Како мислите да ће се решити стање у Србији, на улици или на изборима? Да ли сте оптимиста?
-Ух…не знам. Ово што раде студенти је заиста дар Божији. И делује на урушавању снаге и компактности криминалне камариле. С друге стране – тешко је замислити да ће ова власт и њен главни представник признати икакав демократски процес. Надам се да ће растакање језгра квара које се дешава у последње време утицати на хомогеност тренутне лажне елите. И да ће тамо почети осипање. Не волим кад видим масовно призивање на освету што може само да хомогенизује људе пред којима стоји повлачење и опдговорност. Богу се молимо да се све заврши без крви. То би морало годинама да се лечи. А и иначе имамо много тога што тражи стрпљивост у поправљању.
Кад би сада као свештеник упутили једну молитву посвећену српском народу, како би она гласила?
-За тако нешто велику могу само да призовем само Светог Николаја Српског, који је и моја преслава и заштитник моје породице: Господе Боже милостиви, опрости нама Србима грехе наше, поврати нам слободу, и дај нам снаге да у слободи прославимо Тебе као никада и нико. Амин.
Критикујем сина, али верујем да ће у будућности Бака Прасе осим циркуса дати свом народу још много бољих ствари
Ваш син је један од најпознатијих, како се то популарно каже – јутјубера, инфлуенсера! Било је претходних година коментара на мрежама у стилу: Како је могуће да син једног уваженог свештеника користи простаклуке и псовке у јавном наступу? Како ви одговарате на такве коментаре? И како уопште гледате на иступе свог сина Богдана, да ли га некад критикујете…?
-Наравно да га критикујем. Имамо потпуно различити укус. Он је веома талентован, али још лута у свом освајању света око себе. Пун снаге прихватио је морални релативизам који тренутно овде влада и без превише сумње сурфује. Дај Боже да и њега захвати талас промена које желим, па да своје дарове употреби корисније него до сада. А с обзиром да га познајем и осим тог јутјуб лика који је креирао и са којим има невероватан успех на овој културно размонтираној српској сцени – верујем да ће он и осим садашњих добрих дела која осим циркуса прави дати свом народу и још много бољих ствари. Моје је да се молим за њега, а видећемо. Како Бог да. Дотле је важно да се волимо и да смо поред свих наших разлика повезани, каже на крају интервјуа за Сербиан Тимес отац Ненад Илић, пензионисани свештеник.
