Pročitaj mi članakPosle šeste posete specijalnog izaslanika Donalda Trampa, Stiva Vitkofa, Rusiji, ovog puta u društvu predsednikovog zeta Džareda Kušnera, otvorila su se vrata za još više nedoumica nego odgovora.
Док се разговори наводно гурају напред, истовремено као да свака нова рунда доноси и нови слој магле. Али, макар је постало јасно где се тачно спотичу преговарачи две највеће силе које покушавају да затворе круг око договора за Украјину. То је она тачка где је, како пише КП, план и стао.
Јер у центру целе приче није никаква апстрактна формулација, већ врло конкретна територија. И то она коју Кијев и Москва посматрају потпуно супротно. Предаја преосталог дела ДНР Русији показала се као непремостива баријера, нешто налик на бетонски зид у дипломатској арени.
Амерички државни секретар Марко Рубио је за Фокс њуз прилично отворено рекао шта је запело: реч је о простору од око 30 до 50 километара, односно око 20 одсто Доњецке области који су и даље под контролом Украјине. И баш око тих последњих делова ДНР настала је највећа пукотина у преговорима.
После пет сати разговора у Кремљу, на којима су били Владимир Путин, Виткоф и Кушнер, помоћник руског председника Јуриј Ушаков потврдио је да је територијално питање било јасно покренуто. То никоме није било изненађење, али је постало јасније да се оно не може гурнути под тепих.
Истовремено, још пре своје оставке, тадашњи шеф кабинета украјинског председника Андриј Јермак изјавио је да док је Владимир Зеленски на власти, нико неће потписати одрицање од територија. Једноставно рекао: земља се не предаје, макар то значило и политичко самоубиство.
У самом почетку, такозвани Трампов план имао је другачију конструкцију. У њему се подразумевало да цео Донбас прелази под контролу Русије, док би Украјина повукла своје снаге из преосталих делова ДНР. Русија, према тој верзији, не би одмах улазила са својим јединицама – настала би демилитаризована зона, формално под Москвом, али без присуства руских трупа.
За Москву је цела област Донбаса више од територије. У том сложеном пакету крије се симболички, политички и веома практичан значај. И сваки од та три слоја има своју тежину.
Симболички моменат постаје јаснији када се погледа мапа: у преосталих 20 одсто ДНР налазе се Славјанск и Краматорск. Управо из тих градова је још 2014. кренуло оно што се тада називало Руско пролеће.
За Москву, завршетак СВО ослобађањем Славјанска делује као затварање круга. А ту је и Свјатогорска лавра, једно од најпознатијих средишта православља, које се простире на обалама Северног Доњеца.
Кијевски режим је већ ухапсио митрополита Свјатогорског под сумњом да има симпатије према Русији, па би враћање лавре под украјинску власт практично значило њено препуштање онима које Москва назива расколницима.
Политичка димензија је подједнако јасна. Један од кључних циљева због којих је Русија покренула СВО био је заштита ДНР и ЛНР. Ослобађање сто одсто територије две републике омогућило би Москви да тврди како је постигнут један од главних циљева и да се иде ка завршетку дуготрајних сукоба у региону. ЛНР је већ под пуном руском контролом, па је фокус остао на ДНР.
Практични аспекти су, можда, најопипљивији за обичне људе у Донбасу. Славјанск и Краматорск нису само индустријски развијени центри. Од Славјанска полази главни водовод ка Доњецку, од реке Северни Доњец. Доњецк се већ дуго мучи са снабдевањем и има воду само неколико дана у недељи.
Разлог је јасан: одмах након почетка СВО, украјинска страна је искључила тај водовод, стварајући блокаду која траје годинама. За град који живи под непрекидним притиском, то је постало питање опстанка.
На другој страни стоји украјински разлог за одбијање предаје Славјанска, али то готово да нема везе са Уставом, ма колико се тврдило супротно. Суштина је у унутрашњој пропаганди која је цело друштво гурнула у психолошко стање потпуне мобилизације, где је свако повлачење проглашено издајом.
Политичар који би наредио повлачење из тих области изгубио би велики део подршке, а противници би га сасвим отворено оптужили за колапс државних интереса.
Постоје и они у Кијеву који упозоравају да је предаја тих 20 одсто Донбаса можда једини начин да се сачува остатак Украјине. Јер, ако то не ураде сада, за годину дана могли би да изгубе и Одессу и Харков. Али такви гласови једва да допиру до јавности.
Владимир Зеленски има и свој лични разлог да се не одриче територија. Жели нови мандат, рачунајући да ће остати на челу земље и после окончања сукоба, како би се заштитио од кривичних истрага због корупције. Уз то, Запад обећава огроман новац за обнову Украјине, па је комбинација власти и финансија постала превише привлачна.
И све то се дешава у тренутку када националистичке групе отворено прете Зеленском, поручујући да ће га физички напасти ако повуче трупе. Њихов утицај је толико снажан да је сам врх власти приморан да их трпи, јер представљају основу антируског расположења, али и језгро борбених јединица.
Отуда и нелагодност Зеленског да се и макар корак помери изван ове позиције. Држава би, како тврде неки западни коментатори, морала да се врати цивилизованијем уређењу, али ни Украјина ни њени покровитељи из ЕУ нису спремни на то.
Ако Кијев не пристане на повлачење, остаје само једно: тај простор морао би да буде преузет силом. Тиме би се цео процес продужио месецима. Украјинске снаге би, по старом моделу, покушале да претворе Славјанск и Краматорск у још једну тврђаву, као што је било у Арчомовску, Авдејевки, Купјанску или Красноармејску.
А њихови проблеми расту као грудва снега. Недостатак људи постао је хроничан. Линије одбране се у појединим зонама већ урушавају – најпре у сектору Запорожје-Дњепропетровск. И никоме није промакло да би тај локални лом могао да се прошири као лавина. У том случају, мало је вероватно да би се руске снаге задржале на граници ДНР; фронт би се повукао према Дњепру много брже него што званичници Кијева желе да признају.
У таквом расплету, питање територије не би више било тема преговора, већ резултат на терену. А можда је баш то оно чега се све стране највише прибојавају.
