Pročitaj mi članakOd kada su se tokom proteklih nekoliko godina užarile naše političke strasti, Srbi se, neretko, nalaze na pozicijama dve jednako nacionalno štetne krajnosti. Pri tome sada govorim o više-manje normalnom delu našeg naroda, a ne onima koji su dugotrajno otišli u bestragiju pripadnosti SNS interesnoj zajednici ili NATO lobističkim strukturama.
Jedni, iz redova većinske Srbije kojom se bavim, tvrde da su i dalje uz Vučića (ili makar aktivno nisu protiv njega), iako se sa njim oko mnogo toga ne slažu, zato što su oni koji žele da ga sruše, uglavnom, gori od njega. Da se radi o prvorazrednoj budalaštini (samoj po sebi bez šireg smisla o kome će biti reči), ne treba mnogo objašnjavati. Aleksandar bez Kosova je izvršio nacionalnu veleizdaju kakvu ne bi uspeli da sprovedu oni koji su otvoreno na antisrpskim ideološkim pozicijama. Njegov lažni patriotski kredibilitet mu je poslužio, pa i dalje služi za prilično efikasno prikrivanje izdaje. Stoga, da ponovim, ni Sonja Biserko – kamoli njeni sledbenici mikro kalibra, kakvi su sada u prvom planu – ne bi uspeli da naprave štetu kakvu je Aca Prevarant učinio srpskom narodu. Uz to, važno je naglasiti da među građanima koji se bore protiv Vučića – ma koliko u politički organizovanoj sferi tu bili zastupljeni NATO fanovi i EU fanatici – preovlađuju oni koji imaju nacionalne stavove.
Druga krajnost, kojom ćemo se detaljnije baviti, suštinski se svodi na stav: sve što je usmereno protiv Vučića, dobro je za Srbiju. Ovo je takođe velika glupost, sa pogubnim nacionalnim posledicama ako bi kojim slučajem prevladala kao politički orijentir onih koji se bore za promene. Da jasno sagledamo da je baš tako, poslužiće nam nekoliko EU i američkih dokumenata, koji su se u prethodnim danima, u ozvaničenom vidu pojavili, te su neutemeljeno obradovali veliki deo srpske opozicione javnosti. Od građana i nije za očekivati da pažljivo čitaju zaključke i zakone za našu sudbinu relevantnih inostranih centara moći, a mediji koji im nude njihovu analizu, po pravilu, to rade u okvirima onoga što je u Briselu i Vašingtonu zacrtano kao deo plana okončavanja okupacije Srbije, tako što bi posle veleizdajnika Vučića, njeno kormilo preuzeo čopor malih evroatlantskih Vučićevih surogata. Dok bi narod Srbije imao iluziju da se nešto promenilo nabolje, oni bi nastavili da vode pogubnu nacionalnu politiku Ace Anti-Srbina.
Da krenemo od Zaključaka predsedavanja Saveta za opšte i evropske poslove Evropske unije (koji čine resorni ministri država članica EU), koji su kod nas od strane prozapadno-opozicionih glasnogovornika lukavo predstavljeni kao „koreniti preokret u vezi sa odnosom Brisela prema Vučiću“, koji „ukazuje da se Srbija približava oslobođenju“. U tom dokumentu se ukazuje da je potrebno da oficijelni Beograd „ubrza reforme u oblasti vladavine prava i dosledno primeni usvojene zakone o medijima i jedinstvenom biračkom spisku“.
Nema sumnje, radi se o umerenoj kritici Vučićevog režima, koja za razliku od prethodnih, nije ograničena samo na Evropski parlament. U pitanju je jedno od istinskih središta EU vlasti. No zato je daleko od toga da su tu stvarno već zalupljena vrata u lice našem spin diktatoru. U nastavku Zaključaka EU vođstvo predlaže ublažavanje „tenzija i duboke polarizacije u srpskom društvu“ i radi toga „poziva na konkretne i opipljive reforme u oblasti vladavine prava“. Drugim rečima režim je dobio žuti karton ali nije diskvalifikovan; i dalje ima šansu da dobije „pomilovanje“ ako, nominalno malo poboljša naš politički sistem, a realno učini nešto drugo, što se traži u nastavku teksta.
Tu se od Beograda zahteva da u potpunosti primeni „Sporazum o putu ka normalizaciji“ iz februara 2023. (u pitanju je Francusko-nemački plan o priznanju Kosova) i Aneks o njegovoj implementaciji, dogovoren u Ohridu u martu iste godine. Vučić je Sporazum i Aneks – protivno Ustavu Srbije koji mu u članu 114. eksplicitno nalaže odbranu teritorijalnog integriteta Srbije, a bez ustavnih ovlašćenja da može da donosi bilo kakve ključne odluke iz domena spoljne i unutrašnje politike (član 112) – usmeno prihvatio, čime je i formalno počinio veleizdaju. Svestan toga o čemu se radi, nije se usudio da naredi da pomenute izdajničke akte bilo ko od njegovih izvršioca potpiše (npr. predsednik vlade ili ministar spoljnih poslova). I dok nije izbio masovni studentsko-građanski demokratski ustanak, ali se Srbija već jako zatalasala zbog potencijalnog litijum genocida, naš spin diktator se uplašio da ide do kraja veleizdajničkog puta. Jedno je varanje građana i pripadnika državnog sistema da brani Srbiju dok zakulisno prodaje Kosovo, a drugo je nedvosmisleno priznati ono što je suštinski zločin.
Brisel sada baš to traži od njega, kako bi za budućnost učvrstio nedela SNS režima, i, u to sam siguran, ako Aleksandar Vučić skupi hrabrost da zahtevano učini, te se posle time izazvane neizbežne nove eksplozije narodnog nezadovoljstva nekako održi na tronu, spreman je da mu garantuje bezbednost i plen nakon relativno brzog odlaska sa vlasti. Akcenat bi bio stavljen na brzo sprovođenje tzv. demokratskih reformi, uz učešće prozapadnog dela opozicije i onih koji bi, kako se evroatlantisti nadaju, iz redova iste kvislinško-ideološke porodice uzurpirali studentski pokret otpora. NATO klubu treba Srbija prepakovana po njegovim standardima, ali posle toga više ne i već ozloglašeni kvisling koji se sada ucenjuje da u narednoj godini obavi prvi deo tog posla. Setite se samo Mila Đukanovića, DPS-ovog uvlačenja Crne Gore u NATO protivno većinskoj volji građana, i onda njihovog pada sa vlasti.
Slične pozicije kao EU zauzeo je i Vašington. Donald Tramp svakako jeste američki suverenista koji nije spreman da interese SAD žrtvuje mondijalističkim namerama evroatlantske anacionalne elite, ali to ne znači da je za Srbe bitno bolji od nje. Američki suverenizam ne isključuje imperijalizam, samo je njegov noseći stub drugačiji neko kada se radi o ideološkom evroatlantizmu. Pogotovo su im iste namere da se legalizuje prethodno imperijalno kosovsko osvajanje. Još kada je u fokusu bio Sporazum u Vašingtonu iz 2020. godine, tokom prvog mandata ponovo aktuelnog rijaliti predsednika SAD, on je demonstrirao da je njegov odnos prema sprskim interesima sličan onome koji su imali zapadni političari koji su izvršili agresiju na Srbiju 1999. godine te okupirali našu južnu pokrajinu (to što ih je Tramp zbog toga kritikovao dok nije bio na vlasti, ne znači mnogo). Sjaha Bil a uzjaha Donald, a američke mamuze su za Srbe ostale isti!
Da se o tome radi, ako smo od 2020. zaboravili, najbolje nas podseća američki Zakon o odbrani za 2026. godinu, čiji dodatak je i Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, koji je naivno obradovao mnoge u Srbiji kojim je s pravom muka od Vučića. U prvom a nosećem aktu naše priče, eksplicitno se kaže da SAD podržavaju „nezavisnost i evroatlantske aspiracije Kosova“, te „odbacuju svaku pomisao o njegovoj etničkoj podeli ili razmerni teritorija“. Tek uz to se u našem regionu koji iz američkog ugla obuhvata deo Balkana koji nije u sastavu EU, promoviše borba protiv korupcije, jačanje vladavine prava i nezavisnih institucija (npr. sudstva), transparentnost javnih nabavki, kao i osnaživanje sajber bezbednosti i civilnog društva.
Sada da se osvrnemo malo šire i na dodatak rečenom tj. na Zakon o tzv. Zapadnom Balkanu, u kome se eksplicitno, van onoga što se odnosi na Kosovo, na preuranjenu radost dela našeg naroda, govori o stanju u Srbiji. Ističe se – na bazi onoga što je srž izveštaja Kancelarije OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava (ODIHR) iz 2024. godine – nepostojanje pravednih uslova za održavanje izbora u Srbiji te neadekvatno ponašanje vlasti u vezi sa njima, „uključujući nedoslednu primenu zaštitnih mehanizama tokom glasanja i brojanja“ (glasačkih listića).
Na prvu loptu, takav ton u američkom Kongresu usvojenog Zakona o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, deluje ohrabrujuće. Pogotovo što se izvršnim vlastima (predsedničkoj administraciji) SAD nameće obaveza uvođenja sankcija, najkasnije u roku od 90 dana, onim zvaničnicima država našeg regiona za koje se utvrdi da su „umešani u koruptivne aktivnosti“, da „podrivaju demokratske institucije ili izborne procese“, te su „odgovorni za ozbiljna kršenja ljudskih prava“.
Lepo ali problem je u tome što se sve svodi na princip: kadija ti sudi, kadija te tuži! Amerikanci drže i nož, i pogaču. A ne trba da zaboravimo da je Zakona o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana samo krov efemerne jednogodišnje konstrukcije, čiji temelj je Zakon o odbrani za 2026. godinu, a ona je odraz mnogo trajnijeg, decenijskog američkog (antisrpskog) pristupa Srbiji i Srbima, odnosno našem regionu. Vučić je i ranije bio tiranin i šef SNS kartela koji pljačka Srbiju. I nikom ništa. Bela kuća je okretala glavu na drugu stranu. Priman je u njoj kao mali, pokorni kvisling Vašingtona i Brisela.
Sada se samo radi o tome što tamo shvataju da je njegov rok trajanja definitivno pri kraju, te mu nude završni aranžman. Jasno su nam nacrtali kakav je on iz ugla njihovih interesa, samo mnogi naivni Srbi to još ne vide. Amerikanci kao i EU zvaničnici pre svega traže da Vučić i formalno okonča kosovsku veleizdaju. Ako to brzo učini oni ga onda personalno neće optužiti da je faktor demokratske i kriminalne destabilizacije Srbije (iako sada stvaraju i preduslove da tako udare na njega ako ne bude kooperativan iz straha da neće uspeti da pobegne od besa srpskog naroda zbog stavljanja pečata na veleizdaju). Od personalnih sankcija nema ništa. Štaviše pomoći će mu da sprovede „demokratsku tranziciju“ po NATO standardima (kakva je već isprobana u Crnoj Gori). Diktator će onda u njenom završnom delu meko pasti sa vlasti a naslediće ga oni koji su spremni da rade za njegove strane gospodare. U narednoj fazi – tada već eufemistično nazvane „konsolidovanjem demokratije i pravne države“ – po neka sitna i srednja riba iz SNS kartela dospela bi pred lice pravde, ali njegov glavešina, sa najvažnijim saradnicima, ostao bi nedodirljiv.
To se u Briselu i Vašingtonu, verujte mi, sprema Srbiji. Ako mi ipak ne verujete, pažljivo pročitajte Zaključke predsedavajućeg Saveta EU za opšte i evropske poslove (Zaključci imaju tu formu jer se Mađarska nije složila, zbog pitanja Ukrajine, za razliku od ostalih 26 članica EU, da ih podrži, pa se oni tako zovu a ne kao obično na kraju godine, Zaključci Saveta za opšte i evropske poslove). I još pride proletite kroz, na internetu takođe dostupne, američke novousvojene propise: Nacionalni zakon o odbrani za fiskalnu 2026. i Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana. Samo ono što se tu u vezi sa nama, dovoljno je faktografski sagledati i povezati, pa mračni evroatlantski plan za narednu godinu, postaje potpuno vidljiv. Kako naš narod kaže: zaklela se zemlja raju da se tajne saznaju (čak i kada su lukavo upakovane).
Oni koji stoje iza nasilnog razbijanja Jugoslavije, uništavanja Republike Sprske Krajine, okupacije zapadnog dela Republike Srpske te egzodusa Srba iz Sarajeva, otmice Kosova i Metohije, pokušaja nametanja Srbima kompleksa genocidnosti, nastavka gušenja RS i montenegrinskog neoustaškog projekta – sigurno ništa dobro ne žele ni krnjoj Srbiji. Do građanskih prava i demokratije za njen narod, stalo im je taman koliko i do lanjskog snega. Vučić je za njih, ponavljam, isluženi sluga, a ne mrski diktator i mafijaš. To što konačno pomalo počinju da rade protiv njega samo se svodi na pojačavanje pritiska da već okrvavljenim nožem zada Srbiji konačni kosovski udarac, isto to uradi sa Rusijom kako bi sa njom posvađao Srbiju, i tako sebi obezbedio bezbednu i berićetnu kvislinšku penziju.
Ko to neće da vidi i pošto su nedavno dokumentarno obelodanjene sve činjenice u prilog toga, ili je lud, ili je (iz ubeđenja ili profesionalno) sledbenik drugosrbijanske srbofobne ideologije. Protiv spoljnog zla moramo da se borimo koliko i protiv unutrašnjeg. Niša manje. Cilj treba da nam bude istinsko nacionalno i demokratsko oslobođenje Srbije, a ne produbljivanje NATO okupacije naše zemlje.
